Odnos prema šumama Srbije

Ovako bi doduše mogla izgledati neka uređena šuma, gde se planski deo šume sekao za razne upotrebe, a stogodišnja stabla (majke) ostavljale da daju život ekosistemu i lepotu Srbiji.

Da je Zavod za zaštitu prirode (formiran 1948.) zajedno sa drugim organizacijama za zaštitu i upravljanje šumama radio svoj posao, a ne posao za kombinate, a potom investitore i kapitaliste, Srbija bi danas na bar 40% svoje teritorije zaista imala prirodu kakvu ima retko ko u Evropi, a samim tim bila i jedna od najlepših i turistički najatraktivnijih zemalja našeg kontinenta.

Ako na sekund zamislimo da nije bilo ljudi i njihove “planske” delatnosti, šuma bi izgledala nešto drugačije od ovoga. Ovim prokrčenim prostorima, rasla bi šuma izdanaka hrastova, bukve, bagrema, raznorazni žbunovi, nisko kvalitetno rastinje itd. Dakle nakon što smo posekli prvih 40% šume do korena, potencijal za drvnu industriju u drugih 60% mogao je u najboljem slučaju da bude u prostoru između ovih stogodišnjaka.

Međutim, mi smo se opredelili za strategiju zadovoljenja svojih potreba (čitaj pohlepa) nebitno stanju i potrebama šumskih ekosistema.

Pokušaću u par pasusa da sumiram istorijat razvoja ovih strategija.

Početak 19. veka Srbija dočekuje sa blizu 80% šuma i to ozbiljnih hrastovih i bukovih šuma starosti poput ove sa fotografije (fotka ilustruje starost stabala, ne i vrste koje pominjem). To nas je svrstavalo među najšumovitije prostore Evrope.

Talas krčenja je već uveliko počeo. Šume se zarad stočarstva krče na razne načine. Najmasovnije i najefikasnije krčenje bilo je požarima. Familije menjaju prezimena, ali navike ne. Livade ne mogu biti deo prirodnih ekosistema, osim ako ih ljudi veštački ne kreiraju (ili veća krda divljih biljojeda). Sve u prirodi ima tendenciju šume.

Srbija je u to vreme ( tokom 19. veka) funkcionisala je kao Divlji zapad. Šume su bile ničije i dostupne svakome na neograničeno korišćenje.

Sledeći korak bi bio krčenje šume i uspostavljanje poljoprivrede, mahom bazirane na stočarstvu. (u Vojvodini na ratarstvu naravno).

Prvi pokušaj da se spreči uništavanje šuma bio je 1820. godine u sklopu Miloševe zapovesti.

Naravno da motiv u to vreme nije mogao biti ekološki, već isključivo ekonomski. Kao što znate, u to vreme svinjarstvo je bila dominantna grana poljoprivrede. S obzirom da su se tada svinje masovno hranile hrastovim žirom, to je bio i primarni motiv za zaštitu hrastovih šuma.

U međuvremenu, industrijalizacija čini svoje i u Srbiji. Tako krajem 19. veka već imamo 30-ak strugara, uglavnom na Kopaoniku, Jastrebcu, Beljanici.

Ovde počinje kraj srpskih šuma, po kojima je na primer Šumadija i dobila ime.

Srbija 1865. dobija i prvog šumara, izvesnog Aleksu Stojkovića koji je škole završio u inostranstvu jer Srbija još nije imala Šumarski fakultet.

Kad smo kod škola, prva škola za obrazovanje šumara bila je Zemljodelsko-šumarska u Požarevcu, osnovana 1872. godine. Ti stručnjaci 1891. donose novi Zakon o šumama i tako one bivaju zvanično osuđene na smrt. Početkom 20. veka Srbija ima 1.8 miliona hektara šume manje nego pre 100 godina. (Turci su nam ostavili u amanet 3.3 miliona hektara).

