Gojaznost i zdravlje u Srbiji: Kako promeniti navike i živeti bolje?

Prema poslednjim dostupnim podacima “Dr Milan Jovanović Batut”, svaki peti stanovnik Srbije je gojazan, a 35% ima problem sa viškom kilograma.

U zvaničnoj statistici se navodi da 25% njih preskoči doručak tokom radne nedelje. Iako 75% stanovnika Srbije smatra da je pravilna i zdrava ishrana važna, samo 4% se zapravo hrani zdravo. Istraživanje „Dr Milan Jovanović Batut“ iz 2019. godine pokazalo je da polovina stanovništva svakodnevno unosi voće i povrće, dok svega 39,4% redovno konzumira voće. S druge strane, 50% ljudi pije alkohol, a 3,1% to čini svakog dana.

Nutricionisti ističu da su problemi sa kilažom i neuravnoteženom ishranom u našoj zemlji rezultat toga što je „hrana sada na svakom ćošku dostupna“, misleći na restorane brze hrane i pekare, ali i zbog načina života koji ne omogućava pripremu obroka kod kuće. Na spisak loših životnih navika dodaje se i sve popularnija dostava hrane, koja je često samo „unapređena“ verzija brze hrane.

Dok se naša ishrana većinom oslanja na brza rešenja i obroke, zanimljivo je osvrnuti se na način ishrane naših predaka.

U narodu se često čuje fraza „to su posleratne generacije“, koja se odnosi na deo stanovništva koje je posle Drugog svetskog rata imalo potpuno drugačiji način ishrane i života, što se može smatrati razlogom njihove dugovečnosti i vitalnosti.

Kako su se hranili srednjovekovni Srbi?

Srpska kuhinja je poznata po obilnom korišćenju hleba. Prema nekim podacima, u Beogradu je 1660. godine bilo oko 600 mlinova. Tu su bile vodenice na Dunavu, a neke su pokretali konji. Da je hleb bio važna namirnica, govori i činjenica da su zakoni srednjeg veka u Srbiji definisali standarde kvaliteta hleba. U srednjevekovnoj Srbiji, hleb se pravio od „sumešice“ i „suražice“, mešavine pšenice, ječma i raži.

Hleb se pravio sa hladnom i toplom vodom. Hladnom vodom su se mesili proja i kukuruzni hleb kako bi se produžio rok upotrebe, a testo se stavljalo na lišće zelja koje se stavljalo na žar, prekrivajući ga lišćem, a zatim pepelom i žarom.

Način ishrane

Običan narod u nekadašnjoj Srbiji imao je prilično skroman jelovnik. Imali su dva obroka dnevno i držali su četiri velika posta, a postilo se i svake srede i petka. Pravila posta su bila stroga, a jela su se spremala bez mleka i masti. Kada je iz Amerike stigao pasulj, postilo se na hlebu, pasulju i sočivu.

Van posta, jela su najčešće bila začinjena lukom, kajmakom, jajima, mašću, ali i sirćetom i jogurtom.

Od povrća se gajili sočivo, bob, grašak, krastavac, bundeva, spanać, repa, kupus, pasulj, beli i crni luk.

Kada je pirinač stigao u Srbiju (iz Kine, Indije i arapskih zemalja), najviše se gajio u dolini Resave, u okolini Leskovca i na potezu između Niša i Jagodine. Od pirinča su, naučivši od Turaka, pravili razne čorbe, pilav i sutlijaš.

Za pravljenje slatkiša najčešće su koristili med. Med je korišćen i za pravljenje pića, jer se pretpostavlja da su med i pivo doneli iz svoje prapostojbine.

Ishrana običnog naroda od 1945. godine

U posleratnoj Jugoslaviji (posle Drugog svetskog rata) ishrana je uglavnom bila fokusirana na sledeća jela.

• Proja – Jednostavan hleb od kukuruznog brašna, vode i soli, poznat i kao „proja“ ili „projara“. Kukuruz je postao osnovni sastojak tek u 17. veku, ali pre toga su se koristile različite vrste brašna od žitarica.
• Kačamak – Kačamak, poznat i kao cicvara, pravljen je od kukuruznog brašna i vode, a ponekad i mleka ili kajmaka. Iako je kukuruz stigao u Evropu tek posle otkrića Amerike, slična jela su se pravila od drugih žitarica pre toga.
• Popara – Tradicionalno jelo napravljeno od starog hleba koji se natapa u vodi ili mleku, a potom preliva sir, kajmak ili puter. Ovo jelo je vekovima bilo deo srpske ishrane.
• Cicvara – Starinsko jelo koje se pravi od brašna (uglavnom pšeničnog ili kukuruznog), kajmaka i mleka. Ima bogatu kalorijsku vrednost i često se jelo u hladnijim mesecima.
• Kiseli kupus – Fermentisano povrće poput kupusa bilo je ključno tokom zimskih meseci, kada sveže povrće nije bilo dostupno. Kiseli kupus se često koristio kao osnova za mnoga tradicionalna jela, kao što su sarma.
• Sir i kajmak – Mlečni proizvodi su oduvek bili u središtu srpske kuhinje, a domaći sir i kajmak spadaju među najstarije i najcenjenije proizvode.
• Meso sa ražnja i čvarci – Priprema mesa, posebno svinjskog, na ražnju ili pravljenje čvaraka je tradicija koja traje još od davnina.

Ova jela i namirnice su značajno doprinela očuvanju srpske kulinarske tradicije i predstavljaju osnovu ishrane u ruralnim delovima Srbije kroz vekove.

Izvor: nova.rs, Foto: rokselana.com