Dve grupe frilensera u Srbiji: Kako su frilenseri izgubili slobodu

Palilula.info 23. oktobar 2023.

Ako biste nekome pomenuli frilensera pre tridesetak, pa čak i pre samo 15-20 godina, velika je šansa da bi prva asocijacija bila – novinar, umetnik, prevodilac, možda još neki poziv koji se uklapao u tradicionalnu definiciju frilensinga.

Ovaj pojam podrazumevao je slobodu izbora poslodavaca i radnih zadataka. U Jugoslaviji su ih uglavnom zvali „honorarci“, jer je njihovo angažovanje po pravilu značilo da nisu bili u radnom odnosu, već su se angažovali na nizu kratkoročnih ugovora (o delu) i radili sa većim brojem korisnika njihovih profesionalnih usluga, za šta su dobijali „honorar“.

Slobodna (eng. free) komponenta njihovog rada ogledala se u tome da su radili onoliko koliko su želeli, kada su želeli i za koga su želeli. Prva asocijacija su upravo bili novinari, jer se kod njih dešavalo da rade na nekoj priči i dovrše je, pre nego što je ponude raznim potencijalnim novinama za objavljivanje – dakle, postojala je potpuna sloboda izbora svih elemenata rada, pa i teme istraživanja. Za takve frilensere nije postojalo radno vreme, a ako su postojali rokovi u kojima moraju da završe neki zadatak, opet su bili dvostruko slobodni – rokove su određivali u dogovoru sa poslodavcima, a radne zadatke raspoređivali na onoliko radnih dana koliko im je odgovaralo u okviru dogovorenog roka. To im je obično ostavljalo dovoljno vremena da rade za više poslodavaca istovremeno. Takođe, bili su plaćeni po proizvodu koji isporuče, a ne po radnom satu – ako bi neko mogao da završi posao za manje radnih sati, bio bi efektivno više plaćen po satu rada koji je uložio. Sve to je bilo dovoljno privlačno da pojedinci frilensuju ceo život, dok je frilensing na početku karijere bio nešto što se podrazumeva u pojedinim profesijama – ne zbog situacije na tržištu rada i nemogućnosti da se nađe drugi posao, već da bi se „osetio“ frilenserski ritam života.

Kako se ova – priznajem, pomalo romantizovana – slika frilensera uklapa u današnji svet rada? Skoro pa – nikako. I danas naravno ima frilensera – honoraraca. Oni su, međutim, u značajno drugačijem položaju na tržištu rada. Dosta se međusobno razlikuju po svom statusu, ali im je jedna okolnost zajednička. Svi oni, naime, više nikako ne mogu da se smatraju slobodnim. Pravih frilensera, u klasičnom smislu značenja te reči, jako je malo. Svi ostali se tako nazivaju zato što podsećaju na frilensere, ili jednostavno nisu u kategorijama radnika koje ne možemo lako i jednoznačno definisati, pa ih po inerciji zovemo frilenserima.

Ko su dakle savremeni frilenseri? Kada je reč o profesijama, i dalje ima i novinara, umetnika, prevodilaca, ali se javljaju i programeri kao (relativno) nova profesija, kao i niz drugih koje su vezane za savremene tehnologije. Kada govorimo o uslovima rada i pravnom osnovu rada, osim „pravih“ frilensera, koji i dalje imaju relativno značajnu autonomiju u organizovanju svog rada, javlja se i niz drugih grupa radnika koje smo sigurno ponekad nazvali frilenserima, iako suštinski sa njima nemaju puno veze.

