Nekadašnja Palilula utočište lađara, ciglara i akademaca

Nedoumice oko porekla imena danas teritorijalno najveće gradske opštine, pušenje duvana iz lule, ili „potpaljivanje” ciglana.

Doba tramvaja bez okretnice

Bulevarom despota Stefana nekada je jezdio čuveni tramvaj broj 9. Ova ulica se ranije zvala Knez Miletina, pa Ulica kneza Pavla, a donedavno i 29. novembra. Tramvaj je saobraćao od Pozorišnog trga do Stare Karaburme.

Vozilo je tandrkalo sredinom ulice na samo jednom koloseku. Pruga se udvajala na dva mesta kako bi se tramvaji mimoišli. Bila su to stara vozila sa komandama na oba kraja. Zbog toga im okretnica nije ni bila potrebna.

Kada bi stigao do poslednje stanice, kočničar bi jednostavno pretrčao na drugi kraj. Zatim bi odmah krenuo natrag istim putem. To je bio svakodnevni prizor u ovom delu Beograda.

Uspomene na gosin Petka i bife „Glumac”

U Ulici braće Jugovića, ispod Narodnog pozorišta, nalazio se bife „Glumac”. Na pretposlednjoj stanici, gospodin Petković je držao sodadžijsku radnju. Njegov sin Vlajko često je dovodio školske drugove na klakere. Radnja „Petković i sin” ostala je u lepim sećanjima mnogih Palilulaca.

Gosin Petko je imao svoj svakodnevni ritual nakon posla. Odlazio bi tramvajem do „Glumca” da posedi uz špricer. Špricer je uvek pravljen sa njegovom sodom. Bio je to miran život starog Beograda.

Šezdesetih godina počelo je rušenje tog dela grada. Gosin Petko je tada isključio kompresor i skinuo staru firmu. Zaključao je radnju i otišao zauvek. Šaputalo se da se čak ni porodici više nikada nije javio.

Njegov jedini učenik, sin Vlajko, postao je taksista. Tim činom je polako počela da nestaje stara Palilula.

Učitelj Kojo i ratne priče

U holu škole „Vlada Aksentijević” visila je velika fotografija Josipa Broza. Pred njom bi svakog jutra zastajao učitelj Kojo Bubonja. Oćutao bi nekoliko minuta u nemom razgovoru sa komandantom, pa odlazio u zbornicu.

Niko nije tačno znao njegovo poreklo niti obrazovanje. Od dokumenata je imao samo partijsku knjižicu i plaketu prvoborca. Nosio je brojna odlikovanja i ožiljke iz rata. Bio je ranjavan toliko često da je pravo čudo što je uopšte preživeo.

Učitelj Kojo se mučio sa pisanjem slova. Nad svakim znakom je okapavao kao slikar pred praznim platnom. Užasavao se lepog pisanja, pa su i njegovi đaci imali nečitak rukopis. Međutim, njegove priče su bile nezaboravne.

Vodio je decu u svet partizana, šuma i borbi. Pričao je o gladi, bolu i preživljavanju. Decu nije naučio mnogo iz knjiga, ali ih je naučio plemenitosti i dobroti.

Kako je Palilula dobila ime?

Postoji legenda o tome kako je Palilula dobila ime. Učitelj Kojo je tvrdio da je pušenje lula bilo dozvoljeno samo ovde. Zbog čestih požara, pušenje je u centru grada bilo strogo zabranjeno. Navodno su se lule smele paliti tek na desnoj obali Slavujevog potoka.

Ipak, istina je verovatno drugačija. Na obali Bulbuldera nalazilo se nekoliko ciglana. Beograd se u 19. veku naglo širio i gradilo se na sve strane. Cigle su se pekle na suncu, a zatim slagale u kupe radi pečenja.

Ispod naslaganih cigala palila se slama da bi one očvrsnule. Taj otvor za vatru nazivao se lula. Upravo odatle potiče ime celog kvarta, Palilula. Stara Palilula se nalazi iza Cvijićeve ulice, gde je nekada bilo korito potoka.

Profesorska kolonija i beogradski akademici

Prvi stanovnici Palilule bili su nekadašnji žitelji Savamale. Knjaz Miloš je naložio širenje varoši van dometa turskih topova. Raseljavanje je počelo niz Kragujevački i Vidinski drum. To je bio sirotinjski kraj sve do decembra 1926. godine.

Tada su na palilulske ledine počeli da se doseljavaju profesori. Među prvim stanovnicima Profesorske kolonije bilo je čak četrnaest akademika. Mnogi od njih danas imaju svoje ulice u Beogradu.

Tu su živeli Milutin Milanković, Vladimir Ćorović i Jaša Prodanović. Ovaj kvart i danas pleni mirom i spokojem. Izdvaja se od bučnog centra grada svojom jedinstvenom atmosferom. Ipak, taj mir danas privlači pažnju investitora i moderne gradnje.

Izvor: politika.rs / Autor: Miloš Lazić