Kako zagađen vazduh utiče na javno zdravlje?

Istorija ljudskih delatnosti praćena je istorijom zagađenja, ali ni u jednom razdoblju do sada ljudsko društvo nije vršilo ovoliki uticaj na čitavu planetu. Zagađenje vazduha je jedan od deset glavnih globalnih faktora rizika po zdravlje.

Istorija zagađenja vazduha na prostoru današnje Srbije

Prvi putopisci koji su u srednjem veku putovali kroz Srbiju u svojim zapisima gotovo redovno naglašavaju da je ovo zemlja prekrivena gustim i nepreglednim šu mama, uglavnom bukve i hrasta. Ovakav utisak ovaj prostor je ostavljao zbog slabe nastanjenosti, ali i zbog propisa koji su već tokom srednjeg veka regulisali neka pitanja vezana za zaštitu životne sredine. Doseljavanjem nemačkih rudara Sasa u srednjovekovnu Rašku u doba cara Uroša otpočet je period rudarenja na ovim prostorima. Kao intenzivna delatnost, rudarenje je najverovatnije uticalo na kvalitet vazduha. Briga za zaštitu životne sredine preko brige za stanje šuma delimično je prvi put definisana u Dušanovom zakonu. Član 123. Dušanovog zakonika: „Ograničeno je pravo sečenja šuma za potrebe rudarstva Sasima.” Zakonikom se zabranjivalo naseljavanje na iskrčenim mestima, uz naglasak da je potrebno iskrčena mesta ostaviti kako bi se mogla obnoviti. Nesumnjivo da su i tadašnje vlasti, uprkos daleko manjem zagađenju životne sredine od onog sa kojim se sa kojim se suočavamo danas shvatale njen značaj. Upravo zagađenje vazduha, koje je potom prouzrokovalo i zagađenje zemljišta i vode, bilo je uzrok prve ekološke bune u Evropi. Godine 1935. u okolini Bora desila se prva pobuna seljaka i radnika, koja je za uzrok imala ekološke probleme. U periodu između 1990. i 2017. godine kvalitet vazduha nije bio tema ni u medijima, ni u političkoj i aktivističkoj agendi. Mali broj uglavnom eksperata se njime bavio, a do medija su i dalje mahom stizale samo priče o lošem kvalitetu vazduha u Pančevu ili Boru. Prelomni trenutak za unapređenje praćenja kvaliteta vazduha predstavlja uspostavljanje Državne mreže za automatski monitoring vazduha. Sistem automatskih mernih stanica pokazao je da problem zagađenja nije vezan samo za Bor, Pančevo ili Obrenovac, već da je mnogo šira pojava, koja se javlja u mnogim gradovima.

Uticaji zagađenja vazduha u Srbiji

2010. g. procenjeno je da je više od 10.000 osoba u Srbiji umrlo prevremeno zbog izloženosti suspendovanim česticama i ozonu. To je druga po redu najveća stopa prevremenih smrti zbog zagađenja vazduha u Evropi. Pored toga je došlo i do pojave 2,5 miliona dana odsustvovanja s posla. Kvalitet vazduha u Srbiji je velika briga: merenja pokazuju da građani po celoj zemlji udišu vazduh koji se smatra štetnim po zdravlje.

Kvalitet vazduha, uzroci i posledice zagađenja

Vazduh se često opisuje kao smeša gasova koja nema boju, miris i ukus. Međutim ovakva definicija pada u vodu ako stanujete u nekom od mnogobrojnih zagađenih gradova Balkanskog poluostrva. Stanovnici Balkana empirijski znaju da ova definicija, pogotovu tokom zime, nije tačna. Od smoga se vidljivost često spusti svega na nekoliko metara, grlo počinje da grebe, dok se oseća miris gareži, koji je specifičan za zagađenje vazduha. Azot i kiseonik čine oko 99% vazduha, kada se uz ta dva dominantna gasa doda argon i ugljen-dioksid, stižemo do 99,9% sastava. Ali vrag često leži u najsitnijim detaljima i upravo u ovaj 0,1% se nalaze potencijalni hemijski zagađivači. Osim hemijskih zagađivača, u vazduhu se mogu naći i oni fizičke prirode, poput finih čestica ili takozvanih suspendovanih čestica (PM2.5 i PM10), kao i drugih mehaničkih zagađivača. U Srbiji je prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine SEPA vazduh najčešće zagađen suspendovanim česticama PM10 i PM2.5. Mere se i sumpor-dioksid, azot-dioksid, ugljen-monoksid, benzen, prizemni ozon, benzo(a)piren, teški metali i različiti polenski alergeni.

