Zašto se plašimo da pričamo o depresiji?

Nikad više se nije govorilo o mentalnim problemima i nikad više ljudi nisu priznavali da se bore da ostanu na površini.

Previše loših vesti, urušavanje onog poznatog i neizvesna vremena, traume – sve je dovelo do toga da ljudi prolaze kroz krizu mentalnog zdravlja. Da su mnogi preplavljeni, potvrđuje i činjenica da su psihoterapeuti i psihijatri prezaposleni, upotreba antidepresiva u porastu, a knjige za samopomoć su na vrhu najtraženijih, među njima posebno „Iz svoje kože“, novinara i voditelja Aleksandra Stankovića, koji govori o svojoj borbi s depresijom. Dr med. Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije, objašnjava zašto smo zapali u krizu mentalnog zdravlja.

Da krenemo od knjige Aleksandra Stankovića, o borbi s depresijom, koja je zaista napravila veliki bum i postala hit. Zbog čega je to tako, koliko je ona značajna i važna?

Tema kojom se bavi, jeste retko tema o kojoj čujemo „iz prve ruke“, ovako detaljno i iz raznih aspekata, i od nekoga ko je u stanju da zbog svog talenta i svoje profesije to prikaže knjigom koja drži pažnju čitaoca o jednom tako mučnom doživljaju kao što je depresija.

Važna je zbog toga što će mnogi koji pate od depresije u tišini, moći da se identifikuju sa autorom, da prepoznaju da nisu razmaženi, osetljiviji, poremećeni ako su depresivni, i što je takođe značajno, da pomoć postoji i da je treba što pre potražiti.

Da li je to pokazatelj da se društvo ipak ne suočava sa pitanjem depresije na pravi način, jer ljudima je potrebna podrška i identifikacija?

Da se društvo suočava na adekvatan način sa mnogim problemima i da zna kako da ih rešava, da ima „alate“ za njih i primenjuje ih, ti problemi više ne bi postojali. Depresija je samo jedan od problema za koje naše društvo (ne mislim samo u Srbiji, već uopšte ljudsko društvo) nema adekvatan odgovor, niti je razvilo adekvatne pristupe. Nekada je problem u tome što ne posedujemo tačna znanja, a nekada zato što i pored znanja, ne posedujemo dovoljne resurse, a najčešće je kombinacija ova dva.

Koliko je depresija snažan protivnik?

Drvo je onoliko snažno koliko mu je snažan, razgranat i dubok koren i koliko hranljivih sastojaka i vode iz zemljišta može da crpi. Isto je i sa depresijom. Korene depresivnih tegoba nekada nalazimo u sasvim ranom detinjstvu, nekada u predškolskom dobu, nekada u tinejdž periodu i adolescenciji, nekada u odraslom dobu i traumatskim događajima, a nekada u svim ovim periodima. Dakle, međusobni uticaj genetskih i epigenetskih faktora, onoga što smo nasledili i kako smo odgajani i kakve korektivne faktore smo imali, ili pak oni nisu postojali, uticaće na to šta će sve biti potrebno da pomognemo osobi da se sa depresijom izbori.

Čini se da, kada nam osoba kaže da je depresivna ili se teško nosi sa svakodnevicom, nismo vešti u podršci, sve pod izgovorom „pa i ja imam svoje probleme“?

Najčešći razlog zašto porodica i prijatelji ne ulaze dublje u ove razgovore jeste nedostatak informacija, a ne empatije – ljudi se plaše da neće znati šta da rade sa dobijenim informacijama, ne znaju kako da vode razgovor i plaše se da će možda napraviti još veći problem. U nekim slučajevima je tačno i da smo toliko ophrvani sopstvenim problemima iz kojih ne vidimo izlaz, ili smo preopterećeni masom obaveza i zadataka čiji smisao ne vidimo, pa se i sami ne osećamo dovoljno podržanim, da nam se čini da ako bismo još sa drugima pričali o svojim problemima, da bi to bila kap koja bi prelila čašu. U oba slučaja, nedostaju veštine otvorene i empatične komunikacije i emocionalne pismenosti, koje bi nam pomogle da i teške razgovore vodimo na način da se posle razgovora bolje osećamo i mi i osoba sa kojom razgovaramo.

