Čudo je koliko toga nam dolazi iz malecne šarene baštice

Proučavajući razne koncepte održivog baštovanstva, naišao sam na autora Martina Kroforda čiji me je rad fascinirao.

Čovek je 1994. u Devonu kupio oko hektar degradirane zemlje i od nje napravio šumu i to ne bilo kakvu šumu, nego “jestivu” šumu. Jestivu u smislu da je dizajniranjem bašte posebno mesto obezbedio višegodišnjim jestivim biljkama. Za razliku od jednogodišnjih biljaka, višegodišnje (perennials) zahtevaju manje rada, otpornije su i konačno daju neizmerno više ploda po biljci.

Sve što je potrebno to je da ih dobro uklopite sa drugim višegodišnjim biljkama čija je uloga da ih štite i hrane (višegodišnji azot fikseri kao što su bagrem ili jova i druge korisne biljke poput duda ili zove recimo).

Svakog drugog dana, iz bašte površine pod zasadom manje od 50m2, uberemo otprilike onu količinu povrća koliko nam je taman da se zasitimo. Taman kada se zasitimo rotkvica i mladog luka, krenu salatice i mladi krompirići, potom stižu naši šampioni ukusa, krastavci, za njima polako bubre tikvice i kelerabe… Kada se zasitimo ovih ukusa, kreće paradajz i nadamo se ove godine paprika. Prošle godine smo imali paradajz na Divčibarama, polovinu površine koju imamo sada i zaista ga je bilo previše za salate. Na kraju smo ga trpali u turšiju. Ove godine se nadamo da će biti i za kuvanje.

Hoću samo da vam kažem da je apsolutno moguće na jako maloj površini i sa vrlo malo napora podmiriti sopstvene potrebe za zelenišem. Osim uživanja u pravim ukusima organskog povrća, pravimo uštede u transportu, prodaji i gomili otrova koji se koriste u proizvodnji komercijalnog povrća. Najgori od svih, svakako je veštačko đubrivo.

Sada dolazimo do sledeće poente, ukoliko uspostavite zdravo zemljište, a to je samo organsko zemljište, bez i jedne hemikalije, onda stručnjaci obećavaju da nećete imati problema ni sa insektima. Biljke su očigledno otpornije, što svedoči veliko prisustvo smrdibuba u našoj bašti, ali osim ponekih kupusnjača koje su delimično oštećene, ostale biljke su potpuno zdrave. Na krompiru sam jednom prilikom našao 2 (dve) zlatice i brutalno ih lišio života. Više ih nije bilo. Moja surovost se pročula po kraju. Krastavac je netaknut, tikvice, paradajz takođe.
Blitvu inače jede sve živo, posebno vaši. Vaši smo se na kraju rešili prskanjem vodom u kojoj je prethodno 24h stajala kopriva. Vrlo efikasno šljaka.

Da nije baš sve idealno, na kraju ću vam reći da no dig (leje bez kopanja) jesu donekle rešile problem korova, ali ne u potpunosti. Radi se o tome da u svakom kompostu koji kupite ili napravite, vrlo verovatno ima puno semena raznih korova. Upravo to se dogodilo i sa ovim kompostom koji smo kupili. Vremenom se pojavljivao korov, ali ništa strašno. Zato je dobro da se poštuje prvo pravilo permakulture, a to je da vam taj porodični vrt bude praktično ispred vrata kuće. Tako svaki dan prosto prošetate vrtom i usput počistite korov i kao bonus pokupite smrdibube. Na kraju samo da pomenem da smo jako zadovoljni sistemom za zalivanje koji smo postavili. To će takođe biti element koji ćemo sledeće godine samo proširiti.

Plan nam je da povećamo površinu bašte nekoliko puta, a da posebno pojačamo kulture koje ove godine u eksperimentu pokažu najbolje rezultate, što znači pre svega otpornost na insekte i druge bolesti, kao i naravno ukus. Krastavac je obezbedio bar tri puta više površine. Evo Sonja bere i treću generaciju boranije koju smo posejali ovoga leta. Sejali smo je svake dve tri nedelje. Ona je super ne samo za zemljište, već je i jako praktična za skladištenje. Samo je malo izblanširate i spremna je za zamrzivač. Imamo već na desetine kesica. Čim neko povrće poberemo, mi tu posejemo sledeće. Evo sada opet grickamo rotkvice, salata i mladi luk pristižu. Ovo sa insketima je vrlo zanimljivo zapažanje. Uporno smo sejali i presađivali najosetljivije povrće koje smrdibube i drugi insekti prosto obožavaju. Najteže je bilo raštanu, kelju, kupusu… sada su konačno svi OK. Listovi divni, veliki, potpuno zdravi. Te biljke inače jako dobro podnose hladnoću, tako da njihov period upravo dolazi.

Zapravo najveći pritisak na komercijalne baštovane da prskaju hemijom vrši tržište. Ta potreba da se sa određenim povrćem izađe na tezge kada su cene najviše. Onda se ono po svaku cenu mora pripremiti upravo za taj period. Uprkos najezdi insekata, uprkos nepovoljnoj klimi itd…

Kada povrće gajite za sopstvene potrebe, onda nema nikakvih pritisaka. Dovoljno je da posmatrate i eksperimentišete, beležite datume kada ste nešto posejali, a ono nije uspelo i zašto. Koji insketi su tada bili dominantni, kako se ista biljka ponela mesec dva kasnije, kako podnosi hladnije vreme, kako sušu… Sve to vas može dovesti do vrlo individualnog plana setve koji uopšte ne mora da liči na ono što nalazite na pijaci. Taj plan potom peglate iz godine u godinu.

Naravno da se sve menja kada su u igri plastenici i staklenici. Mi još nismo stigli dotle, ali problem sa insketima ostaje, osim ako ne koristite mreže za insekte i slično, što mi takođe još uvek nismo počeli da primenjujemo. Sve u svemu, vrlo je zanimljivo, a pre svega meditativno, deluje kao terapija u ovom opštem ludilu svuda oko nas.

Autor: Dejan Restak (Zdrava zemlja)