Suspendovane čestice

Suspendovane čestice se najčešće definišu kao mešavina više stvari: čestica, kapljica kiselina, amonijaka, vode, organskih hemijskih spojeva i materijala sa tla koji se nalaze u vazduhu. Ove čestice se dele na „krupnije” PM10 i „finije” PM2.5. U prvu kategoriju spadaju one sa prečnikom između 10 i 2,5 mikrometara (PM). Poređenja radi, PM2.5 čestice su veličine manje od 3% prečnika ljudske dlake i mogu biti vidljive samo pod mikroskopom, dok PM10 čestice ponekada mogu biti uočljive i golim okom. Zajedničko za obe vrste čestica je da unošenjem u ljudski organizam izazivaju različite zdravstvene probleme, zato je njihova maksimalna količina u vazduhu i zakonski regulisana.

Ostali zagađivači

Od ostalih zagađivača koje Agencija za zaštitu životne sredine prati i meri, mogu se izdvojiti benzen, ugljen-monoksid, prizemni ozon, benzo(a)piren, teški metali i različiti polenski alergeni. Najčešća prekoračenja dnevnih dozvoljenih vrednosti dešavala su se u slučajevima vezanim za prizemni ozon. Dok nas ozon u stratosferi čuva od štetnog ultraljubičastog zračenja, njegovo pojavljivanje u troposferi može da naškodi ljudima. Ovaj prizemni ozon nastaje foto-hemijskim reakcijama u urbanoj atmosferi bogatoj azotnim oksidima. Ozon može da nadraži i upali osetljivo unutrašnje tkivo respiratornog sistema, a pošto se često nalazi u kombinaciji sa drugim zagađivačima vazduha, u sinergiji može da izazove i srčane probleme i moždane udare. Prekoračenje dozvoljene vrednosti prizemnog ozona više od 25 puta zabeleženo je na stanicama, između ostalih, u Vinči i Pančevu.

Zagađenje vazduha i korišćenje uglja za proizvodnju energije

Kada je reč o ugljenokopima, koji zauzimaju velike površine nadomak Lazarevca, Obrenovca i Kostolca, a zarad dobijanja električne energije, svakodnevno se kopa više, i dublje, dok se o posledicama malo vodi računa. Ugljenokopi su samo vrh ledenog brega problema eksploatacije uglja u Srbiji, ali su i mesto odakle sve kreće. Srbija oko 70% električne energije dobija spaljivanjem uglja u termoelektranama, ostatak dolazi iz velikih hidroelektrana i tek mali deo iz obnovljivih izvora energije. Od pomenutih 70% električne energije koja se dobija iz uglja, čak 99% dolazi iz lignita (smeđi ugalj). Eksploatacija i konzumacija lignita donosi mnogo više negativnih posledica nego blagodeti. Sagorevanjem lignita u atmosferu se oslobađa veća količina ugljen-dioksida u odnosu na druge vrste uglja. Posebnu brigu zdravstvene zaštite u Beogradu predstavljaju emisije iz dve velike termoelektrane na ugalj, Kostolac i Nikola Tesla, koje se nalaze na oko 95 i 35 kilometara od gradskog centra. Emisije sumpor-dioksida (SO2) iz Kostolca i Nikole Tesle su u porastu u poslednjoj deceniji.

HEAL – Štetnost po zdravlje od zagađenja vazduha u Beogradu, Foto: env-health.org

Troškovi korišćenja uglja

Troškovi korišćenja uglja su brojni, od zdravstvenih i ekoloških do finansijskih i socijalnih. Svake godine povećava se broj lica obolelih od respiratornih problema kao i drugih bolesti vezanih za upotrebu uglja, dok uporedo raste i smrtnost. Površinska eksploatacija uglja ostavlja pustoš, dok zagađenje iz termoelektrana negativno utiče na kvalitet vazduha, zemljišta i vode. Vazduh zagađen radom termoelektrana negativno utiče na zdravlje. Izaziva demenciju, dovodi do različitih vrsta tumora, srčanih, respiratornih i vaskularnih problema. Naročito su izložena deca, bebe i trudnice, polutanti mogu da dospeju u placentu, pa su česti prerani porođaji i smanjena težina novorođenčadi. U blizini termoelektrana primećeno je povećanje broja dece obolele od astme i drugih respiratornih oboljenja. Zagađenje vazduha iz termoelektrana na ugalj godišnje u Srbiji izazove 570 preuranjenih smrti. Po broju preuranjenih smrti izazvanih zagađenjem vazduha iz termoelektrana Srbija je apsolutni rekorder u Evropi.

