Ima jedan kućerak u Sremu

Zene i Vino 13. april 2024.

Svaka pesma ima svoju posebnu priču i lični pečat autora. Neke su toliko prepravljane da im se više i ne zna autor te se smatraju za narodne. Druge pak imaju i autora i kompozitora. A najzanimljivije su one koje imaju autora, ali čak i među muzičarima preovlađuje mišljenje da su to stare narodne pesme. Jedna od takvih je svakako i pesma “Ima jedan kućerak u Sremu” čiju melodiju svi prepoznaju u kafani, a priča o nastanku te pesme je posebno zanimljiva.

Autor ove sada već toliko čuvene pesme Vlada Kanić, rođen je 1941. u Gospodskoj ulici u Zemunu. Tu je odrastao, počeo da se bavi muzikom, svira gitaru, komponuje, piše prve pesme. Otac mu je bio čuveni zemunski krojač, ali i veliki boem. Voleo je da pravi vino ali i da peva. Ukratko, voleo je da živi. Godišnje je pravio oko 2.000 litara vina, ali ga nikada nije prodavao. U vinogradu na Bežaniji gde su se okupljali očevi prijatelji, sedelo se za dugim limenim stolom ispod pergole od grožđa i pevalo. I čaša po čaša, kako to obično biva posle nekoliko špricera, neko bi i zaplakao. Otac bi tada rekao: “Nemoj, dušo, tu da plačeš, da nam kvariš raspoloženje. Idi dole u kućerak, tamo sam napravio salon za plakanje.” Bila je to jedna kućica od blata u koju je otac stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. E, tu se sedelo i plakalo.

Godinama kasnije, Vlada je učestvovao pet godina zaredom na Subotičkom festivalu omladine sa svojim kompozicijama. Pobedio je 1963. godine, a četiri godine kasnije debitovao i na Beogradskom proleću. Smešila mu se uspešna karijera. Putovao je po celoj bivšoj Jugoslaviji, sarađivao sa Zafirom Hadžimanovim, Senkom Veletanlić, Radmilom Karaklajić. Kako to samo sudbina ume da zakuva, njegov prijatelj muzičar došao je u restoran Šumatovac, gde je tada često sedeo i pitao ga da li bi sa njegovim bendom krenuo na dvomesečnu turneju po Norveškoj, da peva pesme Toma Džonsa. Željan avanture, seo je u kombi, krenuo sa njima u Norvešku i tamo ostao četiri decenije. Zaljubio se, oženio, dobio troje dece. Život je krenuo novim tokom…

U Zemunu su mu ostali roditelji, na koje je često mislio. Dok je on bio u Norveškoj, otac je prodao vinograd. Nostalgija ga je razdirala. Sedeći na kućnoj terasi i gledajući u ledeno Severno more, priviđao mu se Dunav i očev vinograd na bregu, sa kućerkom od blata. Dok je supruga kuvala ručak, uzeo je gitaru i spontano zapevao “Ima jedan kućerak u Sremu, zidan je od blata, iz inata, s pogledom na jablanovo granje, i salonom na plakanje…” Onda je zafalio refren, ume on i danas da ispriča, deca su se okupila oko mene, a Eva ostavi ručak i zajedno zapevaše na srpskom, sa četiri norveška akcenta: “Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša…” I tako je nastala ta čuvena pesma iz jedne čiste nostalgije, kao neki oproštaj od mladosti i života koga više nema. Bilo je to davne 1986. godine.

Iste godine, u restoran njegovog prijatelja u Oslu dolazi orkestar Tamburica 5. Trebalo im je nekoliko pesama i on im je ponudio neke svoje stare, ali pod uslovom da on otpeva “Kućerak”. Sa njima je snimio i ploču. Godinama kasnije, kada se vratio u svoj rodni Srem, saznao je da pesma ne samo da nije zaboravljena, nego je sve tamburaške bande rado pevaju na opštu radost publike.

Izvor: womenandwineserbia.com
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook | Instagram | Twitter | Threads | Linkedin
Za pitanja ili predloge o saradnji možete nas kontaktirati na navedenu mail adresu: marketing@palilula.info
Saradnik na portalu Žene i Vino
Udruženje građana „Žene i vino“ se bavi razvojem vinogradarstva i vinarstva u Srbiji, promovisanjem i širenjem vinske kulture, edukacijama u pravcu razvoja pravih vrednosti po pitanju vinske kulture, gastronomije, zdrave hrane i srodnih oblasti u Srbiji, Evropi i svetu. 
Na društvenim mrežama
Copy link