Nevidljiva opasnost vreba iz flaširane vode i omiljenih dečjih grickalica: Nanoplastika može ozbiljno ugroziti organe za varenje, jetru i bubrege, a najmlađi su prvi na udaru.

Novo istraživanje sa Univerziteta u Kaliforniji šokiralo je javnost: flaširana voda sadrži čak 100 puta više plastičnih nanočestica nego što se ranije mislilo. U samo jednoj litri detektovano je u proseku 240.000 fragmenata nanoplastike.

Ali, šta je zapravo nanoplastika? To su čestice toliko sitne da su nevidljive golim okom (manje od jednog mikrometra), ali upravo ta njihova veličina omogućava im da prodru tamo gde krupniji otpad ne može, direktno u naš krvotok i organe.

Nanoplastika u hrani i vodi: Tiha pretnja razvoju naše dece

Dok se mi brinemo o virusima i zagađenju vazduha, u telima naše dece taloži se nešto mnogo podmuklije. Nanoplastika je pronađena svuda, od snega na Antarktiku do dagnji na italijanskim pijacama. Međutim, najopasnija je ona koju deci dajemo svesno, ne znajući šta se krije iza šarenih pakovanja.

Zašto su deca najugroženija?

Pedijatar dr Saša Milićević upozorava da dečji organizam nije samo “umanjena verzija” odraslog. Njihov sistem za varenje je specifičan:

• Veća propustljivost: Creva dece su mnogo propustljivija nego kod odraslih, što nanočesticama olakšava prolaz u krvotok.
• Organi u razvoju: Jetra i bubrezi kod dece još uvek uče kako da prerađuju toksine. Plastika za njih predstavlja ogroman metabolički teret.
• Kumulativni efekat: Ono što dete unese danas, taložiće se decenijama u njegovim kostima i organskim sistemima.

Skrivena plastika u “brzoj hrani” i slatkišima

Mnogi roditelji ne znaju da komponente plastike ne dolaze samo iz ambalaže. Dr Milićević ističe da se različiti emulgatori i konzervansi, koje nalazimo u žvakama, lizalicama i žele bombonama, zapravo podvode pod slične hemijske sastave kao plastika.

„Proizvođači često na etiketama koriste oznaku ‘E’ za emulgatore kako bi izbegli reč konzervans, ali čestim unošenjem ovih materija organizam deteta ne zna šta da radi. To su strane, toksične materije koje se jako teško metabolišu“, objašnjava dr Milićević.

Simptomi koje često mešamo sa virusima

Prva linija odbrane su creva. Kada dete unese ove strane materije, organizam pokušava da ih izbaci. Često se dešava da dete dobije dijareju ili probleme sa varenjem, a mi pomislimo da je u pitanju običan stomačni virus, ne sumnjajući na toksine iz hrane ili plastične flašice.

Šta možemo da naučimo od razvijenih zemalja?

U gradovima poput Bostona (SAD), pažnja javnosti je već usmerena na ovaj problem. Tamo se strogo kontroliše:

• Minimalna koncentracija: Supstance koje se pripisuju plastici u gumenim i žele bombonama svedene su na minimum.
• Bezbedna ambalaža: Poseban fokus je na tome kako se pakuje hrana koju deca nose u školu ili vrtić.

U Srbiji je situacija teža jer još uvek ne postoje pouzdane laboratorijske analize koje bi precizno dokazale prisustvo nanoplastike u organizmu, ali to ne znači da treba da čekamo “šokantna otkrića” da bismo reagovali.

Kako smanjiti unos plastike?

Jasminka Ranđelović iz organizacije ALHem podseća da plastični otpad direktno ulazi u naš lanac ishrane. Iako je teško potpuno izbeći moderni način života, možemo uvesti male promene:

1. Izbegavajte plastične flaše: Baš kao što rakija ne treba da stoji u plastici, ne bi trebala ni voda, a naročito ne ona koju dajemo deci. Koristite staklo ili kvalitetan inoks.
2. Smanjite industrijske slatkiše: Žvake i žele bombone su najveći “skriveni” izvori ovih materija.
3. Čitajte etikete: Budite sumnjičavi prema dugim listama emulgatora (E-brojeva).

Zaključak: Nanoplastika je nevidljiva, ali njene posledice na jetru, bubrege i kosti dece mogu biti trajne. Vreme je da počnemo da razmišljamo o tome šta se krije u ambalaži, pre nego što ona postane deo našeg krvotoka.

Izvor: N1, Foto: Gemini