Priča o permakulturi – U teoriji i praksi 1. deo

Permakultura znači svesno oblikovanje i održavanje poljoprivredno-produktivnih ekosistema koje odlikuje bioraznolikost, stabilnost i žilavost prirodnih ekosistema.

Permakultura je umeće rada u skladu sa prirodom, sama reč potiče od engleskih reči “permanent agriculture” što u pevodu znači trajna i održiva poljoprivreda. Konkretnije kazano ovde se misli na vođenje gazdinstva u skladu sa prirodom odnosno njenim prirodnim porecima, principima, ciklusima i ekosistemom.

Permakultura je harmonična integracija ljudi i krajolika, koja na održiv način osigurava hranu, energiju, sklonište i ostale materijalne i nematerijalne potrebe. Ona je interdisciplinarna, jer obuhvaćajući ljudsko znanje, usmerava se ka jedinom cilju – na brigu o Zemlji. A u savremenoj, modernoj i globalnoj kulturi briga i poštovanje prirode je odavno postalo besmisleno i marginalno, čak i od strane tako zvanog ekološkog i „zelenog“ aktivizma. Permakultura nije ni pokret niti filozofija, nije samo metoda vrtlarenja, a nije ni „new age“ filozofija.

Uvod

Permakultura je metoda i skup znanja o dizajniranju održivih ljudskih zajednica prema uzorcima iz prirode, nastala kao spoj starih tradicijskih tehnika obogaćenih novim znanjima i tehnologijom iz mnoštva znanosti i ljudskih delatnosti, poput arhitekture, graditeljstva, poljoprivrede i šumarstva, hemije, biologije, sociologije, urbanizma, ekologije, ekonomije, energetike, upravljanja vodama i otpadom itd. Primjenom tih znanja možemo organizovati resurse kojima upravljamo i stvarati uravnotežene i održive životne sredine. Mnogi projekti uzgoja vlastite hrane koji su pokrenuti od permakulturista, spašavaju živote i ozelenjavaju pustinje. Permakultura uzima u obzir lokalnu kulturu, klimu, lokalne uzorke i navike te nudi bazično znanje o posmatranju specifičnosti krajolika, klime, zemlje, flore i faune, insolacije i vode te ih uvrštava u jedinstveni dizajn prilagođen određenom korisniku ili korisnicima.

Konvencionalni načini poljoprivrede (povećan obim upotrebe sintetičkih preparata, mineralnih đubriva i teške mehanizacije, gajenje u monokulturi) jesu rešili probleme manjka hrane u svetu ali još od prošlog veka se održivost ovog sistema stavljalo pod znakom pitanja jer se još od tada pretpostavljalo da može vrlo lako doći do ekološke krize koja će u velikoj meri biti potpomognuta činiocima konvencionalne proizvodnje. Upravo iz ovog razloga su Australijanci Bll Molison i David Holmgreen uveli i definisali termin „permakultura“ odnosno osnove uravnoteženog poljoprivrednog sistema koji se zasniva na interakciji biljaka (voće, povrće, korovi..), domaćih životinja i čoveka kao organizatora.

Bez etike nema permakulture. Etika permakulture usmerena je na prirodu što je novost u odnosu na kulturu u kojoj živimo koja je usmerena na čoveka. Temelji se na brizi o Zemlji, te postavlja granice širenju potrošnje. Permakultura se temelji na razvijanju svesti i usvajanju tradicionalnih vrednosti koje će omogućiti biološki i kulturni opstanak. Njeni etički principi i dizajn se prožimaju kroz sve strukture življenja kako bi omogućili samoodrživost zajednice. Ona se u mnogome razlikuje od savremenih normi i koncepata življenja, a odnosi se na brigu o planeti Zemlji i smanjenje vlastitog utjecaja na životnu sredinu, kao osnovnog principa.U opštu brigu o Zemlji uvrštena je briga o ljudima, razvijanje ljubavi i poštovanja prema samom sebi, što je preduslov za ljubav i poštovanje drugih živih bića. Društvena saradnja, fokusiranje na pozitivnost i prihvatanje lične odgovornosti drugi je princip permakulturne etike. I na kraju, pravilna raspodela, koja podrazumeva umerenost u trošenju prirodnih i društvenih resursa i uspostavljanje individulne a time i društvene ravnoteže, treći je etički princip permakulutre.

Dakle, permakulturni principi utemeljeni su na: briga o Zemlji (tlo, šume i voda), briga o ljudima (briga o sebi, rodu i zajednici) i pravilna raspodela (postavlja granice potrošnje i reprodukcije te preraspodele viškova).

