Uticaj prekomerne upotrebe ekrana na razvoj dece 3. deo

Internet, koji sada dominira životima mladih, stigao je u dva talasa povezanih tehnologija. Prvi nije mnogo naštetio milenijalcima. Drugi je progutao Gen Z u potpunosti.

Prvi talas stigao je tokom devedesetih godina sa dolaskom dial-up pristupa internetu, što je omogućilo da lični računari budu korišćeni za nešto osim obrade teksta i osnovnih igara. Do 2003. godine, stope adolescentske depresije, usamljenosti i drugih oblika lošeg mentalnog zdravlja nisu porasle u ovom prvom talasu. Možda je važno reći da su malo čak i opale. Tinejdžeri milenijalci (rođeni od 1981. do 1995. godine), koji su prvi prošli kroz pubertet uz pristup internetu, bili su psihološki zdraviji i srećniji, u proseku, od svojih starijih sestara i braće ili roditelja iz generacije X (rođenih od 1965. do 1980. godine).

Drugi talas počeo je da se podiže tokom 2000-ih, iako njegova puna snaga nije udarila sve do početka 2010-ih. Počeo je prilično nevino s uvođenjem platformi društvenih mreža koje su pomagale ljudima da se povežu sa svojim prijateljima. Objavljivanje i deljenje sadržaja postalo je mnogo lakše sajtovima kao što su Friendster (lansiran 2003), Myspace (2003) i Facebook (2004). Tinejdžeri su brzo prihvatili društvene mreže nakon što su se pojavile, ali vreme koje su mogli da provedu na ovim sajtovima bilo je ograničeno u tim ranim godinama jer se sajtovima moglo pristupiti samo sa računara, često porodičnog računara u dnevnoj sobi. Mladi nisu mogli da pristupe društvenim mrežama (i ostatku interneta) iz školskog autobusa, tokom školskog časa ili dok se druže sa prijateljima napolju.

Mnogi tinejdžeri u ranim i srednjim 2000-im godinama imali su mobilne telefone, ali to su bili osnovni telefoni (mnogi od njih su bili preklopni telefoni) koji nisu imali pristup internetu. Pisanje na njima je bilo teško – imali su samo brojčane tastere. Osnovni telefoni su bili alati koji su pomagali milenijalcima da se sastanu jedni s drugima ili razgovaraju jedan na jedan. Nije bilo dokaza koji sugerišu da su osnovni mobilni telefoni naškodili mentalnom zdravlju milenijalaca. Nije bilo sve dok se nije pojavio iPhone (2007), App Store (2008) i brzi internet i odgovarajući prelazak na mobilne uređaje od strane mnogih društvenih mreža, video igara i pornografije – kada je postalo moguće da adolescenti provedu skoro svaki budni trenutak online.

Izvanredna sinergija među ovim inovacijama pokretala je drugi tehnološki talas. 2011. godine, samo 23 procenta tinejdžera imalo je pametni telefon. Do 2015. godine, taj broj se popeo na 73 procenta, a četvrtina tinejdžera rekla je da su online “skoro neprestano”. Njihova mlađa braća i sestre u osnovnoj školi obično nisu imali svoje pametne telefone, ali nakon što se pojavio 2010. godine, iPad je brzo postao deo svakodnevnog života malih dece. U ovom kratkom periodu, od 2010. do 2015. godine, detinjqstvo je preuređeno u oblik koji je bio više sedeći, usamljen, virtuelan i nespojiv sa zdravim ljudskim razvojem.

Tehno-optimizam i rođenje telefonskog detinjstva

Detinjstvo koje je stvoreno tim drugim talasom – uključujući ne samo same pametne telefone, već sve vrste internetom povezanih uređaja, poput tableta, laptopova, video igračkih konzola i pametnih satova – stiglo je pred kraj perioda ogromnog optimizma o digitalnoj tehnologiji.

Internet je ušao u naše živote sredinom devedesetih, ubrzo nakon pada Sovjetskog Saveza. Do kraja te decenije, široko se smatralo da će internet biti saveznik demokratije i ubica tirana. Kada su ljudi povezani jedni s drugima, i s celokupnim informacijama u svetu, kako bi bilo moguće da ih bilo koji diktator sakrije?

U 2000-ima, Silicijumska dolina i njeni inovativni izumi bili su izvor ponosa i uzbuđenja u Americi. Pametni i ambiciozni mladi ljudi širom sveta želeli su da se presele na Zapadnu obalu kako bi bili deo digitalne revolucije. Osnivači tehnoloških kompanija poput Stiva Džobsa i Sergeja Brina bili su hvaljeni kao bogovi, ili barem kao moderni Prometeji, donoseći ljudima božanske moći. Arapsko proleće procvetalo je 2011. godine uz pomoć decentralizovanih društvenih platformi, uključujući Tviter i Fejsbuk.

Kada su stručnjaci i preduzetnici govorili o moći društvenih mreža da transformišu društvo, to nije zvučalo kao mračno proročanstvo.

Morate se vratiti u to vreme kako biste razumeli zašto su odrasli tako lako pristali na brzu transformaciju detinjstva. Mnogi roditelji su čak i tada gajili zabrinutosti oko toga šta njihova deca rade online, posebno zbog sposobnosti interneta da dovede decu u kontakt sa strancima. Ali bilo je i mnogo uzbuđenja oko prednosti ovog novog digitalnog sveta. Ako su računari i internet bili predvodnici napretka, i ako su mladi ljudi – široko poznati kao “digitalni domoroci” – trebali da žive svoje živote isprepletene s ovim tehnologijama, zašto im ne dati prednost?

Uređaji na dodir bili su takođe dar za očajne roditelje. Mnogi od nas otkrili su da možemo imati mir u restoranu, na dugom putovanju automobilom, ili kod kuće dok pripremamo večeru ili odgovaramo na e-mailove, ako jednostavno damo svojoj deci ono što najviše žele: naše pametne telefone i tablete.

Videli smo da to rade svi drugi i pomislili smo da mora biti u redu. To je bilo isto i za stariju decu, očajnu da se pridruže svojim prijateljima na platformama društvenih medija, gde je minimalna dob za otvaranje računa zakonski postavljena na 13 godina, iako nije rađeno istraživanje o sigurnosti ovih proizvoda za maloletnike. Zato što platforme nisu radile (i još uvek ne rade) ništa da provere navedeni uzrast novih podnosilaca zahteva za otvaranje naloga, svaki desetogodišnjak mogao je otvoriti više naloga bez dozvole ili znanja roditelja, i mnogi jesu. Facebook, a zatim Instagram, postali su mesta na kojima su se mnogi đaci šestog i sedmog razreda družili. Ako su roditelji saznali za te naloge, bilo je prekasno. Nije želeo niko da mu dete bude izolovano i samo, pa su roditelji retko primoravali decu da ugase svoje naloge.

Nismo imali pojma šta radimo!

Prvi deo nalazi se OVDE

Drudi deo nalazi se OVDE

Ovaj članak je preveden i prilagođen, preuzet iz knjige Jonathana Haidta koja tek treba da izađe, Generacija Anksioznosti: Kako je Veliko Preuređivanje Detinjstva Izazvalo Epidemiju Mentalnih Poremećaja. Izvor: The Terrible Costs of a Phone-Based Childhood – The Atlantic

Izvor: Social Emotion portal, Foto: Freepik