Nekadašnja Palilula utočište lađara, ciglara i akademaca

Nedoumice oko porekla imena danas teritorijalno najveće gradske opštine ‒ pušenje duvana iz lule, ili „potpaljivanje” ciglana.

Bulevarom despota Stefana, koji se nekad zvao Knez Miletina ulica, pa Ulica kneza Pavla, a donedavno 29. novembra, jezdio je tramvaj broj 9: od Pozorišnog trga do Stare Karaburme i natrag. Tandrkao je sredinom ulice, a pruga je imala samo jedan kolosek koji se na dva mesta udvajao da bi se tramvaji mimoišli. Bila su to stara vozila koja su komande imala i spreda i pozadi, i nije im bila potrebna okretnica! Pa kada bi stigao do poslednje stanice, kočničar bi pretrčao na drugi kraj tramvaja i krenuo natrag.

Nadomak početne stanice, ispod Narodnog pozorišta, u Ulici braće Jugovića bio je bife „Glumac”, a na pretposlednjoj je sodadžijsku radnju držao gospodin Petković. Njegov sin Vlajko ponekad je dovodio školske drugove na flaširane klakere pa je i radnja „Petković i sin” sačuvana u slatkim sećanjima mnogih preživelih Palilulaca.

Kada bi zatvorio radnju, Vlajkov otac, špicname gosin Petko, odlazio bi tramvajem do „Glumca” da posedi uz špricer spravljen sa njegovom sodom. To je bio njegov svakodnevni ritual.

Stara klanica u despota Stefana

Kad su sredinom šezdesetih godina počeli sa rušenjem tog dela grada, gosin Petko je isključio kompresor, skinuo firmu što je visila iznad vrata ko zna od kada, zaključao radnju i otišao. Ni familiji se, kako se šaputalo, nikad više nije javio.

Njegov jedini učenik, sin Vlajko, otišao je u taksiste. Tako je počela da nestaje stara Palilula.

Škola učitelja Koja

U svečanom holu Osnovne škole „Vlada Aksentijević” nadomak Dunav stanice, visila je ogromna fotografija Josipa Broza s pionirima; On je bio usiljeno zamišljen, a deca iskreno vesela. Svakog jutra bi pred tom slikom zastajao učitelj Kojo Bubonja, oćutao nekoliko minuta u nemuštom razgovoru sa svojim vrhovnim komandantom, pa potom odlazio u zbornicu po dnevnik.

Niko nije znao odakle je došao niti kako je proizveden u učitelja. Jer, od diploma i dokumenata potrebnih za to zvanje imao je samo partijsku knjižicu. Imao je on i plaketu prvoborca i nekoliko ratnih odlikovanja, kao i sijaset ožiljaka od zadobijenih rana. Ranjavan je toliko često da je pravo čudo kako je preživeo. Krupna meta ili ga je hteo metak, šta li?

Stanovao je daleko, negde kod groblja, na Hadžipopovcu.

Bulevar despota Stefana

Učitelj Kojo je znao sva slova azbuke, čak i abecede, ali ih nije pisao, već crtao: nad svakim slovom mučio se i okapavao kao slikar pred praznim platnom u bolnoj stvaralačkoj nemoći. Užasavao se lepog pisanja – koje se tada učilo kao poseban predmet – koliko i deca. Zato su svi njegovi učenici imali nečitak, gotovo „doktorski rukopis”.

Nije se pretrgao od pisanja, ali je zato umeo da priča. Bila su to nezaboravna putovanja u svet njegovog izgubljenog zavičaja i u vreme isto tako izgubljenog detinjstva: mladi partizan, puška „talijanka”, šume i gore, Nemci, ustaše, četnici, tifus, glad, promrzline, opekotine, rane, bol, krv, život, smrt…

Decu nije uspeo da nauči bogzna šta, ali iz plemenitosti i dobrote, zahvaljujući njemu, svi bi i danas dobili čiste petice (što im, nažalost, i ne pomaže previše u vremenu tranzicije).

Učitelj Kojo Bubonja je među malim Palilulcima upamćen i po priči kako je Palilula dobila ime. Po samo njemu znanom izvoru, tvrdio je da joj je ime nadenuto u doba kada je u Beogradu, zbog čestih požara, bilo zabranjeno pušenje pa je, navodno, donet ukaz po kojem su se lule mogle paliti jedino tu, izvan gradskog atara, na desnoj obali Slavujevog potoka.

Nije. Na desnoj obali Bulbuldera nalazilo se nekoliko ciglana, jer je Beograd sredinom XIX veka počeo naveliko da raste, zidalo se svuda pa i u tom kraju. A kad bi se cigle zamesile, oblikovale u kalupima i osušile na suncu, ređale bi se u kupe i pod njima palila slama, da se zapeku i očvrsnu. Otvor ispod cigala nazivao se lula, pa otuda i ime kvarta – Palilula.

Današnje opštinske međe iscrtane su drugačije, ali stara Palilula je iza Cvijićeve ulice, koja se poklapa s davno usahlim koritom Bulbuldera.

Stočarstvo u Profesorskoj koloniji

Beogradski kolonisti

Prvi žitelji Palilule su – Savamalci. Naime, tridesetih godina pretprošlog veka knjaz Miloš je naložio bratu Jevremu da srpsku varoš proširi podalje, van dometa turske artiljerije. Konak knjeginje Ljubice i Hram Svetog Arhanđela Mihaila sagradio je takoreći ispod zidina Gornjeg grada, ukazujući tako Turcima lojalnost i poverenje, ali je raseljavanjem iz Savamale niz Kragujevački i Vidinski drum slao i drukčije poruke: da od poslušne raje za tili čas mogu da se premetnu u ljute delije spremne na rat!

Tih tridesetak porodica, koje je Jevrem probrao po Savskoj mahali, što su prve naselile desnu obalu Bulbuldera, nisu se preterano ovajdile, ali – sila boga ne moli. Bio je to sirotinjski kvart sve do decembra 1926, godine, kad su u svoje upravo dovršene kuće na nekoj kaljavoj palilulskoj ledini počeli da se useljavaju profesori Beogradskog univerziteta.

Među 45 predavača bilo je i četrnaest akademika, prvih žitelja Profesorske kolonije. Mnogi od njih zaslužili su svoje ulice u Beogradu. To su Vladimir Ćorović, Milan Budimir, Ivan Đaja, Živojin Đorđević, Mladen Josifović, Viktor Novak, Milan Luković, Milutin Milanković, Vladimir Petković, Jaša Prodanović, oba brata Popovića, Bogdan i Pavle, i Siniša Stanković, docnije i Živojin Bumbaširević s oba sina koja su danas članovi SANU. Njihovo prisustvo nije pomoglo da se Palilula previše promeni, ali danas…

Ušuškan iza socrealističkog mastodonta koji se proteže Cvijićevom ulicom, ovaj kvart Beograda pleni mirom i spokojem koji ga toliko izdvaja i razlikuje od već bliskog centra grada. A upravo u tome leži velika opasnost da će, ako već nije, zapasti za oko beogradskoj „građevinskoj mafiji” za koju, navodno, i deca znaju da ne postoji!

Izvor: politika.rs/Miloš Lazić