Jedina konstanta u prirodi su promene, ciklusi umiranja i rađanja i ciklusi razmene, postizanja globalne, biološke ravnoteže. Sadašnje stanje u koju smo doveli Planetu zahteva kulturološku revoluciju veću nego što je bila ijedna od burnih promena prošlih stoleća. Uvođenje i primena novih tehnologija u poljoprivredi, korišćenje pesticida i drugih hemijskih „zaštitnih“ sredstava, a na kraju potraga za što učinkovitijom obradom tla forsira se u ime rasta proizvodnje hrane, koje nam ne nameće siromaštvo, nego globalno tržište i trka za profitom.

GMO usevi ne spašavaju svet od gladi, ali zauvek uništavaju bioraznolikost, ekološki trag ili otisak svakog i svake od nas je sve veći jer smo zaraženi konzumerizmom i uhvaćeni u zamku globalne potrošnje i globalnog „rasta“, koji ustvari ne postoji.

Čovečanstvo je uspelo toliko uništiti svoje prebivalište da je smisao očuvanja sredine postala neodrživa. Suprotno tome permakultura nam pruža samoodrživost, mirniji, lepši i zdraviji način života. Istina, u današnjem konzumerističkom načinu života, za primenu permakulture su potrebna izvesna odricanja od materijalnog. S vremenom ćemo primetiti da nam gomila materijalnog predstavlja nepotrebno opterećenje, da nam upotreba i održavanje raznih predmeta oduzima vreme, a njihovo korišćenje iziskuje nove i nove troškove i ulaganja. Na kraju, kada zaključimo da bez mnogo materijalnih stvari možemo savim dobro živeti, postigli smo presudni korak ka prirodnijem životu, ka samom/samoj sebi, ka prirodnim procesima na kraju.

Priroda je sve savršeno dizajnirala i ništa nije bez smisla i svrhe.

Na nama je da uočimo i naučimo smisao postojanja svega oko nas i da ga oblikujemo prema našim potrebama tako što će svako sebi oblikovati svoj mali ekosistem. Dakle, permakultura nije samo veština izgradnje i rada u organskim vrtovima, nego put prema održivoj budućnosti kroz održivu poljoprivredu, energetski efikasne zgrade ili razvoj eko-sela, dizajniranje, uspostavljanje, upravljanje i poboljšanje svih napora pojedinaca, kućanstava i zajednica u organizovanju i življenju svoje svakodnevnice.

Permakulturni vrt

Urbani ili gradski krajolik

U proteklih nekoliko decenija vidljiv je trend sve veće sličnosti među gradovima, radi čega su veći gradovi izgubili svoju lokalnu prepoznatljivost. Manji gradići još se „drže“. Globalni procesi stvaraju univerzalnu privlačnost gradova (što više trgovačkih centara koji nude robu i zabavu) povećana potrošnja utiče na gradski krajolik – šire se parkirališta i ulice, smanjuju se pešačke zone, zelene površine i parkovi. U današnje vreme nije teško čitati gradski krajolik: beton, staklo, asfalt. Drvo zasađeno u plitku rupu, zaštićenu gvozdenim rešetkama. Na ulicama rastu saobraćajni znakovi i semafori. Žute crte označavaju biciklističke staze. Previše kontejnera za otpad. Fasade zgrada prekrivene bezbrojnim klima uređajima. Oronuli zidovi starih zgrada sakriveni jumbo plakatima. Parkovi proređenih stabala i sa travom koja se mora zalivati vodom. Klupe po istom šablonu za sve parkove i travnjake. Ljudi sa ukočenim ili sličnim izrazom na licu. Još dodajmo izloge poneke knjižare, u kojima se uz knjige, izlažu i drugi predmeti. Mali „kafići“, veliki restorani i „pizzerije“ sa univerzalnom ponudom jela i pića. Ovo je opis jednog gradskog krajolika, bilo kojeg grada. To je neodrživi grad.

Kako se boriti za očuvanje raznolikosti urbanog pejzaža?