Ljudi često kasno potraže pomoć, dozvole da „izgore“. Možemo li sami da osetimo da se nešto dešava i predupredimo pojavu mentalne krize, depresije?

Prava, primarna prevencija depresije zove se mentalna higijena i bilo bi dobro kada bismo svi ovako važna znanja i veštine stekli u svojoj porodici, ili tokom obrazovnog procesa uz sva ostala znanja, koja su nam, uglavnom, mnogo manje potrebna u životu. Mislim na emocionalnu pismenost, fluentnost, zdravo mentalno i telesno funkcionisanje i rezilijentnost.

Kada već osetimo da se nešto dešava, obično su to simptomi koje, ako traju duže od dve nedelje, možemo već dijagnostikovati kao depresivnu epizodu. Mislim na neraspoloženje, bezvoljnost, odsustvo radosti čak i za ono što nas je uvek radovalo, crne misli, pesimizam, razmišljanje ima li smisla, često samoprezir i nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja, pa i somatske simptome u smislu poremećenog spavanja, apetita, libida, bolova i tegoba u telu itd.

Šta tada uraditi?

Ono što možemo da uradimo jeste da ih primetimo i ako traju duže od dve nedelje da se obratimo profesionalcu, umesto da se nadamo da će „sami proći“. Simptomi su jasan alarm da nešto nije u redu i poruka su nam od sebe samih, da je potrebno nešto da promenimo. Nekada se depresivni simptomi javljaju kao prvi znak ozbiljne telesne bolesti (na primer kod malignih ili autoimunih bolesti). A nekada su bolni i tegobni telesni simptomi znak da nešto psihološki ili emocionalno nije u redu. Ukoliko to ne možemo sami, sasvim je u redu zamoliti nekog bliskog – prijatelja ili porodicu, da nam u tome pomognu.

Često čujemo i da ljudi neće da piju antidepresive jer se plaše da će im izmeniti ličnost?

Psihofarmaci ne menjaju ličnost. Ali modulišu odgovore ličnosti na određene stimuluse. Lekove upotrebljavamo onda kada topla ljudska reč, empatičan odnos između terapeuta i klijenta i dobro poznavanje intra i interpersonalne psihodinamike i tehnika za rad sa ljudima koje facilitiraju promenu, ne uspevaju da dovoljno brzo ili intenzivno u situacijama koje su alarmantne pomognu pacijentu, koji je onemogućen u osnovnom svakodnevnom funkcionisanju.

Emocionalna pismenost je veoma važna, a malo smo se bavili njom poslednjih 30 godina. Kako postati emocionalno rezilijentan?

Ljudi su transgeneracijski oštećeni traumama, a ne samo poslednjih 30 godina. U našem regionu, ali i u celom svetu.

Traume stvaraju nasilje, a nasilje traumu i kumulativno zanemarivanje, i tako se stvara začarani krug iz generacije u generaciju. Da bi ljudi mogli da prestanu da budu traumatizovani i/ili zanemarivani, potrebno je zaustaviti nasilje, a nasilje možemo zaustaviti ako ljudi prestanu da budu izloženi traumatizaciji, ali i kumulativnom zanemarivanju.

Većina takve dece kada odrastu nemaju kapacitet da se na adekvatan način emocionalno i psihološki (a nažalost nekada ni za osnovne telesne potrebe za hranom, vodom, skloništem, odećom itd.) pobrinu za svoju decu i tako se transgeneracijski prenose neadekvatni emocionalno-psihološki obrasci.

Opširnije o ovome možete pročitati na sledećem LINKU.

Izvor: Nedeljnik, Foto: Freepik