Diskretna diva srpskog glumišta: 94. rođendan velike glumice

Palilula.info 29. novembar 2023.

Rođena 29. novembra 1929, Renata Ulmanski danas puni 94 godine. U vremenu „drugova i drugarica“ bila je Gospođa, i kao ambasadorka bila je diplomata, i sa scene bila i ostala na Olimpu, ali onom svom koji nikada nikoga ugrozio nije i svakom je od nas stepenica ka sopstvenom uspehu bio. Glumica? Najvažnije! Čovek – još važnije! Žena, majka, supruga – nedokučivo nama smrtnicima kratkog trajanja u njenom vanvremenskom prostoru.

IZ MONOGRAFIJE “NJEGOVO VELIČANSTVO: SLUČAJ”

Duh lepote svog karaktera i blagosti svog života, uz osobeni talenat i životnu marljivost, Renata nosi u svim svojim predstavama od Pendžera ravnice, Uloge moje porodice…, Purpurnog ostrva, Kosančićevog venca, Marije Stjuart, Svetog Georgija, Divova s planine… Kako to Ona izvodi, ne umem da objasnim, znam samo da ostaje, opstaje i ne zaboravlja se. Ni kad je posmatram iz dvorane, ni kada sam sa njom na sceni. Jer to je Renata Ulmanski, ona „koja je bila i ostala Velika Osoba.“

Diskretna diva srpskog glumišta: 94. rođendan velike glumice

Monografija posvećena Renati Ulmanski

RENATA…

Ime Renata je žensko lično ime koje je najpopularnije u zemljama kakve su Italija, Španija, Poljska, Ukrajina i Litvanija, dok je ime na našem podneblju dosta retko.

Žensko lično ime Renata je, pretpostavlja se, poreklom iz latinskog jezika, a od reči reinare ili od imena Renatus u značenju – ponovo se roditi; preporoditi se; oživeti; ili ona koja je krštena, kojoj su oprošteni svi gresi. U španskom jeziku, ime Renata se smatra izvedenicom od muškog imena Reynat, koje je složeno od reči Rey u značenju kralj i reči Nato, u značenju rođen, te ime ima značenje: rođen za kralja ili rođen da vlada.

Ime Renata ima značenje najčešće: ona koja je preporođena; ona koja je krštena ili koja je bezgrešna; ona koja je rođena da bude kraljica i da upravlja; ona koja je rođena kao buduća velika osoba.

Danima sedim pred svetlucavim ekranom sa tastaturom pod prstima pokušavajući da sklopim sva poznata mi slova u reči što izviru iz misli o jednoj i jedinoj Renati koju poznajem. I otimaju se reči jer nisu dovoljno dobre da podrže tu moju misao i onda pribegnem postupku školarca iz 21. veka, te prekopam po mreži poreklo imena što je neko iz neznanog razloga upisao kao statistički podatak o imenu Renata. I eto, tako počinjem. A nije nezanimljivo, i nikad mi ne bi palo na pamet.

I u toj „statistici“ ako joj udahnemo život ima nemalo istine o našoj Renati. Osim onoga – „ona koja je rođena da vlada“, ali uključujući ono „koja je rođena kao buduća velika osoba“. Moja bi se slova radije spojila u reči a da dočaraju misao – „ona koja je bila i ostala Velika osoba“.

Kako na taj put života, svetlog pogleda, velikih radosti, ali i razočaranja? Kako do te blagosti koju ni razočaranja nisu mogla učiniti oštrijom, tvrđom? Kako do bola koji se prešućuje, a ipak se živi; kako do sina svog; nas, dece Vaše; kako do uspeha koji vam ne hrani sujetu, jer sujetu prepuštate drugima; kako do sreće, a da se ne vidi; kako do patnje, a da ne zaplače; kako, Renata moja draga; kako do prave spoznaje o sebi; kako do Mirka i dalje kako bez njega, a da ste Tu? Kako sve to?

Od Renatinih devedeset, neka sam tu bar četrdeset od mojih šezdeset, pa ipak nisam naučio – kako? A učio sam i učim i dalje. I saznajem, da ne poznajem nikoga kao što je Renata. Skrušenost pred sobom, skromnost pred sobom i svetom, svest o drugima blaga, o sebi stroga, kritična i tiha.

