Lala koji je proslavio Britansku tajnu službu

Mnoge će iznenaditi činjenica da je 10. jula 1912. godine u Titelu rođen, u svetu najslavniji, tajni agent svih vremena. Njegovi roditelji, otac Milorad i majka Zora imali su još dva sina: Ivana i Vladimira. Tridesetih godina XX veka, Ivan je otišao u Bolonju na studije medicine, dok se Dušan zaputio u Nemačku, tačnije u Frajburg da studira prava. Upravo u ovom gradu upoznaće i čoveka koga će kasnije smatrati velikim prijateljem, a koji će mu prometi život.

Johan Jebsen je poticao iz bogate porodice, ali je rano ostao siroče. Dušana je voleo kao rođenog brata. Osim studija, zajednička im je bila i strast ka dobrim automobilima, lepim devojkama i političkim debatama zbog kojih su obojica stalno upadali u nevolje. Jednoga dana, Gestapo je uhapsio Dušana pod optužbom da je komunista. Johan ga je izvukao iz zatvora i pomogao mu da hitno otputuje za Beograd. Na rastanku, Popov je iz zahvalnosti prijatelju obećao da će učiniti sve što poželi kako bi se odužio što mu je spasao život. Posle izvesnog vremena, Johan Jebsen dolazi u Beograd i nudi Dušanu da postane nacistički špijun. Dušanu se dopadao način života njegovog prijatelja, te je posao prihvatio iako nije voleo Hitlera. Njegov prvi posao bila je prodaja pet teretnih brodova usidrenih u Trstu i on ga je veoma brzo odradio. Zatim je usledio novi zadatak, nacistička obaveštajna služba Abver tražila je od njega spisak francuskih političara koji će biti spremni na saradnju sa njima nakon što osvoje Pariz. Popov je sačinio spisak i predao ga nacistima. Jaku grižu savesti rešio je tako što je doneo jednu od najvećih odluka u životu. Isti spisak odneo je britancima i tako postao dvostruki špijun. Nacisti ništa nisu sumnjali, čak su imali toliko poverenja u njega da su mu davali sve odgovornije zadatke. Tražili su od njega da se infiltrira u najviše slojeve britanskog društva i da im dostavlja informacije što je ovaj i radio: Britancima prave, a Nemcima lažne.

Obučavali su ga i jedni i drugi. Njegov nadređeni iz Abvera savetovao ga je da uz sebe uvek ima neku lepu devojku. Zbog toga svi su lako poverovali da je on jugoslovenski biznismen i plejboj, a sve njegove fotografije delovale su kao uspomene sa putovanja. Ovu lekciju Dušan je veoma rado usvojio. Nakon Nemaca, na red je došla i obuka Britanaca koja više ličila na neku vrstu temeljne psihoanalize. Sećajući se ovog događaja, godinama kasnije, u svojoj knjizi „Rat špijuna“ koju je 2006. godine objavila i naša „Laguna“, Popov je zapisao: „Pošlo im je za rukom da iz dubine mog sećanja izvuku neke detalje o događajima kojih se više ni sam nisam sećao.“ Razmišljajući o tome kasnije, zaključio je da narod sa takvom samokontrolom ne može izgubiti rat i čvrsto odlučio da, koliko god je to u njegovoj moći, pomogne britancima da dobiju rat.

S druge strane, sačekivao ga je izvesni Fon Karsthof. On je od njega tražio da mu ispriča sve detalje o poreklu informacija koje mu je donosio, proveravao ga i analizirao kako bi se uverio u verodostojnost istih. Pored svih tih temeljnih ispitivanja, Popov je zadržao poverenje nemaca toliko da su mu poverili i jednu od najstrože čuvanih tajni nacističke špijunaže, tajnu o mikrotački. Naime, radilo se o tački, u naizgled sasvim običnom pismu, koja kada se stavi pod mikroskop daje sasvim drugu informaciju. Obična tačka, na kraju neke rečenice, krila je obilje poverljivih informacija. Ogromno poverenje koje uživao kod nemaca, dovelo je do toga da ga ovi, zadovoljni mrežom agenata koju je formirao u Engleskoj, pošalju u Ameriku kako bi i tamo organizovao jednu. Popov se i u Americi brzo snašao. Vrlo brzo je shvatio da Japanci spremaju napad na američku vojnu bazu Perl Harbor. Po savetu MI-6, otišao je lično kod tadašnjeg šefa FBI-a, Džona Huvera kako bi mu preneo informaciju. Rekao mu je i da je on tu kako bi organizovao nacističku špijunsku mrežu u SAD i ponudio mu kontrolu nad istom. Ovaj mu nije poverovao i skoro da ga je izbacio iz kancelarije. Pri tom mu je zamerio činjenicu da je „došao iz nekakve nedođije, smestio se u apartmanu na Park Aveniji, jurio filmske dive i sl.“ apsolutno ne shvativši njegov paravan. Samo četiri meseca kasnije, nakon što su pretrpeli ogromne gubitke u bazi Perl Harbur, Huver je spoznao svu tragediju svoje pogrešne procene.

Po povratku u Evropu, čekao ga je novi veliki zadatak. Trebalo je ubediti Nemce da će se savezničko iskrcavanje dogoditi u blizini Pa de Kalea, kako bi se odvratila pažnja od Normandije. Obmana je i ovaj put urodila plodom. Za ovaj poduhvat, Dušan Popov je kasnije dobio i Orden Britanske imperije kao neko ko je zaustavio sedam do petnaest nemačkih divizija za vreme invazije saveznika na Normandiju.

Po završetku II svetskog rata, Dušan Popov je prestao da se aktivno bavi obaveštajnim radom, ali je i dalje povremeno pozivan u MI-6 radi konsultacija. Pisao je knjige o špijunaži, pisali su knjige o njemu ali, ipak, proslavio ga je ni manje ni više nego Ian Fleming. Naime, negde pred polazak u SAD, boraveći u Lisabonu upoznao je tada još nepoznatog pisca koji je imao ideju da napiše roman o špijunaži. Znajući da ga ovaj prati, Popov je otišao u jednu kockarnicu sa 80.000 dolara u džepu, koliko su mu Nemci dali da prenese u Ameriku. Prihvativši izazov od jednog lokalnog razmetljivca, Popov je stavio na sto sumu od 50.000 dolara zaigravši na sve ili ništa. Ceo kazino je zanemeo jer nikada nisu videli toliko novca na jednom mestu. Izazivač se povukao, a Fleming je ovu scenu iskoristio za svoj roman „Kazino Rojal“ koji mu je doneo svetsku slavu. Kasnije lik i delo Dušana Popova, ovom sad već slavnom piscu, poslužili su kao trajna inspiracija za kreiranje lika najslavnijeg tajnog agenta. Dušana Popova, Srpska vojna obaveštajna služba pamti pod imenom „Duško“, što se i danas može pročitati u rubrici o značajnim ličnostima na njihovom sajtu. U Abveru je bio agent „Ivan“, a u MI-6 su ga znali pod nadimkom „Tricikl“ koji je dobio zahvaljujući čestim ljubavnim trouglovima u koje se uplitao. Ipak, u najširoj svetskoj javnosti ostaće zauvek upamćen pod imenom Bond. Džejms Bond.

Izvor: womenandwineserbia.com