Mitomanija: Bolest ili način života?

Mitomanija, ili sklonost ka lažima, postala je jedan od najčešćih termina u savremenom društvu. Ali šta je zapravo mitomanija? Da li je to samo “dobro uočena” sklonost ka laganju, ili ozbiljan psihološki poremećaj?

Mitomanija se definiše kao patološka sklonost ka laganju, pri čemu osoba stalno izmišlja priče koje nisu utemeljene u stvarnosti. Ono što je specifično za mitomana jeste da on ne laže samo iz interesa ili koristi, već iz unutrašnje potrebe da bude u centru pažnje, da zadovolji vlastite fantazije ili stvori neki idealizovani svet u kojem se oseća moćno.

Mitomanija može ozbiljno narušiti međuljudske odnose, a posledice su često dugoročne. Mitoman može postati osoba koja je nepouzdana, s kojom je teško imati stvarne, iskrene odnose. Njegova stvarnost je u stalnom sukobu sa onom koju vide drugi.

Mitomanija nije isto što i obična laž. Laž je, u osnovi, svesna i namerna manipulacija, dok mitomanija ima duboke korene u ličnom razumevanju sveta. Osobe sa ovim poremećajem često veruju u vlastite laži, pa čak i kada su u pitanju najobičniji, svakodnevni detalji.

U današnjem društvu, gde društvene mreže daju mogućnost svakom pojedincu da stvori sliku o sebi kakvu želi, mitomanija je možda postala češća nego što mislimo. Svi mi možemo, s vremena na vreme, preuveličati činjenice ili izvući neki detalj iz stvarnosti, ali kada to postane obrazac ponašanja, stvari se menjanju. U nekim slučajevima, mitomanija može biti znak dubljih emocionalnih ili psiholoških problema, kao što su anksioznost, nisko samopouzdanje, ili čak traume iz prošlosti.

Ali, da li mitomanija postaje normalizovana? Da li živimo u društvu u kojem je „laž“ postala prihvatljivija od istine? I kako prepoznati razliku između neškodljivih preuveličavanja i ozbiljnog poremećaja?

Svi smo se barem jednom u životu susreli s nekim ko stalno “prepričava” nepostojeće događaje ili govori neverovatne, ali ubedljive priče. Da li takvi ljudi zaslužuju osudu ili empatiju? I kako takve priče utiču na nas kao društvo?

Pitanje koje ostaje je: Da li mitomanija uopšte treba da bude lečena, ili je to samo prirodni oblik „preživljavanja“ u svetu prepunom medijske manipulacije i perfekcionističkih društvenih normi? Svi mi nekad želimo da budemo nešto više nego što jesmo, ali gde je granica između obične želje za pažnjom i ozbiljnog psihološkog problema?

Ostavite komentar, podelite mišljenje.

Foto: Canva