Kad kaže „sine“, ne ugledaju je samo nedostatne Dejanove oči sa Floride, već desetine parova očiju koje u tom trenutku u njenom pogledu otkrivaju majčinsku brigu i ljubav koju nesebično daje. Ljubav! I kad te voli – gleda te; i kad te žacne – voli te; i kad je u životu i kad je na sceni – život je; i nikad, ali nikad ne laže te.

Diskretna diva srpskog glumišta: 94. rođendan velike glumice

Sa Slavkom Štimcem u seriji “Salaš u Malom ritu”

U vremenu „drugova i drugarica“ bila je Gospođa, i kao ambasadorka bila je diplomata, i sa scene bila i ostala na Olimpu, ali onom svom koji nikada nikoga ugrozio nije i svakom je od nas stepenica ka sopstvenom uspehu bio.

Glumica? Najvažnije!

Čovek – još važnije!

Žena, majka, supruga – nedokučivo nama smrtnicima kratkog trajanja u njenom vanvremenskom prostoru.

Svoj život, radost, optimizam, zabrinutost i tihu bol i patnju čuva za sebe, ali kroz svoju igru unosi iskrenost na scenu. A, kao što na sceni laži nema, nema je ni u Palmotićevoj koja joj je dom.

Naša nesigurnost traži potvrdu za sigurnost, naša tiha sujeta grli pohvale koje nam daju, a nagradama se suze radosnice vesele. Pa ipak, Renata je neko ko kao niko kaže: „Deco nemojte meni tu nagradu, ima drugih koji su to zaslužili više od mene.“ I ne odbije, no iskreno saopšti svoje osećanje, a onda izađemo na scenu i u trećem minutu predstave zazvoni telefon u drugom redu, neki tvrdi glas se u našim glumačkim pauzama javi sa: „Evo me, gledam neku predstavu“. Stojimo, razočarano ćutimo, a Nata se, mada uzbuđena, mirno okrene ka levoj strani drugog reda u parteru, pa prozbori nevaspitanom vlasniku telefona: „Hajte Vi završite, pa mi da nastavimo.“ Aplauz! „Idemo iz početka“, kaže Renata. Još jedan aplauz!

Između života i svog posla, glumac često ne vidi razliku, meša mu se uloga sa životom i život sa rečima koje je naučio napamet. Renata zna šta je život, a gde je uloga; ulogu nam daje na sceni, a u životu pravi najlepše krempite koje me nervozno čekaju u njenom frižideru da ih podelim sa svojim klincima ili partnerima na sceni.

Duh lepote svog karaktera i blagosti svog života, uz osobeni talenat i životnu marljivost, Renata nosi u svim svojim predstavama od Pendžera ravnice, Uloge moje porodice…, Purpurnog ostrva, Kosančićevog venca, Marije Stjuart, Svetog Georgija, Divova s planine…

(tekst iz monografije “Renata Ulmanski – Njegovo veličanstvo: Slučaj” izdanje Knjaževsko-srpskog teatra, Kragujevac; priredio Marko Misirača, 2023)
Renata Ulmanski na promociji monografije “Njegovo veličanstvo: Slučaj”

O „POZORIŠNOM TRENUTKU“

U ovih 60 i više godina koliko sam u pozorištu, mnogo je bilo ,,pozorišnih trenutaka“. Da upotrebim citat: ,,Prošlost je imala lepšu budućnost.“ Pozorišni počeci moje generacije bili su u doba velikog nemanja, ali je pozorište na lestvici značaja imalo visoko mesto. Vi biste i danas bili zadivljeni kakve uslove je država bila stvorila Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Imali smo svest da je važno i potrebno ono što pozorište radi. U Ateljeu 212 je bilo najočiglednije šta znači ,,pozorišna publika“. Naša publika je gledala sve naše predstave – ne samo one najbolje. Kako je mudra bila Mira Trailović, kada je našoj legendarnoj blagajnici, g-đici Pavici, rekla: ,,U pet do osam puštaj sve sa indeksom.“ Sjajna Pavica je to malo doterala i često smo čuli njeno: ,,Gledaj ovo večeras, pa ću ti dati i kartu za Ibija.“

