Fruškogorski biseri kojih više nema

Na današnji dan, 01.02.1748. godine, tadašnji Petrovaradinski šanac, posle dugotrajnih pregovora, a ukazom austrijske carice Marije Terezije, dobio je status slobodnog kraljevskog grada. Sloboda je koštala 95.000 srebrnih forinti, koji su skupljeni prilozima građana, a grad je dobio velike povlastice i privilegije, ali i novo zvanično ime: Neoplanta.

Latinski naziv Neoplanta, grci su prevodili kao „Novi život“, Mađari „Novi vidik“, nemci „Novi rasadnik“, a srbi „Novi Sad“ što je doslovno značilo „mlad vinograd“, a  što je kasnije i bečki dvor prihvatio.

Jedna od porodica koja je obeležila ovu epohu, ali i svetle trenutke u razvoju srpskog vinogradarstva jeste i porodica Adamović. Prema porodičnom predanju, rodonačelnik porodice, Jovan, mladić grčko cincarskog porekla, bežeći u Ugarsku od turaka, krajem 18. veka doselio se u Sremsku Mitrovicu. Po ocu Adamu, dadoše mu prezime Adamović. Novi život, Jovan Adamović započeo je baveći se trgovinom i ugostiteljstvom. Nakon njegove smrti, posao je preuzeo sin Stevan koji se sa suprugom i tri sina: Aleksandrom, Jovanom i Đorđem seli u Novi Sad.

Najstariji Stevanov sin, Aleksandar Šandor Adamović, čovek izraženog preduzetničkog duha, porodičnu tradiciju trgovine stokom i drvetom, proširuje još jednom delatnošću: proizvodnjom i trgovinom vina. Teoriska znanja sticao je u Pešti, a praktična u Gracu i Trstu. Od strane ugarskih vlasti, za svoje preduzeće pribavio je dozvole da zastupa velike firme na prostoru cele Austrougarske. Posvećen trgovini, nije zanemario ni proizvodnju, te na zemlji nasleđenoj od oca, u Sremskoj Kamenici i Rakovcu, sadi 100 jutara vinograda, gde uzgaja grožđe i proizvodi sopstvena vina među kojima i čuveni „Karlovački bermet“. Jedna od novina u trgovini, bila je i prodaja flaširanih vina u kojima je prepoznao i značajno veću zaradu.

Kvalitet ovih vina, vrlo brzo je prepoznat na izložbama i ocenjivanjima u inostranstvu, te medalje i priznanja pristižu iz Pariza, Pešte, Beča, Bordoa… Ništa manja tražnja bila je i za njegov čuveni „Adamovićev elitni konjak“ koji se takođe ovde proizvodio. U trenutku kada je filoksera uništila gotovo sve zapadnoevropske vinograde, Adamović prepoznaje svoju šansu i vešto je koristi. Obzirom da je kao trgovac dosta putovao Evropom, imao je i priliku da vidi kako se obnavljaju filokserom uništeni vinogradi. Zato, 1893. godine, osniva veliki lozni rasadnik i uvozi američku lozu. Rasadnik je nazvao „Aleksandrovac“, a Mađari su ga od milja zvali „Šandortelep“. Protezao se na ukupno 52 lanca zemlje koje je otkupio od grada, a nalazio se na delu koji se od dvadesetih godina 20. veka, pa i dan danas, po njemu naziva Adamovićevo naselje. Bio je to tada najveći rasadnik u srednjoj Evropi koji je godišnje proizvodio preko pola miliona sadnica isključivo premenitih sorti vinove loze, te upošljavao oko 3.000 radnika. Tržište za ove lozne kalemove, imao je u celom svetu, od Balkana, pa do Kine. Nekoliko godina kasnije, porodičnom poslu se priključio i njegov sin Aleksandar Saša, jedini od petnaestoro dece koji je nastavio porodičnu tradiciju bavljenja vinom.

Aleksandar Saša Adamović, školovao se u Debrecinu i Beču, a kasnije i u Monpeljeu gde upoznaje francuski stil proizvodnje vina, koji naravno odmah primenjuje i u svojoj novosadskoj fabrici šampanjca „Fruškogorac“. Tako je nastao „Fruškogorski biser“, prvi šampanjac na području Srbije koji se pio na dvoru Karađorđevića, ali i u Bakingemskoj palati.

Loš period za Adamovića vinariju nastupa smrću Aleksandra Saše 1938. godine, posle čega brigu o porodičnom biznisu nastavljaju njegova žena Hilda i mlađa ćerka Anastazija. Ipak, prave nevolje stižu ih tokom rata. Zahvaljujući Hildinom austrijskom poreklu, bilo im je dozvoljeno da obrađuju vinograde na sremskoj strani Dunava, čime se uglavnom bavila Anastazija. Odlazeći konjskom zapregom u Kamenicu i Rakovac, stalno je doživljavala neprijatnosti prolazeći razne carinske i vojne kontrole. Jednom je čak točkom nagazila minu i samo spletom srećnih okolnosti ostala živa, ali sa trajnim oštećenjem sluha. Ipak, proizvodnja nije ni jednog trenutka prestajala, iako su različite vojske prolazeći tuda konstantno uništavale vinograde. Ono što vojsci nije pošlo za rukom, uništila je posleratna vlast. Činjenica da su dve dame tokom rata konstantno pomagale pobedničku vojsku, pa ni Anastasijina diploma Vinogradarstva nisu im pomogle da sačuvaju porodičnu tradiciju.

Vinogradi su počupani, čokoti popaljeni, oprema preneta u NAVIP, a vinarija i podrumi porušeni. O istinitosti ove priče, ostaje da svedoči samo deo grada koji i danas nosi njihovo ime i  po neki predmet koji se nalazi u postavci „Vinogradarstvo i vinarstvo Fruške gore“ u Zavičanoj zbirci u Sremskim Karlovcima.

“Fruškogorskog bisera” više nema, a Novi Sad svoje jubileje proslavlja nazdravljajući nekim drugim, tuđim penušcima…

Izvor: womenandwineserbia.com