Šta je zapravo empatija: što je više koristimo, postaje jača

Ništa nije važnije od empatije prema patnji drugog ljudskog bića. Ništa. Ni karijera, ni bogatstvo, ni inteligencija, ni status. Moramo da osećamo jedni druge ako želimo da preživimo dostojanstveno – Odri Hepbern.

Empatija je sposobnost da se prepoznaju osećanja/misli drugih ljudi i da se na neki način prema tome ophodi. Empatično mišljenje često karakteriše spremnost i sposobnost da se mentalno premestite u situaciju druge osobe, da osećate osećanja drugih ljudi, i da prepoznajete da druga osoba može da doživljava osećanja na sličan način kao i vi. Empatija je od izuzetne važnosti za terapeute koji bi trebalo da “osete” svoje klijente, i kao takva, veoma je važan sastojak psihoterapijskog odnosa.

Razumevanje empatije

Empatija je različita od simpatije, što je sposobnost da brinemo i prepoznamo osećanja drugog. Takođe se razlikuje od saosećanja, karakteristike koja kombinuje elemente empatije i simpatije. Empatija oslobađa potencijal za saosećanje, kao i dobrotvorne aktivnosti, ali nije neophodan uslov ni za jedno od navedenog; ljudi mogu da se ponašaju ljubazno iz različitih razloga, a mnogi od njih nisu povezani sa empatijom.

Altruizam, ili nesebično ponašanje koje koristi drugima, je blisko povezano sa empatijom. Altruistična ponašanja generalno pokazuju da osoba doživljava visok nivo saosećanja za druge. Istraživanja pokazuju da i mnoge životinje, kao što su primati i medvedi, su sposobne za altruistična ponašanja.

Empatija i psihologija

Ljudi koji imaju visoke skorove na skalama empatije su najčešće okruženi širokim socijalnim krugom i imaju zadovoljavajuće međuljudske odnose, jer empatija igra ključnu ulogu u odnosima. Parovi na bračnoj terapiji se često savetuju da rade na razvoju empatije jedan prema drugome. Empatija nije samo esencijalna za povezivanje sa najbližima, nego i za anticipiranje motiva, ubeđivanja drugih, i za uspešan rad sa kolegama i zaposlenima.

Nedostatak empatije igra važnu ulogu u nekoliko mentalnih poremećaja, kao što je antisocijalna ličnost, kod koje su primetni dugoročni modeli ponašanja povezanih sa eksploatacijom drugih ljudi, sociopatsko ponašanje, i kršenje prava drugih ljudi. Dijagnoza određenih mentalnih poremećaja, kao što je narcistička ličnost, mogu takođe da ukazuju na nedostatak empatije ili na teškoće u izražavanju iste.

Uloga empatije u terapiji

Smatra se da je empatija esencijalna u terapiji, zato što da bi bilo koja terapijska tehnika urodila plodom, osoba na terapiji mora da se oseća shvaćeno i prihvaćeno. Da bi ovo uradio, terapeut mora ne samo da razume šta osoba govori na terapijskoj seansi, već i da razume šta osoba ne govori, i da komunicira ovo razumevanje. Terapeuti koji su visoko empatični mogu da pomognu ljudima da se suoče sa prošlim iskustvima i da ostvare dublje razumevanje iskustava i osećanja koja su povezana sa tim iskustvima.

Empatija se razlikuje od simpatije, koja može da ukazuje na sažaljenje, a empatija takođe nije pasivan proces. Dobar terapeut će biti sposoban da oseti osećanja drugih ljudi putem koncentrisanog i aktivnog slušanja, ali ovaj proces zahteva neprestano učešće. Pošto empatija može da bude iskazana na mnogo načina, pogotovo u terapiji, ne postoji “tačan” način za terapeuta da demonstrira razumevanje i prihvatanje klijenata.

Poreklo empatije

Empatija je najverovatnije, bar u nekoj meri, crta ličnosti koja je stečena tokom evolucije. Ona dozvoljava ljudima da budu sposobni da se povežu sa drugima od ranog doba, ali takođe i da razumeju situacije drugih ljudi. Empatija je dakle evoluirala, prema istraživačima, zbog neophodnosti da se bude svestan potreba mladunčadi, ali i zbog svesti o tome da su ljudi u grupi uvek bili jači nego pojedinačno.

