Uticaj prekomerne upotrebe ekrana na razvoj dece 2. deo

Stotine studija o mladim pacovima, majmunima i ljudima pokazuju da mladi sisari žele da se igraju, moraju da se igraju, i završavaju društveno, kognitivno i emotivno oštećeni kada su lišeni igre.

Deca i adolescenti moraju preuzimati rizike i neuspevati – često – u okruženjima u kojima neuspeh nije vrlo skup. Ovako oni proširuju svoje sposobnosti, prevazilaze svoje strahove, uče procenjivanje rizika i uče da sarađuju kako bi se kasnije suočili sa većim izazovima.

Ljudski mozgovi su izuzetno veliki u poređenju sa mozgovima drugih primata, a ljudsko detinjstvo je takođe izuzetno dugo, kako bi tim velikim mozgovima dao vreme da se povežu unutar određene kulture.

Mozak deteta već dostiže 90 procenata svoje odrasle veličine oko 6. godine.

U sledećih 10 ili 15 godina radi se o učenju normi i savladavanju veština – fizičkih, analitičkih, kreativnih i društvenih. Dok deca i adolescenti stiču iskustva i isprobavaju raznovrsno ponašanje, sinapse i neuroni koji se često koriste ostaju, dok oni koji se manje koriste nestaju. Neuroni koji zajedno rade, zajedno se povezuju, kako kažu istraživači mozga.

Razvoj mozga se ponekad naziva “očekivanim iskustvom”, jer određeni delovi mozga pokazuju povećanu plastičnost tokom perioda života kada mozak životinje može “očekivati” određene vrste iskustava. To možete videti kod gusaka, koje će se navići na bilo koji objekat veličine majke koji se kreće u njihovoj blizini odmah nakon što se izlegu. To možete videti kod ljudske dece, koja mogu brzo naučiti jezike i usvojiti lokalni naglasak, ali samo do ranog puberteta; posle toga je teško naučiti jezik i zvučati kao izvorni govornik. Postoji i neki dokaz o osetljivom periodu za prihvatanje i učenje kulture, uopšteno.

Ljudsko detinjstvo je produženo kulturno pripravništvo sa različitim zadacima u različitim uzrastima sve do puberteta. Kada to vidimo na ovaj način, možemo identifikovati faktore koji promovišu ili ometaju prave vrste učenja u svakom uzrastu.

Za decu svih uzrasta, jedan od najmoćnijih pokretača učenja je jaka motivacija za igru. Igra je posao detinjstva, i svi mladi sisavci imaju isti zadatak: da povežu svoje mozgove igrajući se žustro i često, vežbajući poteze i veštine koje će im biti potrebne kao odrasli.

Mačići će se igrati predenjem na bilo šta što izgleda kao mišji rep. Ljudska deca će igrati igre poput školice i igara kao što su žmurke, koje im omogućavaju da vežbaju svoje veštine predatora i bežanja od predatora. Adolescenti će se baviti sportovima većim intenzitetom, i uključiće igru u svoje društvene interakcije – zavođenje, zadirkivanje i razvijanje međusobnih šala koje povezuju prijatelje.

Jedan ključni aspekt igre je preuzimanje fizičkih rizika.

Oduvek prisutna mogućnost povrede dok trče, istražuju, igraju se borbe ili upada u stvarni sukob sa drugom grupom dodaje element uzbuđenja, i uzbuđenje tokom igre čini se kao najefikasniji način prevazilaženja dečjih anksioznosti i izgradnje društvene, emocionalne i fizičke kompetencije.

Želja za rizikom i uzbuđenjem raste tokom tinejdžerskih godina, kada bi neuspeh mogao imati ozbiljnije posledice.

Deca svih uzrasta moraju birati rizik za koji su spremna u datom trenutku. Mladi ljudi koji su lišeni prilika za preuzimanje rizika i nezavisno istraživanje, u proseku, razvijaju se u više anksiozne i sklonije riziku odrasle osobe.

Ljudsko detinjstvo i adolescencija su se razvijali napolju, u fizičkom svetu punom opasnosti i prilika. Njegove centralne aktivnosti – igra, istraživanje i intenzivno druženje – uglavnom su bile lišene nadgledanja odraslih, što je deci omogućilo da sami donose svoje odluke, rešavaju svoje konflikte i brinu jedni o drugima. Deljeni podvizi i deljene nedaće povezivali su mlade ljude u snažne prijateljske grupe unutar kojih su savladavali društvenu dinamiku malih grupa, što ih je pripremalo da kasnije savladaju veće izazove i veće grupe.

I onda smo promenili detinjstvo.

Promene su počele polako krajem 1970-ih i 80-ih godina, pre dolaska interneta, kako su mnogi roditelji u SAD-u počeli da se plaše da će njihova deca biti povređena ili kidnapovana ako budu ostavljena bez nadzora. Takvi zločini uvek su bili izuzetno retki, ali su postali veći u umovima roditelja zahvaljujući, između ostalog, porastu nivoa uličnog kriminala zajedno sa pojavom kablovske televizije, koja je omogućila neprekidno izveštavanje o slučajevima nestale dece. Generalni pad društvenog kapitala – stepen poverenja ljudi u svoje komšije i institucije – pogoršao je strahove roditelja. U međuvremenu, rastuća konkurencija za upis na koledže podstakla je intenzivnije oblike roditeljstva. Tokom 1990-ih godina, američki roditelji počeli su da svoju decu povlače unutra ili su insistirali da popodneva provedu na aktivnostima sa odraslima. Slobodna igra, nezavisno istraživanje i slobodno vreme za tinejdžere su se smanjivali.

U poslednjih nekoliko decenija, viđanje nečuvane dece napolju postalo je toliko neobično da kada se jedno vidi bez nadzora, neki odrasli osećaju da je njihova dužnost da pozovu policiju.

Tokom 2015. godine, Centar za istraživanje Pew je otkrio da roditelji, u proseku, veruju da bi deca trebala da imaju najmanje 10 godina da bi se igrala bez nadzora ispred svoje kuće, i da bi deca trebala da imaju 14 godina pre nego što im se dozvoli da idu bez nadgledanja u park. Većina ovih istih roditelja je uživala u veseloj i nenadgledanoj igri na otvorenom u svojih sedam ili osam godina.

Ali preterana zaštita je samo deo priče. Tranzicija ka manje nezavisnom detinjstvu omogućena je stalnim poboljšanjima u digitalnoj tehnologiji, što je učinilo da je mlađim ljudima bilo lakše i privlačnije da provode mnogo više vremena kod kuće, unutra, i sami u svojim sobama. Na kraju, tehnološke kompanije su dobile neprekidan pristup deci kroz uređaje. Razvile su uzbudljive virtuelne aktivnosti, projektovane za “angažovanje”, koje se ni malo ne podudara sa stvarnim iskustvima koja bi mladi mozgovi očekivali kroz evoluciju.

Prvi deo teksta je OVDE.

Nastavak možete pročitati u sledećem delu koji će biti objavljen sutra…

Izvor: Social Emotion portal, Foto: Freepik