Javno zdravlje i kvalitet vazduha

„Udahni duboko” je rečenica koju građani i građanke Srbije sada mogu da čuju gotovo isključivo kod lekara kada idu da pregledaju pluća. Niko više nije lud da vam u prezagađenim gradovima savetuje da udahnete duboko, jer time samo još dodatno rizikujete svoje zdravlje. Štetni efekti zagađenog vazduha dovode do različitih respiratornih, kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih oboljenja. Efekti izloženosti zagađenju vazduha su različiti, u rasponu od kliničkih efekata poput infekcije respiratornog trakta do prevremene smrti. U respiratorne efekte zagađenja vazduha spadaju: povećani respiratorni simptomi, infekcije, povećana reaktivnost disajnih puteva, nadražaj, upala pluća, povećana respiratorna smrtnost i bolničke posete, hospitalizacija, smanjena funkcija pluća, pogoršanje astme, pogoršanje hronične opstruktivne bolesti pluća, povećan rizik od raka pluća i oni su najčešći. Osim respiratornih, česti su i kardiovaskularni problemi poput promenjene srčane autonomne funkcije, infarkta miokarda, angine pektoris, povećanog krvnog pritisaka, arterioskleroze. Uz respiratorne i kardiovaskularne, javljaju se i efekti na nervni i cerebrovaskularni sistem. U ove efekte spadaju: neurorazvojni poremećaji, upala nervnog tkiva, oksidativni stres, promene u krvno-moždanoj barijeri, glavobolja, uznemirenost, udar, Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest. Svi ovi poremećaji, čiji je jedan od uzroka i loš kvalitet vazduha, dovode do velikog broja prevremenih smrtnih slučajeva, godina izgubljenog života, povećanog broja bolničkih dana i dodatno pritiskaju već napregnuti sistem javnog zdravstva. Smrtnost zbog izlaganja zagađenom vazduhu procenjuje se u terminima „prevremene smrti” i „godina izgubljenog života”. Prevremene smrti su smrti koje se dešavaju pre nego što osoba dostigne očekivanu starost. Godine izgubljenog života definišu se kao godine potencijalnog života, a izgubljene usled prevremene smrti. Dok je uticaj na respiratorne i kardiovaskularne bolesti dobro dokumentovan, nauka pokazuje da se zagađenje vazduha javlja i tor rizika za zdravlje dece, pa čak i za pojavu dijabetesa. Posebno su pogođene osetljive i ranjive grupe, kao što su trudnice, deca i osobe koje već boluju od respiratornih i drugih ozbiljnih bolesti ili osobe iz grupa sa niskim primanjima.

Zagađenje vazduha slabi imunološki sistem, ugrožavajući sposobnost ljudi da se izbore sa infekcijom.

Uticaj kvaliteta vazduha na plodnost

Zagađenje vazduha utiče na smanjenje plodnosti žena, ali i muškaraca, koji su retko predmet priče o natalitetu. O ovome se ne može čuti od trenutnih nosioca političkih funkcija.Nekoliko studija dokazuju da žene koje žive u zagađenim oblastima imaju manje vitalnih jajnih ćelija, niže stope plodnosti i veće stope neuspeha pri implantaciji embriona tokom vantelesne oplodnje u poređenju sa ženama koje nisu izložene uticaju zagađenja vazduha. Suspendovane čestice PM2.5 slabe kvalitet jajnih ćelija, smanjujući plodnost za 2% na svakih 10 μg/m358 ovih sitnih čestica u vazduhu.

Zagađenje plastikom i mikroplastikom

Doba u kojem trenutno živimo često se naziva i erom plastike. Plastika kao jeftini nusprodukt eksploatacije nafte postala je sveprisutna u našim društvima. Osim u gradovima, plastiku je moguće naći i na najrazličitijim mestima u prirodi, od šuma do ostrva plastike u okeanima. Problem sa plastikom je njen predugi period raspada u prirodi jer ne postoje mikroorganizmi koji je efikasno i brzo razgrađuju. A kada se pod fizičkim uticajem raspadne na sitnije delove, postaje još opasnija jer se pretvara u mikroplastiku, koja lako ulazi u organizam i u njemu utiče na različite mutacije. Zagađenje vazduha plastikom raste iz godine u godinu jer i proizvodnja konstantno raste, jedino se čelik i cement više proizvode. Dugotrajna izloženost štetnim supstancama u vazduhu povećava rizik od akutnih i hroničnih bolesti, najčešće onih što utiču na respiratorni sistem. On usled oslabljene funkcije postaje podložniji virusnim infekcijama.

