Fruškogorski biseri kojih više nema

Na današnji dan, 1. februara 1748. godine, Petrovaradinski šanac dobio je status slobodnog kraljevskog grada.

Odluku je, posle dugotrajnih pregovora, donela austrijska carica Marija Terezija. Sloboda je koštala 95.000 srebrnih forinti. Novac je prikupljen prilozima građana. Grad je dobio velike povlastice i privilegije. Dobio je i novo zvanično ime – Neoplanta.

Latinski naziv Neoplanta Grci su prevodili kao „Novi život“. Mađari su ga tumačili kao „Novi vidik“, a Nemci kao „Novi rasadnik“.

Srbi su naziv prevodili kao „Novi Sad“. Prema jednom tumačenju, naziv je označavao „mlad vinograd“. Kasnije je naziv Novi Sad prihvatio i bečki dvor.

Porodica Adamović i razvoj vinogradarstva

Jedna od porodica koja je obeležila ovu epohu bila je porodica Adamović. Njeno ime ostalo je povezano i sa razvojem srpskog vinogradarstva. Prema porodičnom predanju, rodonačelnik porodice bio je Jovan Adamović. Bio je mladić grčko-cincarskog porekla. Krajem 18. veka doselio se u Sremsku Mitrovicu. Prema predanju, u Ugarsku je pobegao od Turaka. Prezime Adamović dobio je po ocu Adamu. Jovan je novi život započeo trgovinom i ugostiteljstvom. Nakon njegove smrti posao je preuzeo sin Stevan. Stevan se sa suprugom i trojicom sinova preselio u Novi Sad. Njegovi sinovi bili su Aleksandar, Jovan i Đorđe.

Aleksandar Šandor Adamović širi porodični posao

Najstariji Stevanov sin bio je Aleksandar Šandor Adamović. Bio je preduzetnik izraženog poslovnog duha. Porodičnu trgovinu proširio je na proizvodnju i prodaju vina. Teorijska znanja stekao je u Pešti. Praktično iskustvo sticao je u Gracu i Trstu. Ugarske vlasti dale su mu dozvole za zastupanje velikih kompanija širom Austrougarske. Istovremeno, nije zapostavio proizvodnju vina. Na zemlji koju je nasledio od oca zasadio je vinograde u Sremskoj Kamenici i Rakovcu. Vinogradi su zauzimali oko 100 jutara. U njima je uzgajao grožđe i proizvodio sopstvena vina. Među njima je bio i čuveni „Karlovački bermet“. Adamović je prepoznao i potencijal prodaje flaširanih vina. Takav način prodaje donosio je veću zaradu.

Medalje iz Pariza, Pešte, Beča i Bordoa

Kvalitet Adamovićevih vina brzo je privukao pažnju. Vina su nagrađivana na izložbama i ocenjivanjima širom Evrope. Medalje i priznanja stizala su iz Pariza, Pešte, Beča i Bordoa. Velika potražnja postojala je i za čuvenim Adamovićevim elitnim konjakom. Konjak se takođe proizvodio u okviru porodičnog poslovanja.

Rasadnik Aleksandrovac postao evropski centar lozne proizvodnje

Kada je filoksera uništila veliki deo zapadnoevropskih vinograda, Adamović je prepoznao poslovnu priliku. Kao trgovac često je putovao Evropom. Imao je priliku da vidi kako se obnavljaju vinogradi. Zbog toga je 1893. godine osnovao veliki lozni rasadnik. U rasadnik je uvozio američku lozu. Nazvao ga je „Aleksandrovac“. Mađari su ga od milja nazivali „Šandortelep“. Rasadnik se prostirao na 52 lanca zemlje. Adamović je zemljište otkupio od grada. Nalazio se na području koje se od dvadesetih godina 20. veka naziva Adamovićevo naselje.

Rasadnik je tada važio za jedan od najvećih u srednjoj Evropi. Godišnje je proizvodio više od pola miliona sadnica plemenitih sorti vinove loze. U proizvodnji je radilo oko 3.000 ljudi. Kalemovi su prodavani širom sveta. Tržište je obuhvatalo Balkan, ali i udaljene zemlje poput Kine.

Fruškogorski biser i prvi domaći šampanjac

Nekoliko godina kasnije porodičnom poslu priključio se Aleksandar Saša Adamović. Bio je jedini od petnaestoro dece koji je nastavio porodičnu tradiciju proizvodnje vina. Školovao se u Debrecinu i Beču. Kasnije je znanje usavršavao i u Monpeljeu. Tamo je upoznao francuski stil proizvodnje vina. Stečeno znanje primenio je u novosadskoj fabrici šampanjca „Fruškogorac“. Tako je nastao „Fruškogorski biser“. Prema dostupnim podacima, bio je to prvi šampanjac proizveden na području Srbije. Vino se pilo na dvoru Karađorđevića, ali je stiglo i do Bakingemske palate.

Ratovi doneli nove nevolje porodici Adamović

Težak period za Adamovićevu vinariju počeo je smrću Aleksandra Saše 1938. godine. Brigu o porodičnom poslu preuzele su njegova supruga Hilda i mlađa ćerka Anastazija. Prave nevolje počele su tokom Drugog svetskog rata. Zahvaljujući Hildinom austrijskom poreklu, porodica je mogla da obrađuje vinograde na sremskoj strani Dunava. Tim poslom uglavnom se bavila Anastazija. U Kamenicu i Rakovac odlazila je konjskom zapregom. Na putu je često prolazila kroz različite carinske i vojne kontrole. Jednom prilikom točkom je nagazila minu. Preživela je eksploziju, ali je zadobila trajno oštećenje sluha. Uprkos ratnim okolnostima, proizvodnja nije prestajala. Različite vojske su tokom prolaska kroz region uništavale vinograde.

Posleratna vlast ugasila je porodičnu tradiciju

Ono što rat nije potpuno uništio, dokrajčila je posleratna vlast. Hilda i Anastazija nisu uspele da sačuvaju porodični posao. Ni činjenica da su tokom rata pomagale pobedničku vojsku nije promenila njihov položaj. Nije pomogla ni Anastasijina diploma iz vinogradarstva. Vinogradi su počupani, a čokoti spaljeni. Oprema je preneta u NAVIP. Vinarija i podrumi su porušeni.

Od porodične vinarije ostala samo uspomena

O istoriji porodice Adamović danas svedoči deo Novog Sada koji nosi njihovo ime. Sačuvani su i pojedini predmeti iz porodične istorije. Oni se nalaze u postavci „Vinogradarstvo i vinarstvo Fruške gore“ u Zavičajnoj zbirci u Sremskim Karlovcima. „Fruškogorskog bisera“ više nema. Novi Sad svoje jubileje danas proslavlja uz neke druge penušce. Priča o porodici Adamović ipak ostaje deo istorije grada i srpskog vinogradarstva.

Izvor: womenandwineserbia.com