Potom sledi turbulentan period prve polovine 20. veka u kome su se smenjivali raznorazni nazivi država koje su pisale zakone ovog dela Balkana, ali se odnos prema šumama nije promenio na bolje, već na gore.
Šume su proglašene proizvodnim dobrom (da trebalo je prirodnim), a šumarstvo se kategoriše kao privredna grana.

Sve strategije koje smo pisali o šumama od tada do danas, pisane su isključivo kao biznis planovi, kao bilo koji drugi privredni plan.

Taman kada mislite da se šumama nismo mogli gore ophoditi, kreće posleratni period i praktično šumocid onoga što je preostalo.

Ne samo da se seče za potrebe lokalne privrede, već se najkvalitetnije drvo masovno i izvozi. Sve se to radi po planinskim masivima širom Srbije (pričam samo o Srbiji, bez obzira u kojoj je državi bila)

Šezdesetih dolazi do podizanja drvne industrije na još viši nivo, šumska gazdinstva se dodeljuju na upravljanje velikim drvnim kombinatima. Da li da pričamo o njihovom pogledu na održivost ekosistema?

Da, naravno da smo imali i brojne akcije pošumljavanja u ovom periodu. Možda ste i vi učestvovali u nekoj od njih.

Ideja o potrebi zaštite šuma javila se u Srbiji posle rata, a u periodu kada je onaj putopisac iz 19. veka sada u Srbiji mogao da pronađe samo patrljke šuma koje su je nekada krasile.

Kao što sam pomenuo na početku Zavod za zaštitu prirode osnovan je 1948. godine. Nakon nekih 15-ak godina osnovan je i prvi nacionalni park, to je bila Fruška gora, a potom je trebalo novih 20 godina da se formiraju Kopaonik, Tara i Đerdap.

Moglo bi se reći da je ovo bio period neke nove nade za šume Srbije.

Međutim, preko 80% stogodišnjih šuma Srbije već je posečeno.

Nismo dugo živeli u idili ekološkog osvešćivanja osamdesetih. Stiže mračna decenija srpske istorije, a sa njom i period u kome Miloševići 1991. formiraju Srbijašume koje su i danas najjača filijala SPS sigurnih glasova.

Ono što danas nije u vlasništvu Srbijašuma, najvećim delom je u vlasništvu SPC (nakon restitucije) i privatnika (57%). Procenat privatnih šuma na uštrb državnih raste iz godine u godinu. Tretman privatnih šuma je verovali ili ne još gori nego tretman Srbijašuma. Javno preduzeće bar mora da piše neke javno dostupne izveštaje o svojim aktivnostima, privatnici rade šta hoće i koliko hoće. Jeste ima tu nekog pečatiranja seče, ali ne bih o tome, svodi se da na jedan legalni pečat ide 10 i više posečenih stabala bez pečata.

Ako mi ne verujete pogledajte vesti o šumskom kriminalu poslednjih godina. (Google pretraga)

80% svih prijavljenih dela protiv životne sredine čini krađa šume (ilegalna seča). U velikom broju ovih kriminalnih dela učestvovali su zaposleni Srbijašuma, šumski inspektori i ostali zaduženi za upravljanje i zaštitu šuma.

Do sada su u primarnoj proizvodnji energije drvni ostaci i drvna seča učestvovali sa 11, od toga se tek 18% biomase korisitilo u toplanama a mizeran udeo pretvarao u pelat i energetski efikasna goriva. Sve ostalo je završavalo u individualnim ložištima.

Pretpostavljate, s obzirom na bogatstvo nacije, ta ložišta su u 99% slučajeva neefikasna. Drugim rečima, efikasno ložište može 80-ak kvadrata cele zime da greje za 3-4 kubika bukovih drva, a neefikasno (smederevac i slično) sa duplo i troduplo više.

Šume su najbolja ilustracija brige o budućim generacijama i o plemenitosti jedne nacije.

Drvo sadim svestan da će u njegovom hladu uživati neko drugi, a u krošnji živeti nešto treće.

Nema boljeg načina da Srbi pokažu koliko su plemenit narod nego brigom o šumi i hladu budućih generacija.

Autor: Dejan Restak (Zdrava zemlja)