Kad ne kosiš… mogao bi biti naslov ove poezije

Posle kiše park je u ekstazi. Mi ništa ne diramo, samo posmatramo, fotkamo, mirišemo, slušamo…

Pratimo metodologiju “Do nothing” koju je propovedao japanski frik Masanobu Fukuoka. Po njemu (i mnogima) jednu od najvažnijih uloga u svakom parku trebalo bi da ima detelina.

Ranije sam o detelini znao samo da je moj deda gajio da bi hranio životinje. Koliko malo sam znao o tako važnoj biljci. Nisam imao pojma da je detelina zapravo mahunarka, a njima je priroda dodelila magiju da vezuju azot iz atmosfere koji onda druge biljke oko njih koriste kao ključni sastojak svoje klope.

Ko bi rekao da ta tanana biljčica, rozikastog flafi cveta, ima koren koji prodire u zemlju i preko 2m dubine. Tim zapravo stvara tunelčiće koje posle druge biljke koriste kao pluća.

Nekošenjem omogućavamo našoj crvenoj detelini da prodre duboko u zemlju, da se uortači sa velikim brojem bakterija koje onda marljivo stvaraju azot, da ne bismo mi morali da kupujemo onaj sintetički. Preko 80% tog sintetičkog se zapravo ne iskoristi, već ga kiše sliju u potoke i reke, a onda tamo nastaje haos o kome sada ne bih.

Nama je svako malo novo drvo koje samo nikne divan osećaj, jači od sadnje. Kosačica ne razlikuje klicu hrasta od korova.

Majčina dušica koja sada čeka samo da se obere i osuši. Mirisna nana raste u žbunovima ispod naših tuja. Kopriva je na svim sunčanim obodima parka. Paprat je sada nasledila one prostore gde su rasli maslačci. Paprat takođe ima višestruku ulugu i tokom rasta i nakon životnog ciklusa (malč od paprati je sjajan). Osim toga, ovde je toliko visoka da je koristimo i kao živu ogradu.

Park sada zuji od života i to je bio naš cilj.

🍀 Naša divna plava atmosfera je plava upravo zbog 21% kiseonika koji pod prelamanjem sunčevih zraka reflektuje plavu boju. Ostatak vazuha oko nas je oko 1% ugljen-dioskid i onih glavnih 78% je upravo AZOT, tj. dusik na hrvatskom, ili ti Stickstoff na Nemačkom-u prevodu “gas za gušenje“, tj. onaj koji ne moze da se diše. E sad, taj isti Azot se nalazi u svakoj aminokiselini svakog proteina u svakom živom organizmu na planeti Zemlji. Takođe, nalazi se u svakom molekulu DNK i RNK svakog živog organizma.

Konačno pitanje je: “otkud on tu”? Mi i druge životinje ga unosimo tako što jedemo biljke i životinje. Biljke, međutim ne mogu da ga jedu (osim mozda neke biljke mesožderke). Jedini živi organizmi na našoj planeti koji mogu da uzmu Azot direktno iz vazduha su specijalne, tzv. azotofiksirajuće malene bakterije. E, upravo te specijalne bakterije su smislile svoj način života u harmoniji (tzv. simbiozi) sa korenjem biljaka: one im daju azot, a biljke njima zauzvrat hranljive materije.

Detelina (lat. AlfaAlfa) je biljka poznata po tome da ima velike količine tih azotofiksirajućih bakterija oko svog korenja. Ako niste znali, detelina je iz familije mahunarki, bas kao i pasulj ili grašak, samo malo manja.

Autor: Dejan Restak (Zdrava zemlja)