Na današnji dan rođena je Desanka Maksimović

Na današnji dan, 16. maja 1898. godine, rođena je Desanka Maksimović, pesnikinja čije stihove znaju sve generacije.
Rođena je u Rabrovici kod Valjeva, ali je detinjstvo provela u Brankovini, koju je često pominjala u svojim delima. Bila je najstarije dete u prosvetarskoj porodici, što je u velikoj meri oblikovalo njen pogled na svet.

Početak koji se pamti

Desanka Maksimović bila je najstarije dete učitelja Mihaila i njegove supruge Draginje. Neposredno nakon njenog rođenja, otac Mihailo je premešten u Brankovinu, gde se porodica preselila.
U Brankovini je Desanka provela detinjstvo, a srednju školu završila je u Valjevu. U avgustu 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece.

Nije imala dece, ali su je mnogi smatrali „duhovnom majkom“ naroda.

Studirala je svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po završetku studija radila je prvo u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Godinu dana provela je na stručnom usavršavanju u Parizu, kao stipendistkinja francuske vlade.

Od profesorke do akademika

Od septembra 1925. predavala je u učiteljskoj školi u Dubrovniku. Nakon godinu dana vratila se u Beograd. Tamo je nastavila rad u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji. Među njenim učenicama bila je i buduća pesnikinja Mira Alečković, njena bliska prijateljica. Generacije učenika pamte je kao strogu, ali inspirativnu.

Pred početak Drugog svetskog rata otišla je u penziju, ali se u službu vratila 1944. godine. U školi je ostala sve do konačnog penzionisanja 1953. godine.

Desanka je mnogo putovala širom tadašnje Jugoslavije. Imala je bliske prijatelje među najznačajnijim piscima tog doba: Crnjanskog, Andrića, Krkleca, Sekulićevu, Ćopića i mnoge druge.

Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.

Pesnikinja naroda i emocije

Desanka Maksimović napisala je više od 50 knjiga. Njene pesme su deo školskih programa i kolektivnog pamćenja. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“, pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Njena poezija odiše ljubavlju, slobodom, hrabrošću i ljudskošću. Zalaganje za univerzalne vrednosti čini je večnom.

Značaj za srpsku književnost

Desanka je povezala narodnu tradiciju i modernu liriku. Ona je most između klasične i savremene srpske poezije. Njen rad je uticao na generacije pisaca i pesnika. Desanka Maksimović je jedna od retkih autorki čiji su stihovi ušli u svakodnevni govor.

Književna dela

Desanka Maksimović bila je svestrana književnica: pesnikinja, pripovedačica, romansijerka i autorka književnosti za decu. Povremeno se bavila i prevođenjem poezije, uglavnom sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Tokom života objavila je oko pedeset knjiga. Pisala je poeziju, prozu za decu i omladinu, pripovetke, romane i putopise. Svoje prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao.

Njena poezija obuhvata različite tonove i emocije, od ljubavne i rodoljubive, do poletne, mladalačke, ozbiljne i duboko osećajne.

Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.

Najznačajnija dela Desanke Maksimović su:

• Pesme (1924)
• Vrt detinjstva, pesme (1927)
• Zeleni vitez, pesme (1930)
• Ludilo srca, pripovetke (1931)
• Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943)
• Gozba na livadi, pesme (1932)
• Kako oni žive, priče (1935)
• Nove pesme (1936)
• Raspevane priče (1938)
• Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942)
• Šarena torbica, dečje pesme (1943)
• Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945)
• Pesnik i zavičaj, pesme (1945)
• Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
• Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
• Otadžbino, tu sam (1951)
• Strašna igra, priče (1950)
• Vetrova uspavanka (1953)
• Otvoren prozor, roman (1954)
• Prolećni sastanak (1954)
• Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
• Bajka o Kratkovečnoj (1957)
• Ako je verovati mojoj baki, priče (1959)
• Zarobljenik snova (1960)
• Govori tiho, pesme (1961)
• Prolećni sastanak (1961)
• Patuljkova tajna, priče (1963)
• Ptice na česmi, pesme (1963)
• Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964)
• Hoću da se radujem, priče (1965)
• Đačko srce (1966)
• Izvolite na izložbu dece slikara (1966)
• Pradevojčica, roman (1970)
• Na šesnaesti rođendan, pesme (1970)
• Praznici putovanja, putopisi (1972)
• Nemam više vremena, pesme (1973)
• Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
• Pesme iz Norveške (1976)
• Bajke za decu (1977)
• Ničija zemlja (1979)
• Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
• Međaši sećanja, pesme (1983)
• Slovo o ljubavi, pesme (1983)
• Pamtiću sve (1989)
• Nebeski razboj (1991)
• Ozon zavičaja (1991)
• Zovina svirala (1992)