Istraživači veruju da se empatija razvija u ranom detinjstvu, jer čak i bebe reaguju na patnju drugih ljudi. Istraživanja pokazuju da kada roditelji disciplinuju svoju decu tako što pokazuju na to kako njihova ponašanja utiču na druge, deca mogu postati više empatična. Empatija može takođe da se podstiče tako što su ljudi okruženi strancima. Zbog okruženosti strancima, čovek je pod velikom količinom stresa, što izgleda da utiče na sposobnost da se oseti patnja drugog. Ipak, razne aktivnosti sa nepoznatim ljudima, kao što je igranje neke igre, može da redukuje stres, a samim tim i poveća nivo empatije.

Empatija kod životinja

Nekoliko studija je pokazalo da su životinje sposobne za empatične reakcije. Sposobnost za osećanje empatije može da bude strategija opstanka, jer osposobljava životinju da anticipira reakcije i da formira socijalne veze, što može da ima zaštitnički efekat u nestabilnoj sredini.

Mnogi primati pokazuju empatiju. Šimpanze su pogotovo osetljive na osećanja drugih, toliko da ljudi koji ih izučavaju mogu da koriste čitav spektar emocija, kao što su simulirana tuga, da bi “naterali” neposlušnu šimpanzu da se ponaša ispravno. Orangutani i gorile paze jedni na druge, pogotovo na članove porodice, i reaguju na emocije drugih ljudi. Neke gorile će izbegavati uzimanje nagrade ako druga gorila istovremeno prima električni šok koji izaziva bol. Ovo altruistično ponašanje demonstrira da postoji empatija za druge kod primata.

Još jedna vrsta koja pokazuje empatiju su glodari: pacovi su odbijali da pritiskaju oprugu koja je bila povezana sa davanjem elektro-šokova drugima u leglu, čak i kada su dobijali hranu posle pritiskanja opruge. Slonovi i neke ptice, kao što su vrana i gavran, mogu da pokažu znake empatije. Psi i mačke takođe demonstriraju empatiju, i prema ljudima i prema drugim životinjama.

“Cena brige”

Skorija istraživanja su pokazala da neki ljudi mogu da budu više “pod uticajem” niza negativnih životnih događaja drugih ljudi. “Cena brige” sugeriše da previše empatije može ponekad da vodi u emotivnu patnju. Prema jednom istraživanju, visoko empatične žene koje su videle na socijalnim mrežama da je blizak porodični prijatelj povređen, hospitalizovan, otpušten sa posla ili žali za gubitkom, doživele su visok nivo stresa  koji je bio 5-14 procenata viši od drugih žena. Muškarci sa visokim nivoima empatije koji su videli bliskog prijatelja/člana porodice koji je otpušten sa posla ili optužen za zločin, doživeli su nivoe stresa od 9 do 15 procenata više nego drugi muškarci.

Zbog toga što visoko empatični ljudi mogu da budu pogođeni patnjom članova porodice, prijatelja i drugih do kojih im je stalo i bivaju preplavljeni time, održavanje rutine brige o sebi i postavljanje emotivnih granica je veoma važno i korisno u prevenciji negativnih efekata koje stres drugih ljudi može imati na mentalno zdravlje.

Evo nekoliko praktičnih primera kako je možemo pokazati i prepoznati.

1. – Roditeljska empatija

Vaše petogodišnje dete vam se baca u zagrljaj i plače kada ga uzimate iz vrtića. Kada pitate šta se desilo, ona vam odgovara da njena najbolja drugarica danas nije htela da se igra sa njom. Ako ste empatični ne govorite joj „nije to strašno“ (za nju jeste, jer u suprotnom ne bi tako reagovala), „igraćete se sutra“ (van poente, ona govori o danas), „nije to razlog za plač“ (za nju jeste, inače ne bi plakala), ili „imaš i druge drugarice“ (opet van poente, njoj je ova sada bitna, druge nisu).

Ovakvi komentari su sve suprotno od empatije. Nju je više nego očigledno ova situacija jako pogodila.

Empatička reakcija ovde bi bila: “Baš mi je žao što to čujem i vidim da si tužna zbog toga. Znam da mnogo voliš da se igraš sa njom. Možeš ostati u mom zagrljaju sve dok ti je potrebno“. Dete će u ovoj situaciji osetiti emotivnu povezanost sa vama. Sama činjenica da ste ovo izgovorili će početi da smiruje njen plač.

2. Empatija nastavnik – učenik

Nastavnik ste i upravo ste završili obradu neke teme. Gledate decu, svi ćute, neki samo zure u tablu. Empatička povezanost je kada mislite šta je u glavi te dece sada, da li su svi razumeli, da li bi trebalo još jednom da ponovim, jer vama kao nastavniku treba da bude bitno da deca razumeju ono što govorite.