Dve grupe se naročito izdvajaju:

1) Tu su najpre oni koji nisu slobodni jer se kroz njihov „frilensing“ samo maskira radni odnos sa poslodavcem. Oni dakle rade u nekoj formi rada i imaju pravni osnov (ugovor o delu, ugovor o privremenim poslovima, otvorenu preduzetničku radnju) ali suštinski su zavisni od jednog poslodavca koji nad njima vrši efektivan nadzor i kojem su podređeni. Klasičan primer za to su platformski radnici na dostavljačkim platformama – takozvani digitalni radnici o kojima je više puta bilo reči u prethodnim tekstovima. Oni navodno rade kada žele i koliko žele, ali to nije tačno jer su algoritamska pravila platformi surova – onaj ko odbija posao, nema dovoljno „onlajn“ časova u kojima je aktivan, dozvoli sebi da uzme odmor ili bude bolestan, neće dobro proći u raspodeli poslova ili nagrađivanju za obavljeni rad. Ovakvi platformski radnici suštinski nemaju gotovo nikakvu slobodu izbora kada, za koga i koliko će raditi – na primer, voze samo za jednu platformu prema unapred utvrđenim pravilima koja važe za sve. Individualizacija pravila je nemoguća, kao i izbegavanje da platforma vrši nadzor nad njima sve vreme njihovog rada.

2) Tu su i radnici koji nisu slobodni jer se bave „frilensingom“ zbog finansijske oskudice. Oni će možda više ličiti na klasične frilensere, ali suštinski to nisu. Oni nisu izabrali frilensing kao deo svog profesionalnog rada, već su na njega primorani kao osnovni ili dopunski izvor prihoda, jer na drugi način ne mogu uopšte ili ne mogu dovoljno da zarade da bi preživeli. Zbog toga rade poslove u kojima imaju određenu slobodu (otuda i liče na klasične frilensere) ali ta sloboda nije potpuna. Na kraju dana, ukoliko ne prihvate neki posao pod uslovima koji su neretko ispod tržišnih i svakako su ispod stvarne vrednosti rada koji će uložiti, oni neće moći da obezbede zadovoljenje nekih svojih osnovnih životnih potreba. Svojih, i svoje porodice. Zbog toga mnogo takvih „frilensera“ prihvata uslove rada raznih digitalnih platformi koje formalno deluju kao posrednici u zapošljavanju, a zapravo poseduju mnoge elemente poslodavca, koje ih povezuju sa korisnicima kojima su njihove usluge potrebne. Za takvo „posredovanje“ platforme uzimaju procenat zarade, ali pri tome i vrše efektivan nadzor nad radom frilensera – ne toliko u smislu kvaliteta rada, koliko u smislu raspoloživosti i prisutnosti na samoj platformi. Što više radite, platforma je „zadovoljnija“ jer u svakom trenutku potencijalnim klijentima može da ponudi više izvršilaca za tražene poslove. Zbog toga postoji privid da možete birati radno vreme, broj zaduženja i poslodavaca, a suština je u tome što sve pomenute, kao i druge uslove vašeg rada, diktira vaše finansijsko stanje i potreba da nešto zaradite u datom trenutku. Ni ovde, dakle, ne postoji sloboda rada u pravom smislu te reči. U klasičnom radnom pravu bi se korišćenje teškog finansijskog položaja jedne strane radi nametanja nepravičnih uslova rada druge strane, jednostavno nazvalo radnom eksploatacijom. A to nije, verujem da ćete se složiti, u skladu sa načelom (navodne) slobode delovanja frilensera.

Kada je situacija već takva, racionalno je postaviti pitanje koliko su frilenseri nje svesni i koliko im je važno da se njihovi uslovi rada promene? Izgleda, ne previše. Ne treba naravno generalizovati, ali mnoga istraživanja (ne samo u Srbiji) pokazuju izuzetnu nezainteresovanost frilensera, među kojima svakako ima i ovih „lažnih“, da se bliže upoznaju sa svojim pravima na radu i povodom rada.

Frilenseri ne žele da budu deo šema obaveznog socijalnog osiguranja, a na sindikate gledaju kao na zastarele birokratske forme koje ne mogu odgovoriti na njihove zahteve savremenog rada.

Potpuno su individualizovani (rekao bih, izolovani) u svom poslu, pa ih kolektivitet uglavnom takođe ne interesuje.

