Lični stav: Šta nam donosi veštačka inteligencija?

Palilula.info 3. april 2024.

Veštačka inteligencija kupuje se na “kilo”, kao bilo koji drugi proizvod. Što imaš više para, to možeš kupiti više veštačke inteligencije.
Poput svakog drugog proizvoda neoliberalnog kapitalizma, tako i veštačka inteligencija ima pravog, a ne sintetičkog vlasnika. Bar ne još uvek.

Gde je tu ekonomija?

Tajkun koji je do juče imao samo novac (malo li je), sada može kupiti i tone inteligencije koja mu je nedostajala. Na primer, već sada mu nekakav Chat GPT može rešavati krizne komunikacijske probleme, pisati PR saopštenja, ili marketing poruke za svoje proizvode. (Vozači i kasikre su odavno istorija, čeka se samo da sami istreniraju one koji će im oduzeti poslove. Uostalom, evo nama koji pišemo na user generated content mrežama, tražiće novac za posao koji radimo za njih. Epilog ove komedije i ne može biti drugačiji).

Elem ukoliko je naš tajkun u dobrim materijalnim odnosima sa nekim od vlasnika, nekog od moćnih chat gptova, svi njegovi proizvodi biće predmet obožavanja, pa i preporuka ove superiorne veštačke inteligencije. Zamislite da je to neki vaš ortak ili poslovni partner. (Što? Pa i oni su ljudi od krvi i mesa kao mi. Veštačko poštenje nije još niko smislio, a i da jeste samo bi im pucalo po kolenima).

Dakle, radi se o inteligenciji poput vaše, samo je mnogo superiornija, pa su joj i takvi afiniteti. Poput vas ni on/ona za sada nije u obavezi da se poziva na reference ukoliko mu se prosto dopada Coca Cola ili pak preferira Pepsi (ah da, zakoni će ga uterati u red, kao što su uterali Gugl i Fejs)

Nestaju, između ostalog, marketing kreativci i svi u tom nizu manje kreativni, nestaje tržišna objektivnost jer je moć u rukama nikada veće manjine, nestaje milion bočnih i vertikalnih poslova.

Ostaje šačica programera sposobnih da servisira veštačku inteligenciju i još manja šačica inženjera. Finansira se samo konstruktivna (podobna) nauka.

Jedan softver, u vlasništvu jedne grupe ljudi, ima informacije i identitete svih 7 milijardi ljudi na planeti.

Ljudi odustaju od kritike, jer kako kritikovati superiornu inteligenciju inferiornom? Čak i kada bi to pomislio, ona bi uvek bila korak ispred. Kao ovo što sada gledamo u Srbiji, samo je ovde realno i dešava se upravo. Kao sada na primer, kada se pojavi čovek sa osnovnom školom, koji negde u nekom selu jasno uočava nepravdu, ali toliko je neartikulisan da ga apsolutno svi ignorišu. Taj seljak neće moći da kupi ni kilo veštačke inteligencije, a i ako bude mogao da je priušti, dobiće tačno onoliko koliko ništa neće moći da promeni.

Gde je tu politika?

Normalno, društvo na ovom stepenu demokratskog razvoja, razmišlja da će plemeniti AI raditi samo u korist društva i ni manje ni više od toga. Sve dok se za godinu dve, ne dokaže suprotno pojavom neke nove kembridž analitike.

Zamišljam našeg predsednika koji apsolutno raspolaže jednom takvom inteligencijom (srećom on je sitna riba za tako nešto). Koliko šansi bi imala osiromašena i rasturena opozicija da smanji jaz u strateškom političkom promišljanju?

Da li bi neko ko raspolaže sa imalo veštačke inteligencije danas (i bilo kada) potegao pitanje ratne mornarice u Srbiji?

Gde je tu umetnost?

Percepcija “veštačke umetnosti” meni je lično najzanimljiviji fenomen. Ovde je prethodno trebalo pripremiti teren. Zamislite u doba Hemingveja ili Dostojevskog da vam neki filozof ustvrdi kako niko neće moći pisati tako dobro poput uzvišenog bića veštačke inteligencije? Pa realno bi ga spalili na lomači, spalili bi ga i intelektualno i estetski i etički.

Zato danas 95% dece ne čita ništa, a kamoli Dostojevskog.

Samo jedan argument, zamislite roman u 6 tomova o veštačkom životu veštačke inteligencije. Gde veštački mozak na 100 strana (od preostalih 2000) opisuje svoje patnje prve ljubavi, do detalja, ili livade na kojima je proveo detinjstvo, ili prvu vožnju biciklom, novogodišnji poklon, smrt voljene osobe… Sve do 21. veka u takvim delima tražili smo inspiraciju za svoj život, učili iz grešaka drugog života, zamišljali svet u kome je taj život živeo, zaista živeo, zaista patio, zaista voleo… Samo iskrena književnost dostiže najviše visine objektivnosti i ne samo književnost.

U virtuelnim svetovima i objektivnost je virtuelna. Počelo je sa povlačenjem umetnosti inspirisane spoljašnošću, ka inspiracijama koje potiču iz mračnih dubina individualnog intelekta (Munkovim krikom) i završiće se sa inspiracijama superiornog intelekta. Što je samo po sebi ok, koliko je ok i da hodamo kao metalni roboti sa ugraviranim individualnim sećanjima. To je prirodan sled stvari od momenta kada smo svet učinili bezbednijim, efikasnijim i komfornijim za život.

Kada smo se toliko udaljili od smrti da mnogi zaista iskreno počinju da veruju u šansu besmrtnosti.

Koliko smo se brzo udaljavali od smrti, toliko smo se brzo udaljavali i od uzvišene umetnosti.

Nije ni čudo što niko danas ne može da kaže da je veći od Rembranta, Šekspira ili Betovena.

To čak neće uspeti da iskopa ni Chat GPT. Nikada više.

(tekst izleteo kao slučajna konteplacija, bez ambicija da ga upotpunim činjenicama i linkovima. Postupam kao jedna moguća inteligencija, koliko god nesavršena. Mogao bih sutra da napišem sve jednako suprotno).
Autor: Dejan Restak, Foto: Twitter/siddharthkara
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram, Twitter, Threads i Linkedin.
Lični stav: Šta nam donosi veštačka inteligencija?
Copy link