Šljivarstvo: tek da se pokriju troškovi

Slab rod šljiva, voćari kažu da ne pamte lošiju godinu.

Pored uredno poređanih gajbica punih raznovrsnog voća i povrća, pred omanjom prodavnicom tik uz malu pijacu na Karaburmi, sedi sredovečni čovek preplanulog lica.

Jabuke, kruške, maline, paprike i paradajz zauzimaju veći deo tezge, dok su u jednom uglu pomalo skrajnuto izložene dve drvene, gotovo pune korpice šljiva.

„Ovo je strašno, ne pamtim ovakvu godinu.

„Nije dovoljno da se pokriju troškovi, ranije smo pravili na stotine tegli pekmeza od šljiva i velike količine rakije, a sada je toliko slab rod da nema ni za prodaju“, govori Slaviša Mićunić, voćar iz naselja Slanci.

Slab rod šljive rezultat je vremenskih nepogoda, saglasni su voćari, ali im dodatnu glavobolju zadaje i povećanje cena energenata, nedostatak radne snage i slaba otkupna cena.

Pored ranih prolećnih mrazeva, Srbiju su sredinom jula pogodili snažna oluja i orkanski udari vetra, napravivši veliku materijalnu štetu.

Zoran Keserović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, pak, smatra da vremenske nepogode nisu jedini uzrok lošeg roda, već nedovoljno ulaganje u ovu poljoprivrednu granu.

„Ne sadi se više požegača, jedna od najboljih sorti za preradu i proizvodnju pekmeza, prihvatili smo američku sortu stenlej.

„Drugi problem je što nije zasađeno na adekvatnoj podlozi, mnoga gazdinstva nemaju sistem za navodnjavanje niti protivgradnu mrežu, ni tri odsto”, objašnjava on.

On tvrdi da bi se primenom pomenutih mera proizvodnja udvostručila.

„Prošle godine je proizvedeno negde oko 480.000 tona, mislim da će ove godine biti 150.000 tona manje, a zovemo se šljivarskom zemljom”, dodaje.

Iz Privredne komore Srbije navode da „oscilacije u količini proizvedene šljive u najvećoj meri zavise od agrometeoroloških uslova, ali da jeste uočen uzlazni trend proizvodnje”.

Viševekovna tradicija

Šljiva je imala važnu ulogu u istoriji Srbije.

„Država je 1867. godine izvezla oko 4.000 tona suvih šljiva, zaradivši 84.000 dukata, da bi dve decenije kasnije količina izvezenih suvih šljiva bila deset puta veća”, priča profesor Keserović.

Zahvaljjući izvozu ovog voća u Kaliforniju, Srbija se 1892. godine spasila ekonomske krize, zbog čega je vlada posledično donela zakon o razvoju poljoprivrede, posebno se usredsređujući na voćarstvo, dodaje.

Srbija je danas treća zemlja po proizvodnji šljiva, iza Kine i Rumunije.

Najviše šljivika je oko Valjeva, grada na zapadu Srbije, potom u Šumadiji, a sve je više plantaža i u Vojvodini, nabraja Keserović.

„Mi smo napravili veliki iskorak u voćarstvu, Evropa i dalje nema uslove poput naših i trebalo bi da iskoristimo tu prednost.

„A opet, sve se nekako radi stihijski, što je poražavajuće, mada važimo za šljivarsku zemlju”, ističe.

Za jedan kilogram moglo je da se uzme između 25 i 30 dinara, što je za proizvođače bilo nisko, a za otkupljivače preskupo, dodaje.

Kilogram šljiva u supermarketima kreće se između 180 i 200 dinara, dok je na pijaci za 50 dinara jeftinije.

Marmelada od ovog voća ide do 400 dinara, dok je jedno pakovanje suvih šljiva u većim trgovinskim lancima i do 350 dinara, podaci su sa sajta Cenoteka.

Za kupce je mnogo, ali za onog koji proizvodi je malo, jer dok pokrije gorivo, đubrivo, plati berača, podmiri ostale troškove, kad podvuče crtu – na nuli je.

Šljiva u brojkama

U Srbiji je 72.316 hektara zemlje pod šljivama.

Prosečna godišnja proizvodnja je 450.000 tona, najviše se proizvodi u Mačvanskom, Kolubarskom i Šumadijskom okrugu.

Proteklih godina, u proseku je izvezeno oko 24.000 tona u vrednosti od oko 13 miliona evra i to na rusko, austrijsko, nemačko i hrvatsko tržište.

U istom periodu, oko 5.500 tona suvih šljiva izvezeno je u Holandiju, Francusku, Hrvatsku, Tursku i Rusiju, u vrednosti od 20 miliona evra.

Pored izvoza, Srbija ovo voće i uvozi, najviše iz Severne Makedonije, ali je količina zanemarljiva.

Izvor: Udruženje za biljnu proizvodnju Privredne komore Srbije

Ima li rešenja?

Profesor Keserović veruje da je rešenje u vegetativnim podlogama i tresačima, mašinama koje pomažu u branju, a za koje kaže da imamo najbolje u Evropi.

„Uhvati deblo, otrese stablo, za dan može da se odradi hektar, dok ti jedan berač skupi najviše 300 kilograma, plus se smanjuju troškovi, jer vas košta upola manje”, objašnjava.

Slaviša Mićunić je svakog jutra na istom mestu, dok ne proda svu robu ili bar veći deo, bez obzira na vremenske uslove.

Niko za dva sata, koliko stoji na pločniku pred omanjom pijacom beogradskog naselja Karaburma, nije kupio ni kilogram šljiva.

Sredovečna žena prilazi gajbici dodirujući voćku plave boje.

„Pošto su ove?”, pita ga.

„I one su 130″, odgovara joj.

Posle kraćeg dvoumljenja, žena odlazi praznih ruku.

„Prošle godine su koštale 100 dinara, tržište diktira cenu, ne možemo mi tu mnogo toga da uradimo.

„Kupuju se višnje, trešnje, ali retko ko kupuje više kilograma šljiva – samo oni koji prave pekmez, a njih je sve manje, tako da će sve uskoro i da zamre”, dodaje Mićunić sležući ramenima.

Izvor: BBC News na srpskom, Foto: BBC/Dejana Vukadinović