Održivo graditeljstvo koje daje uslove za održivo stanovanje jedan je od najbolji načina da se osigura održivost i kvalitet življenja u gradskom prostoru. Urbanisti, projektanti, arhitekti i planeri koji koriste principe održive gradnje stvaraju temelje urbanog pejzaža koji je u najvećem mogućem skladu sa prirodom a zadovoljava potrebe građana i građanki. U održivom graditeljstvu najvažniji su elementi energetska efikasnost (toplotna izolacija), odabir građevnog materijala, estetika i funkcionalnosti, u koju spada u mobilnost, pristupnost zgradi. Kod odabira građevnog materijala mora se paziti na njegov uticaj na okolinu i korisnike. To se odnosi na betonske „ćelije“ koje ne zadovoljavaju osnovne estetske, funkcionalne ni energetske kriterije, ali su zbog toga vrlo jeftine za gradnju i namenjuju se većinom siromašnijem delu stanovništva. Održiva gradnja uvažava principe položaja sever-jug i istok-zapad. Ona teži optimalnom balansu troškova, uticaji na životnu sredinu i društvenu korisnost, vizionarske arhitekture koja uzima u obzir zdravlje ljudi, opštu dobrobit i udobnost, i korišćenje obnovljivih izvora energije, s naglaskom na toplotnu sunčevu energiju i štednju vode. Da ne bude zablude da se samo u novogradnjama može primeniti održivo stanovanje kroz dobru zidnu izolaciju i ugradnju termoizolacionih prozora i vrata, solarnih ploča na zajedničke krovove. Štednja energenata i vode, recikliranje, kompostiranje i višestruka upotreba vode ( pogotovo one koju „bacamo“ u odvod prilikom tuširanja), sakupljanje kišnice u dvorištu ili balkonu, za zalivanje biljaka, organizovanje balkonskog vrta, socijalna „susedska“ razmena predmeta i odeće, odvajanje otpada, upotreba prirodnih sredstava za čišćenje – sve to je sastavni deo održivog stanovanja. A ona je sastavni deo primene permakulture u urbanom okruženju. Iz svega do sada napisanog u ovom tekstu jasno je da je raznolikost–bioraznolikost, eneretska raznolikost, raznolikost u graditeljstvu i arhitekturi, održavanje različitosti u zajednici-temelj za čovekovo preživljavanje, dok istovremeno čovek, prema permakulturnim načelima, treba održavati raznolikost.

Održiva gradnja

Redizanjiranje javnih prostora

Kad se spominje redizajn ili preuređenje javnih prostora, trgova, blokova zgrada, zelenih površina, trgovina i pešačkih zona, većinom se dogodi nova betonizacija i proširenje popločenih i asflatiranih staza i prolaza. Međutim redizajn koji se radi na permakulturnim načelima ide u suprotnom pravcu. Razvijeni gradovi koji su odlučili biti održivi, nastoje redizajnirati urbanu sredinu primenjujući savremene metode, tehnologije i arhitektonska rešenja.

Recikliranje otpadnih voda u javnom prostoru

Biljni uređaji za pročišćavanje otpadnih voda najčešći su sistemi za recikliranje i vraćanje pročišćene vode u upotrebu. Pročišćena voda je toliko čista da se može pustiti u vodotoke, ali se najčešće upotrebljava za navodnjavanje zelenih površina, zalivanje cvetnih parkovnih leja, mašinsko pranje ulica i trgova…

Zelene zgrade, krovovi i zidovi

Ako postavimo činjenicu da su zidovi zgrada javne površine na kojima se sve češće postavljaju „jumbo“ reklame, onda se i te površine mogu redizajnirati u novi estetski, zdravi i održivi prostor. Zeleni zidovi su relativno novo oblikovno rešenje, koje zbog svoje atraktivnosti i ekoloških trendova nalazi sve brojniju primenu u arhitektonskoj praksi. Osim gotovih rešenja, uz poštovanje nekoliko osnovnih pravila zelene je zidove moguće izvesti uz vrlo male troškove i ponešto vlastitog truda. Najveća zasluga za promociju zelenih zidova pripada francuskom botaničaru Patrick Blanc-u, koji već tridesetak godina dizajnira i izvodi zelene zidove po celom svetu, dokazujući da ekološka svest i stručni pristup nemaju kreativnih granica. Zeleni zidovi imaju nekoliko bitnih uticaja na klimu u zgradama i prostorima: doprinose proizvodnji kiseonika, smanjuju količinu ugljen dioksida, prašine i ostalog zagađenja u vazduhu, smanjuju buku, stvaraju zdraviju klimu i smanjuje efekt „bolesnih zgrada”, leti hlade prostor, a zimi ga griju. Osnovni zahtev koji zeleni zidovi postavljaju jeste navodnjavanje, a tu je opet otvorena mogućnosti upotrebe reciklirane vode.

Šta čini neki grad održivim?

Prvenstveno je to briga za urbanu sredinu, koja podrazumeva sve od energije do uzgoja hrane. Zatim je tu zelena ekonomija kroz svoje ekonomske aktivnosti koje emitiraju niske količine CO2, kroz koju se resursi efikasno troše i koja je društveno inkluzivna, a proizvodnja ne uništava ekosistem i bioraznolikost. U području društva i ravnopravnosti, to jest jednakosti smatra se da u održivom gradu mora biti osigurano sistemsko rešavanje socijalnih pitanja, jednakost invalida i osoba sa posebnim potrebama, jednakost među polovima, u zdravstvenoj zaštiti u konzumiranju etničkih prava društvenih manjina, uz eliminaciju svih oblika diskriminacije po bilo kojoj osnovi. Tu je posebno važno osiguranje mogućnosti kretanja i dostupnosti institucijama, javnim prostorima, javnom prevozu. No, bez zajedničkog rada gradskih lokalnih vlasti i svih činilaca koji čine građanstvo, bez premošćivanje jaza između politike, delovanja, odgovornosti i transparentnosti u procesu donošenja odluka teško da će grad postati održiv.

Izvori: seljak.me, core.ac.uk