Zakon o zaštiti vazduha

Kada je u pitanju zakonski okvir koji bi trebao da reguliše kvalitet vazduha, Republika Srbija ima usvojen Zakon o zaštiti vazduha. Ovim Zakonom zaštita se ostvaruje kroz uspostavljanje, održavanje i unapređivanje jedinstvenog sistema upravljanja kvalitetom očuvanjem i poboljšanjem kvaliteta, izbegavanjem, sprečavanjem i smanjenjem zagađenja, kao i praćenjem, pribavljanjem i procenjivanjem odgovarajućih podataka o kvalitetu vazduha na osnovu merenja i obezbeđivanjem dostupnosti podataka, uz izvršavanje obaveza u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i međunarodnom saradnjom u oblasti zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha. Strategija zaštite vazduha je definisana kao osnovni dokument na osnovu koga se donose planovi kvaliteta vazduha, kratkoročni akcioni planovi i programi za smanjenje emisija zagađujućih materija u vazduh, koji moraju da budu u saglasnosti sa njom. Osim Strategije u Zakonu o zaštiti vazduha, predviđeni su i drugi dokumenti javnih politika koje bi trebalo da unaprede kvalitet vazduha poput: planova kvaliteta vazduha, kratkoročnih akcionih planova, nacionalnog programa za postepeno smanjivanje godišnjih maksimalnih nacionalnih emisija zagađujućih materija i planova operatera za smanjenje emisija. Za izradu i sprovođenje ovih dokumenata nadležno je Ministarstvo životne sredine, a za monitoring Agencija za zaštitu životne sredine, Republički hidrometeorološki zavod i druge institucije, dok su za lokalne planove nadležne lokalne samouprave.

Prema Zakonu o zaštiti vazduha, gradovi i opštine u zonama i aglomeracijama u kojima je vazduh treće kategorije, dužni su da izrade Plan kvaliteta vazduha, sa ciljem da se unapredi kvalitet i postignu utvrđene ili ciljane vrednosti. Uprkos tome što su lokalne samouprave po zakonu obavezne da izrade planove kvaliteta vazduha, ne postoji jasno propisan rok do kada to moraju da urade. Većina to do danas nije uradila, pokazuju podaci do kojih je došao CINS.

Plan kvaliteta vazduha za Beograd

Beograd, za razliku od nekih drugih gradova, ima plan kvaliteta vazduha. Novi Plan kvaliteta vazduha za Beograd usvojen je 2021. godine sa rokom važenja od deset godina. Od organizacija civilnog društva i inicijativa stigle su brojne zamerke na njega. Prema navodima Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), Plan ne nudi viziju smanjenja zagađenja i poboljšanja kvaliteta vazduha, ne sadrži ciljeve smanjenja zagađenja vazduha, ne sadrži temeljnu analizu uticaja zagađenja vazduha na zdravlje, ne postoje precizni rokovi za kratkoročne mere, kao ni podaci o efektima mera. Uz to se navodi da su mere i indikatori koji su navedeni neprecizni i opisni, ne postoji inventar emisija zagađenja i da nacrt Plan drži procenu planiranog poboljšanja kvaliteta vazduha i vremenskog perioda.

Izvor: Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu i Beogradska otvorena škola

Vazduh u Beogradu je sedmu godinu zaredom okarakterisan kao prekomerno zagađen, uprkos tome što je Beograd već „primenio“ jedan plan kvaliteta vazduha, a donet je i novi plan kvaliteta vazduha u junu 2021. godine, koji će se primenjivati do 2031. godine. Na gotovo svim mernim mestima izuzev Beograd Mostar i Beograd Ovča, broj dana sa prekoračenjem dnevnih graničnih vrednosti koncentracija PM10 čestica prelazi propisanih 35 dana godišnje, sa najvećom zabeleženom dnevnom koncentracijom na stanici Beograd Zemun TB (178 μg/m3).

Izvor: Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu i Beogradska otvorena škola

Individualna odgovornost za zagađenje vazduha

Ako nije tačno da je vazduh lošiji onoliko koliko nam je životni standard bolji, kao što kaže83 predsednik Srbije, trebalo bi onda pronaći drugog krivca za loš kvalitet vazduha, jer za zagađenje sigurno nije odgovoran društveno-ekonomski sistem, država i oni koji njome upravljaju. A na koga je lakše svaliti krivicu nego na građane? Građane koji „nemaju svest”, građane koji „namerno” koriste najgore energente i voze stare automobile. Kao što bi bivši ministar zaštite životne sredine Goran Trivan rekao: „Hoćete li čist vazduh, ili da vozite automobile sa evro 3 motorima, hoćete li ložiti svoje peći na upotrebljena ulja, što je kancerogeno, i gume, ili to neće činiti?”