Empatička reakcija ovde bi bila: „Deluje mi da su neki od vas zbunjeni. Da li ste razumeli ovo? Ako niste kažite pa ću ponovo objasniti.” Ovim rečima dajete njima mogućnost da priznaju da nisu razumeli i da shvate da je to prihvatljivo. Osetiće da vam je stalo do njih, da mogu da vam se otvore i budu iskreni sa odgovorima. Kada se ovako postavite, deca će osetiti povezanost sa vama, a to će imati veoma pozitivne posledice na vaš dalji odnos sa njima, ako ovako i nastavite.

3. Empatija prema tinejdžeru

Vaš trinestogodišnjak je upravo izgovorio onu užasnu stvar koju sam sigurna da nijedan roditelj ne voli da čuje. „Mrzim te“. Jer mu ne date, recimo, da igra video-igrice posle određenog vremena. Ako ste empatični, onda ne osuđujete te reči, ne ponašate se uvređeno, nego razmišljate šta je tačno ono što on oseća u ovom trenutku? Je li moguće da je on u stvari besan? Sasvim je moguće, te mu kažete: „Deluje mi da si besan na mene.” Deca će vas ispraviti ako nije tako.

Kada dobijete potvrdu za emociju, empatički odgovor bi zvučao ovako: „Razumem da si (emocija). Znam da jako voliš da igraš igrice. Žao mi je, ali nema igrica posle 10 sati. Možeš sutra da igraš ponovo.”

Kada se ovako postavite, on će osetiti da se vi pokušavate da se povežete s njim i razumeli ga i biće daleko skloniji da vas posluša. Drugim rečima, empatija pomaže pri disciplinovanju.

4. Empatija u trenucima sreće

Empatija se ne odnosi samo na negativne emocije. Zamislite svog mališana koji se upravo bacio u mokru, blatnjavu travu, i sav ushićen kaže: “Mama, vidi puževi i gliste!!!“. Dete je ovom izjavom zatražilo od vas emotivnu povezanost, da i vi učestvujete u njegovoj radosti. Jeste, znam da vi gledate pantalone koje su skroz mokre, blatnjave, ko zna da li će se to sve isprati i mislite „ma kakve gliste, dete, diži se odatle“. Ali on je toliko srećan i želi da i vi to vidite.

Empatična reakcija ovde bi bila: “Vau, vidi stvarno, koliko puno glista i puževa. I oni vole da budu u mokroj travi i blatu kao i ti!“

Veoma je važno shvatiti da empatična komunikacija mora biti iskrena i nežna, što bi rekli “od srca”. Biti empatičan nije lako, naročito ako empatija nije nešto što ste dobili od ranog detinjstva od roditelja. Bojim se da je to slučaj kod mnogih, ako ne i kod većine. Onda ovakav način razmišljanja nije prirodan. To, međutim, ne znači da ne može da postane prirodan.

Za početak, zato da bismo imali empatiju prema drugima, moramo je imati prema sebi. Zato da bismo imali empatiju prema sebi moramo biti emotivno povezani sami sa sobom. Emotivno smo povezani sa sobom kada damo sebi pravo da osećamo ono što zaista osećamo u tom trenutku, bez obzira na to šta drugi misle o našoj emotivnoj reakciji. A to nije nimalo lako pošto smo kao društvo skloni da govorimo drugima šta i kako bi trebali da se osećaju.

U ljudskim odnosima vodimo se sa “nije to ništa”, ”pa šta”, ”nisi jedini(a)”, „veliki dečaci/devojčice ne plaču“. Ovo je suprotnost empatiji. Pa da prestanemo to da radimo i dopustimo svakoj osobi, bez obzira na pol, godine i situaciju da izrazi svoje emocije. (Naravno, na nenasilan način. O tome, kako se empatija koristi za sprečavanje nasilja i mirno rešavanja konflikta, drugi put). A najpre da to dozvolimo sebi. Sve ovo se može primeniti i u odraslim odnosima.

Koliko god šablonski delovala ona fraza „ako ne voliš sebe, ne možeš voleti nekog drugog”, nije ni šablon, ni kliše, već je bolno istinita. Zdrava doza narcizma ne samo da je potrebna, nego je neophodna za zdrave ljudske odnose.

Sve počinje od samog sebe – od tebe.

Izvor: psihoterapijaweb.com (goodtherapy.org), Lidija Smirnov/zelenaucionica.com, Foto: Shutterstock