Pesma srpskog vojnika

Znate li onaj osećaj kad vam telo zadrhti, a srce se stegne kad čujete neku pesmu i to na jeziku koji ne razumete? Razlog definitivno uvek postoji, pitanje je samo da li znamo da ga prepoznamo…

Za vreme Prvog svetskog rata, povlačenje srpske vojske preko Albanije i luke Drač (svedočenje o tome možete naći i u ovom tekstu), bilo je jedno od najtragičnijih događaja u istoriji Srbije. Oko 150.000 srpskih vojnika stiglo je na Krf. Gladni, bolesni i iznemogli, jedni od njih, ovde su našli utočište i spas, a drugi mesto za večni pokoj. Prvih nekoliko dana, dnevno je umiralo i do 300 vojnika. Sahranjivani su na ostrvu Vid, a kada je fizički bilo nemoguće iskopati toliki broj grobova, njihova tela su polagana u more.

Na Krfu je obradiva zemlja uvek bila vredna jednostavno jer je nema dovoljno. To ipak nije sprečilo Janisa Janulisa da svoju zemlju da, da se na njoj sahranjuju srpski vojnici. Kasnije, kada su kosti preminulih iskopane i prenete u kosturnicu na ostrvu Vid, on nije hteo da zemlju ponovo obrađuje nego je na njoj postavljen spomenik Drinskoj diviziji koji je i danas tu. Srbija se njemu odužila tako što mu je podigla spomenik na glavnom trgu Agios Mateosa, kod seoske crkve.

Tokom boravka na Krfu, Srbi su uspostavili jake veze sa lokalnim stanovništvom. Sklopljen je i veliki broj brakova te su mnogi ostali da ovde da žive. O tome koliko su srpski vojnici, čak i u tim okolnostima bili dragi gosti na ovom ostrvu, svedoči pismo jedne grkinje sa Krfa, srpskom oficiru na Solunskom frontu 1918. godine. Ovo pismo se i danas čuva u Arhivu srpske akademije nauka i umetnosti, a prenosimo vam ga u celosti:

„Откако сте Ви Срби отишли са Крфа, ја се још нисам развеселила. То веле све жене које живе на овом малом острву. За нас би било боље да нисте дошли на Крф, јер нам је сада горе.
За последње три године толико сам се била навикла на та питома лица војника, на њихове доброћудне питоме очи.
Чудна сте ви раса! Један руски пуковник ми рече да је то особина свих Словена.
Ове последње три године док сте били овде, проживеле смо лепо и пријатно.
Сваког дана трчала сам на прозор да видим каквог познатог српског официра, само да ми се јави и да се пријатно на мене осмехне. Било ми је доста за тај дан до спавања. Крф је онемео, не пева се више. Ваш народ стално пева и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла.
Можете да ме сматрате за великог непријатеља вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину.
Дошли сте, показали шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне.
Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива.
Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без љубави.“

Jedan od vojnika, odlučio da sledeći svoje srce i ispostavilo se put večne slave, krene na Solunski front u bitku za konačno oslobođenje svoje Srbije. Tom prilikom, jednoj krfljanki Hondrojanis Haruli, uputio je oproštajno pismo u kojem je moli da mu oprosti jer odlazi. Te reči, ona je kasnije blagom doradom pretvorila u pesmu. Napisana je i muzika, a proslavio ju je čuveni grčki pevač George Dalaras. Pesma je bila i ostala jedan od dokaza neraskidivog prijateljstva između dva naroda. Izabrana je i za himnu Grčko – Srpskog prijateljstva i svedočanstvo je velike ljudavi koje srce deli na dva dela: pola za voljenu ženu i pola za voljenu Srbiju.

Izvor: womenandwineserbia.com