Bivši ministar je samo jedan u moru zvaničnika koji krivicu za loš kvalitet vazduha sa državnih organa i nadležnih institucija prebacuje na građane. Čitav narativ je napravljen da se građani okrenu jedni protiv drugih i da se međusobno optužuju ko vozi auto koji više zagađuje, čiji kotao ispušta tamniji dim itd. Umesto da fokus bude na sistematskim problemima i rešenjima, građanima koji već udišu zagađen vazduh se delegira odgovornost, ali bez mehanizama da problem zapravo i reše.

Uprkos tome, dominantni neoliberalni narativ je da promena dolazi od male grupe posvećenih pojedinaca, koji su unapredili svoj automobil i sad voze onaj električni, ili imaju malo bolji kotao za grejanje. Neoliberalna teorija zagovara tezu da ako svi istovremeno promene svoje potrošačke navike, moglo bi doći i do globalne promene. Ovo zvuči dobro, ali samo u teoriji, pošto se u realnosti nikada neće dogoditi, jednako kao što se neće dogoditi da više od milijardu Kineza istovremeno skoči i izazove zemljotres.

Verovanje da svi ljudi zajednički snose solidarnu odgovornost jer nisu učinili dovoljno najviše koristi maloj grupi onih koji su najodgovorniji za eskalaciju krize. Umesto očajavanja i griže savesti što na individualnom nivou nije učinjeno dovoljno, kao rešenje je mnogo produktivnije organizovati se. Organizovanje u različite inicijative, udruženja, pokrete, kao i političke partije i vršenje pritiska mogu biti mnogo delotvorniji.

U slučaju romske manjine, grupa koja se nalazi na udaru su sakupljači sekundarnih sirovina koji spaljuju određene sirovine kako bi dobili čist metal za prodaju. Uglavnom se spaljuju plastični delovi, koji mogu da budu kancerogeni i jako opasni kada se nađu u vazduhu. Ovakva aktivnost, pre svega, ugrožava ove ljude i stanovnike naselja u kojima žive, a onda i širi prostor oko naselja. Deo odgovornosti u navedenim slučajevima snose i otkupljivači sirovina, koji zarad smanjenja svojih troškova podstiču ovakve aktivnosti. Pri targetiranju romskih naselja i sakupljača sekundarnih sirovina često se koristi narativ kako ova naselja značajno doprinose zagađenju, te kako se u tim procesima stvaraju različite veoma toksične materije poput dioksina i furana.

Kako do kvalitetnijeg vazduha

Kako bi se unapredio kvalitet vazduha, moguće je preduzeti više kratkoročnih i dugoročnih mera. Umesto targetiranja sakupljača sekundarnih sirovina, potrebno je promeniti propise o otkupu sekundarnih sirovina. Potrebno je obavezati otkupljivače da po fer ceni otkupljuju celokupnu sirovinu, a ne da zbog umanjenja svojih troškova cenu dobijanja čistije sirovine prebacuju na Rome i Romkinje sakupljače, ali i stanovnike okolnih naselja, koja osećaju posledice spaljivanja. Ukoliko se uvede ovakav protokol, onda bi u sledećoj fazi mogao da se i zabrani otkup spaljene sirovine, ali ovaj korak mora da se preduzme tek na kraju, kada se obezbedi da sakupljači imaju osiguranu zaradu ‒ inače će ih gurnuti u još dublje siromaštvo. Jasno je da bogati profitiraju od zagađenja od kog siromašni ispaštaju, a onda za zagađenje okrive one najranjivije.

Podrška lokalnim neformalnim pokretima koji se bore za zaštitu životne sredine raste, a raste i broj učesnika različitih uličnih protesta protiv degradacije životne sredine. Most ka spajanju vaninstitucionalnih i institucionalnih borbi mogla bi da bude politička participacija i organizovanje u koherentnije strukture. Kako se kvalitet vazduha nije popravio, u budućnosti možemo očekivati još učestalije pobune građana jer je uporedo sa zagađenjem došlo do porasti svesti o ovom problemu i spremnosti za borbu.

Autor: Predrag Momčilović – Vazduh kao zajedničko dobro