Ljubomir Bandović: “Svi imamo istu muku i tragamo za…”

Palilula.info 2. maj 2024.

Već sa 12 godina Ljubomir Bandović zaigrao je na daskama koje život znače u pozorištu “Bora Stanković” u Vranju, a svakom narednom rolom osvajao je srca publike, ali i kritike. U nastavku prenosimo deo intervjua koji je objavila redakcija Kurira.

Naša kinematografija je armirana onda kad su veliki radili ovaj posao. Na nama je da to nasleđe ne devalviramo, već da, ako možemo, podignemo tu lestvicu. Talentovan smo narod, brzo učimo i imamo dobre škole. Mi nemamo strpljenja da učimo i jedva čekamo da nečemu damo ime. I onda upiremo prstom i govorimo da je neko patriota, a neko drugi nije. Hrlimo u mišljenje, umesto da ga stvaramo.

Može li se izbeći to blato u koje nas gura život?

– Ne može. Civilizacija je takva. Nije ovo vreme gore, niti bolje u odnosu na život pre 300 godina. Onog trenutka kad su ljudi pomislili da treba da vladaju, sve je počelo. Samo se menja naslov, a knjiga ostaje ista. Mislim da se od robovlasništva ništa nije promenilo.

Ko je po vašem mišljenju danas pravi patriota?

Patriota pokupi papirić sa ulice, zasadi drvo, gurne auto koji je stao. On se nasmeje detetu i voli sebe. Ako niste sa sobom na ti, kako da očekujete da s drugim ljudima imate kontakt? Ljudi su zarobljeni u ideji o sebi i niko neće da zastane i razmisli ko je. Toliko smo svi različiti da smo postali isti. Isključite ton i nećete znati da li smo u Francuskoj ili u Srbiji. Nema nigde jeleka, anterije ili francuske beretke. Svi smo postali civilizacija. Što je na jednom nivou super, tako treba da se shvatamo. Mi smo jedna jedinka među osam milijardi. Svi imamo istu muku, jer sve što želimo ne postoji u realnosti. Tragamo za mirom, ljubavlju, razumevanjem i poštovanjem. Nijedna od tih kategorija nije opipljiva. Kako doći dotle? Sigurno nećemo materijalnim bogatstvom, već skromnošću, čitanjem, prihvatanjem tuđeg mišljenja, suočavanjem svog mišljenja s tuđim i tako dalje. Namera odvaja svađu od dramskog sukoba.

Možemo li ostaviti mlađim generacijama te vrline?

– Možemo sve, ali je teško. Uvek biramo lakši put. Moramo baš da zglajzamo i da se desi šumski požar da bismo se setili koliko smo mali. Idite na bilo koju planinu, stanite pred talas ili uđite u brzu reku i videćete kako ćete brzo da se vratite u realnost i na propisanu veličinu. Bol je takođe dobar prijatelj, jer nas tera da budemo skromni. Prodali su nam ideju o srećnom kraju i onda živimo sa idejom da će doći dan kada će sve biti u redu. Ako taj dan postoji, to je smrt na zemlji, a onda sledi raj. Verujem da i tamo treba da se radi, ne može sve samo od sebe.

Koliko se razlikuje život u manjoj sredini od onog u velikom gradu?

Ljudi u svim manjim sredinama se trude da žive jedni s drugima, a ovde u Beogradu mi živimo jedni uprkos drugima. Da li ste gledali film gde svi igraju glavne uloge? Ne. Živite u Beogradu taj film gde svi igraju glavne uloge. Svi su toliko oguglali na komšiju, na bližnjeg svog, jer o svima se radi.

Izvor: Kurir.rs / Autori: Ljubomir Radanov , Andrijana Stojanović, Foto: Tomislav Miletić/Pixsell
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook | Instagram | Twitter | Threads | Linkedin
Za pitanja ili predloge o saradnji možete nas kontaktirati na navedenu mail adresu: marketing@palilula.info
Copy link