Poezija kao životna filozofija

Ljubav je bila najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović, ali ne samo romantična, već i ona prema čoveku, prirodi i otadžbini. Njene pesme nisu bile samo stihovi, bile su odraz njenog pogleda na svet, na život i na smisao postojanja. Pisala je jednostavno, iskreno i duboko. Verovala je da poezija mora biti razumljiva svakome, otvorena, životna, sa jasnom emocijom i porukom. Koristila je bogat jezik, pun ritma, aliteracija i rima, ali nikada po cenu jasnoće.

Desankine pesme bile su poziv na dobrotu, ponos i čovečnost.

Pozivale su na razumevanje i poštovanje, bez obzira na različitosti u mišljenju, veri ili poreklu. U svojim stihovima uvek je uzdizala vrednosti poput slobode, hrabrosti, plemenitosti, iskrenosti i nesebičnosti. U kasnijim godinama, njena lirika postaje smirenija, tiša, ali i dublja. I dalje bliska i dostupna svima, deci, mladima, odraslima.

Njena dela su prevedena na brojne jezike, a mnoge pesme našle su mesto u domaćim i svetskim antologijama poezije. Desanka Maksimović ostaje simbol pesničke reči koja inspiriše i podseća na prave vrednosti.

Priznanja koja potvrđuju veličinu

Desanka Maksimović tokom života dobila je mnoga prestižna priznanja i nagrade koje svedoče o njenoj pesničkoj veličini. Neki od najznačajnijih su: Vukova nagrada (1974), Njegoševa nagrada (1984), nagrada AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958. i 1973.) i nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Počasno zvanje građanina Valjeva dobila je kao izraz zahvalnosti svog rodnog kraja.

Njeno prvo priznanje stiglo je još 1925. godine, kada je pesma „Strepnja“ nagrađena na konkursu časopisa Misao. Godine 1985, osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala i gde je njen otac predavao, obnovljena je i nazvana „Desankina škola“, kako su je ljudi već odavno zvali.

Nagrada „Zlatni venac“, koju je 1988. dobila na Večerima poezije u Strugi u saradnji s UNESCO-om, dodeljuje se samo najistaknutijim pesnicima za celokupan opus. Bila je to potvrda njene međunarodne vrednosti.

Još za života, 1990. godine, u Valjevu joj je podignut spomenik, koji je otkrio Matija Bećković. Pesnikinja je skromno protestovala, ali je uverena da je to spomenik poeziji, a ne njoj lično.

Nakon njene smrti, 1993. godine, Vlada Srbije osnovala je Zadužbinu Desanke Maksimović. Ova institucija dodeljuje nagradu koja nosi njeno ime, a vodi je Narodna biblioteka Srbije. Cilj zadužbine je da trajno čuva uspomenu na Desanku i promoviše srpsku poeziju.

Povodom njenog stogodišnjeg rođendana, UNESCO ju je 1998. godine proglasio ličnošću kulture godine.

U Beogradu, u Tašmajdanskom parku, 2007. otkriven je još jedan spomenik Desanki Maksimović. A 2013. godine, u selu Bogoštica kod Krupnja, otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maksimović“, u okviru manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

Zauvek među stihovima

Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine u Beogradu, u 95. godini života. Sahranjena je u Brankovini, mestu svog detinjstva, koje je često pominjala i opevala u svojim pesmama. Njen odlazak bio je veliki gubitak za srpsku književnost, ali i za sve koji su kroz njene stihove naučili da osećaju dublje, vole iskrenije i misle slobodnije.

Njeni stihovi i danas inspirišu, opominju i podsećaju na snagu reči i ljudskosti.

Desanka nije bila samo pesnikinja, bila je glas savesti, duhovna majka naroda i čuvar najviših vrednosti srpskog jezika i kulture. I danas, decenijama nakon smrti, Desanka Maksimović živi kroz svoje pesme – u učionicama, bibliotekama, antologijama, ali i u svakodnevnom govoru i pamćenju naroda.