O RAZNOVRSNOSTI REPERTOARA

Bili smo sjajno obavešteni. Bili smo povezani sa svetom. Ne govorim o našim brojnim gostovanjima, nego i o velikim događajima kod nas. O velikim gostovanjima i pre Bitefa, o gostovanju čuvene opere Porgi i Bes, ili tragedije Titus Andronikus sredinom pedesetih, sa Vivijen Li i Lorensom Olivijeom. Činjenice ne treba da potkrepljujem nabrajanjem. Od tvrdnje da smo suviše siromašna zemlja da bismo osnovali televiziju, do velikog, značajnog medija, prošlo je kratko vreme. Na televiziji se radilo sa ambicijom najviših dometa. Televizijske drame su se pripremale kao pozorišne predstave, sa dvadesetak proba. Snimanja su trajala nekoliko dana. Zato, srećom, i postoje snimci drama koje treba da uđu u svetsku baštinu (Paviljon br. 6, Cica Perović, Zoran Radmilović, Pavle Vuisić). Brojne serije poput Grlom u jagode, Kuda idu divlje svinje, Više od igre, i danas su domet koji biste želeli da dostignete. O pozorištu i televiziji ovog vremena malo znam, ali ga vidim. Ono nema svoje pravo, odgovarajuće mesto pri našem predstavljanju u svetu. I ne može da ga ima, kada ga nema u sopstvenoj zajednici.

“Pop Ćira i pop Spira” (1957)

KO JE RENATA?

Posle sveg okolišanja, zaklanjanja iza drugih, neminovno je došlo ono što nisam htela. Ipak sam isterana na čistinu. Marko Misirača mi je uputio najbezazlenije pitanje: „Ko sam ja?“

Pred tim jednostavnim pitanjem stojim danima. Poreklo – tu je podvrsta, vaspitanje. Najbliže osobe, izbor poziva. Zamislimo da je sve to bilo drukčije, kakva bih onda bila. Prvo, razume se, ono što je dobro. Vredna bih sigurno bila. Radoznala, u smislu saznavanja novog. I, sad polu-pozitivno. Mnogostruka interesovanja dovode do polovičnosti. Ništa nije savršeno, tačnije, dovršeno. Od svega je u žurbi zahvaćeno po malo. U svoju odbranu mogu da kažem da sam živela u vreme, nazovimo ga tako, svaštarenja.

Dominantna osobina skoro da zavređuje veliko slovo: sumnja. Nikada nisam bila potpuno sigurna da je nešto dobro i da ga je trebalo učiniti baš tako. Uvek je prva i najčešća reč bila: „A možda i ne tako?“

Jedan od reditelja, mislim Bauer, rekao mi je: „Suviše ste poslušna glumica.“ Da, umela sam da poslušam. Možda to u pozorištu i nije najbolje. Možda zato nisam bila, kako se to kaže, jarka, neobičnija boja.

Jednu bih osobinu imala, pa ma šta bila i ma šta radila: umem da prijateljujem. Prijatelj je nešto neophodno, dragoceno, lomno, a durašno. Život mi je darivao, a ja uspela da sačuvam svoje prijatelje. Svaki novi zadatak bilo gde, u pozorištu, na filmu, televiziji, radiju, ako je valjan, darivao me je novim prijateljem.

“Diližansa snova” (1960)

ODAKLE JE RENATA?

Jednostavno pitanje. Težak, komplikovan odgovor. Tereti ga ovih mojih devedeset godina. Moj zenit života, i ne samo zenit, nego i najlepše godine življenja su bile u jednoj zemlji zvanoj Jugoslavija. Svojim unucima sam uvek dodavala da je bila lepa, velika, imala brda, jezera, more, ravnicu. Pripadnost se ne može izgubiti samo zato što nje više nema. Nema više ni mog oca, ni majke, a ja sam ostala njihova.

ŠTA RENATA MISLI DANAS?

