12 žena tajnu krije

Podatak da hiljade ljudi godišnje poseti Milano samo da bi videli Leonardovu „Tajnu večeru“ nije nov. Pred vama je priča koja će, duboko verujem, u skorijoj budućnosti, hiljade (ne samo) vinskih turista odvesti u Šid.

Da, znam da većina vas sada misli da sa mnom nešto definitivno nije u redu. Fruška gora jeste jedna od omiljenih srpskih vinskih destinacija, ali baš Šid… Pa dobro, nije da tamo nema dobrih vina, posebno poslednjih godina otkad je otvorena Vinarija Molovin, ali kako istinski verujem da dobro vino, lep podrum i degustaciona sala, nisu sami po sebi dovoljan razlog da bi se vinski turista odlučio za baš tu destinaciju, u tekstu koji sledi želim da vam ponudim sadržaj više.

Prelepi ambijent i sjajna vina pomenute vinarije, izvesno će doprineti osećaju zadovoljstva koje, kupovinom vina po podrumskim cenama, možete produžiti za još neko vreme i nakon povratka sa ove vinske ture. Međutim, poseta Galeriji „Save Šumanovića“ koja se nalazi u samom centru Šida, oplemeniće vam dušu i učiniti da ovo putovanje pamtite zauvek.

Sava Šumanović, koji se inače smatra za jednog od najobrazovanijih ljudi svoga doba, ali i najznačajnijim srpskim slikarom prve polovine XX veka, rođen je 22. januara 1896. godine u Vinkovcima. Kada je imao četiri godine, porodica je odlučila da se preseli u Šid. Još kao gimnazijalac, bio je izuzetno zainteresovan za umetnost. Usprotivivši se očevoj želji da postane advokat, 1914. godine odlazi u Zagreb gde upisuje i četiri godine kasnije, s najvišim ocenama, završava Višu školu za umetnost. Želja za uspehom i daljim usavršavanjem vodi ga u Pariz, gde slika, uči, izlaže svoje radove i doživljava prve uspehe. Narednih desetak godina živi na relaciji Zagreb-Beograd-Šid-Pariz. 1927. godine, inspirisan Moneovom slikom „Doručak na travi“ slika svoju verziju iste koja biva odlično prihvaćena. Tri godine kasnije, odlučuje da se konačno nastani u Šidu i uz majčinu brigu i bezrezervnu podršku nastavi da stvara u prostoru porodične kuće. Slika uglavnom pejzaže, aktove i pred sam početak II svetskog rata beračice grožđa…

Galerija slika „Save Šumanovića“, Šid

Više od 50 godina se verovalo da su beračice grožđa početak novog ciklusa, poput ranijih „Kupačica“. Najverovatnije iz političkih razloga, tri slike ogromnih formata, uvek su izlagane odvojeno, kako bi se podsticala ideja o njihovoj zasebnosti, iako su darovnim ugovorom i u Letopisu Matice srpske zavedene kao triptihon „Beračice“. Pre nekoliko godina, prilikom postavke jedne od izložbi, te tri slike su se ponovo našle jedna kraj druge, pre svega zbog jednako velikog formata i tek tada se shvatilo da su one deo jedne celine. Celine koja nosi poruku, po značaju i snazi sličnu Da Vinčijevoj.

Sedeći tako pred njom, diveći joj se kao celini, pre nekoliko godina, direktorka Galerije, gospođa Vesna Burojević, konačno je dokučila poruku koju je Sava Šumanović želeo da nam prenese, sluteći tragične događaje koji će i njega zadesiti. Nelogičnosti u prikazu berbe grožđa koje možemo videti na slici, nikako nisu posledica umetnikove neupućenosti. Kako je poticao iz bogate i ugledne porodice koja je između ostalog posedovala i vinograde, kao i podrum u kome se spravljalo vino, on je sigurno dobro znao da se žito skida u julu, a da se grožđe bere u septembru i oktobru. Znao je i da u vreme berbe više niko ne hoda bos, te da u berbi učestvuju i žene, ali da pune korpe uvek nose muškarci. Znao je da jesenje nebo nikada nije tako plavo i da berači nisu tako čisti i uredni kao na njegovoj slici. Znao je i to da se grožđe iz korpi presipa u burad, ali da ta burad u tom trenutku stoje na zaprežnim kolima jer ih je teško podići kada su puna. Sve je to znao, ali je ipak naslikao ovako kako je mi danas vidimo, želeći da nam simbolički prenese jednu sasvim drugačiju poruku. Naime, berba u hrišćanstvu pretstavlja Strašni sud. Na slici se nalazi samo i isključivo crno grožđe, od koga se spravlja crveno vino koje opet simboliše krv Hristovu. Polje zrelog žita, u sredini kompozicije, između dva vinograda, predstavlja hleb koji se od njega spravlja, a koji se, to dobro znamo, u Svetoj tajni pričešća koristi kao telo Hristovo. 12 snažnih žena, koje s lakoćom nose pune korpe grožđa, predstavljene su kao 12 apostola kojima je ostavljeno da se jednakom lakoćom nose sa svim teretom ovozemaljskog života. Njihova čista garderoba, marame, kecelje, ali i stopala, asocijacija su na čistotu duše koja je spremna da primi Svetu tajnu pričešća. Lica, bez nagoveštaja napora, s blago otvorenim usnama i pogledom uprtim u nebo kao da nešto žele da nam kažu. Dve beračice, kao dva apostola pokajnika, kleče u molitvenom položaju i nad krvlju Hristovom kao da se mole za spasenje duša.

Poštujući zabranu ćirilice, nekoliko godina pre toga, Sava Šumanović je prestao da podpisuje svoje slike. Jedino je godinu nastanka upisivao diskretno u donjem desnom uglu. Na poleđini prve slike, ostalo je zapisano: „Počeo crtati 30. 7. 42, počeo uljem 3. 8. 42, počeo finim bojama 5. 8. 42.” Na poleđini treće: „Na slici su 26. avgusta 1942. cinoberi stabilizovani sa krap-kadmiumom i malo bele.“ Dva dana kasnije, na Veliku Gospojinu, dok se slika na štafelaju još sušila, u kuću su došla dva agenta i, kao jednog od najistaknutijih Srba tog vremena, zajedno sa još 150 šiđana, odvela ga na put bez povratka. Streljan je na gradskom groblju u Sremskoj Mitrovici i sahranjen u masovnoj grobnici. Bez upisane godine nastanka u donjem desnom uglu, samo su „Beračice“ ostale da svedoče o konačnoj pobedi života nad smrću. Pričalo se da je Savi javljeno za raciju, ali da nije hteo da ode iz kuće i ostavi svoje slike…