Činjenica je, međutim, da ništa od ovoga ne ide u prilog neslobodnim frilenserima. Uporno ostajanje u okvirima koji su im nametnuti neće nikada poboljšati njihove uslove rada. Skrivanje od sistema socijalnog osiguranja svakako dolazi na naplatu mnogo brže nego što očekuju, na primer prvi put kada se povrede ili razbole pa shvate da moraju plaćati zdravstveno osiguranje da bi se lečili. U mnogim zemljama postoje posebni uslovi zaštite za radnike koji se angažuju na kratkoročnim poslovima, kako bi lakše ostvarili prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti kao oblik podrške između dva poslani ovom idejom izgleda frilenseri nisu oduševljeni, jer je niko od njih nijednom nije pomenuo kao zacrtani cilj, iako je bilo prilike. Konačno, sindikati jesu uglavnom birokratizovane okoštale forme, ali svakako nemaju alternativu kada se radnik nađe na udaru poslodavca (ili platforme koja se pravi da nije poslodavac, iako jeste). Pravna podrška, finansijska podrška, psihološka podrška, interna tržišta rada, sve su to usluge koje mogu biti od koristi – da se frilenser odbrani, da premosti težak period, da zna da nije sam, da pronađe pravog poslodavca pod boljim uslovima nego do sada. Daleko od toga da su sindikati u Srbiji savršeni i da nude sve od pomenutog, ali frilenseri nijednom nisu pokrenuli pitanje zašto im se zakonom ne omogući da se organizuju u sindikat, koji sada nemaju.

Naročito je iritirajuća tendencija da se „nova realnost“ u kojoj frilenseri više nisu slobodni, predstavi kao nužna stepenica u evoluciji rada i radnog odnosa. Ništa ne može biti dalje od istine, jer se sve ove frilenserske muke „neslobodnih frilensera“ mogu svesti na kršenje zakona i nekažnjenu zloupotrebu propisa. Ništa, dakle, novo ne postoji u samoj srži frilenserskog odnosa, a da nije već postojalo kod „honoraraca“ od pre nekoliko decenija. Sve što se čini novim izmislile su platforme, neoliberalni lobisti i vlasti koje ih podržavaju. Čak i neuhvatljive međunarodne platforme koje su do sada izmicale regulisanju na nacionalnom nivou, i samim tim bile osnovni problem u zaštiti frilensera, biće uskoro suočene sa nadnacionalnim propisima, ili laganim ekonomskim odumiranjem jer će se frilenseri radije odlučiti na one platforme koje se samovoljno priklone određenim standardima rada (a takvih je sve više). Stvari se, naravno, veoma sporo kreću, ali se kreću u dobrom pravcu – a čini se da frilenseri prilično pospano gledaju događaje koji promiču pored njih, nevoljni da podrže ljude koji se – boreći se za osnovne principe savremenog radnog prava – bore i za njihov bolji status.

Da ne budem pogrešno shvaćen, ovo nije kritika frilensera. Svaka generalizacija je pogrešna i opasna – u Srbiji su upravo ti isti „uspavani“ frilenseri bili više nego aktivni kada je trebalo posebno urediti njihov poreskopravni status, i u tome su u dobroj meri uspeli – u rešenju koje je na snazi uzete su u obzir mnoge specifičnosti poslova koji obavljaju. Dakle, buntovni potencijal itekako postoji, kao i mogućnost da se razlikuju dobra rešenja od loših. Poenta je da se krug onih koji zaista frilensuju drastično sužava i da sami frilenseri drže dobar deo moći koja je potrebna da bi se izgradila atmosfera u kojoj će biti moguće da se bori za povratak tih klasičnih prava, koja su honorarci nekada uživali kao nešto što se podrazumevalo. Zbog toga bi trebalo da se zapitaju koliko su zapravo slobodni dok rade poslove koje inače ne bi radili, u radno vreme koje odgovara Kinezima, za platu koja je po satu ponekad niža od krojačke naknade u nekom azijskom sweat-shopu.

Izvor: Pescanik.net, Foto: Pixabay
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook | Instagram | Twitter | Threads | Linkedin
Za pitanja ili predloge o saradnji možete nas kontaktirati na navedenu mail adresu: marketing@palilula.info
Copy link
Omogući obaveštenja OK Ne, hvala