Da bih tačno definisala svoj stav, najpre nekoliko uvodnih reči. Moj poslednji prevodilački podvig bio je Trg heroja Tomasa Bernharda, jednog od najvećih pisaca Austrije. Po opsegu društvene kritike komad je aktuelan u svim zatvorenim, netolerantnim, ksenofobičnim sredinama i suprotstavlja se malograđanštini, licemerju, nacizmu; protivi se manipulaciji ljudima, apsolutizmu i totalitarizmu.

Preneću piščeve reči, one su ključne: „Mala zemlja, a veliko đubrište“.

Na okruglom stolu na Sterijinom pozorju povodom predstave Trg heroja, reditelj Dejan Mijač je rekao:

„Da li je uzaludno govoriti o pojavama na koje ukazuje ovaj komad? Nije. Čim se govori, nije uzaludno. Uzaludno bi bilo kada bi se ćutalo. Naravno, to nije direktna akcija na ukidanju uzroka, ali akcija sledi. Toga oni koji prave to stanje nisu svesni, ali mi jesmo. Mi govorimo zbog toga što imamo ne nadu, nego očekivanje da akcija sledi i da do promena mora doći.“ (31. V 2006)

“Vaga za tačno merenje” (1975)

SAPUTNIK

To je pitanje za Renatu Tepavac. Celo moje biće bilo je vezano za čoveka kog sam volela. Bio mi je saputnik, sapatnik, sabrat.

Trebalo bi da govorim o našem životu, kada govorim o svom. Sigurna sam da mi on to ne bi odobrio. Tačno je napisao Laslo Vegel da „čovek bira svoju sudbinu kada bira svoje uzore“. „Prećutano najdublje objašnjava nečiji život“ (iz Velikićevog romana Adresa).

Bila sam saputnik, da ne upotrebim sve patetične (a tačne) reči, životni drug, sapatnik, izuzetnog čoveka, isklesanog od hrabrosti i dostojanstva.

Nosio je kroz život tegoban teret, viziju o svojoj zemlji. Za nju se zalagao od skoro dečačkih dana. Bilo mu je dosuđeno da tokom života svedoči krunjenje, sve do nestajanja te vizije, tog sna.

Više puta sam pominjala da pozorište nije bilo ceo moj život. Sad je prilika da pojasnim u kojoj meri je nešto vrednije bilo pretežni deo mog života. Uspela sam da budem potrebna, čak neophodna svom mužu, svojoj deci, svojim unucima.

Kada ste sigurni da ste tako nešto vredno uspeli da postignete, sva ostala vrednovanja su vam manje važna.

Sve radosti, sve zamke, zanimljivosti i tegobe traže drugog sagovornika, Renatu Tepavac. U njeno ime ja ne mogu da svedočim. Svedočenja iz tog života nose zapis private.

Diskretna diva srpskog glumišta: 94. rođendan velike glumice

U TV filmu “Bez stepenika” (2015)

POSTOJANOST ĆUTANjA

Najdublje, najbolnije, najsuštastvenije govorim o meni najbližima, o onima koje sam najviše volela – o svome ocu i o svome mužu, kada ćutim. A često ćutim. Ćutim, jer njihovu bit, suštinu, ono nesvodivo, ne mogu da prevedem u reči. Možda sam nešto utkala u svoj život. Pomogli su mi da ga iznesem do kraja, a da se ne stidim onoga što jesam ili nisam učinila. Nije retko, a nije ni neobično da ima glumaca koji nisu pristajali da govore o sebi. Razlozi su mogli biti različiti.

Pamtim priču Perice Slovenskog o Raheli. Jednom su je umoljavali da snime njen privatni portret. Rahela je na sve nagovore odgovarala: „Potražite Belu Frajnd“ (tako se zvala kao devojka) „ili Mariju Stojković“ (kao udata). „Mene ostavite na miru.“

Još jedna velika zvezda nije pristajala da otškrine svoj život. Blaženka Katalinić je govorila: „Ako to kažem vama, neću imati šta da ponesem sa sobom.“

Renata Ulmanski o svom životu u emisiji “Dva bela goluba”

SMISAO

Ništa od onoga što je trebalo i možda moglo, moja generacija nije učinila. Daleko smo od toga da, kako se to lepo kaže, ostavljamo svet boljim nego što smo ga zatekli. Mene su u mladosti dočekale ruševine. Ruševine u gradu, u zemlji, u porodici. Otac uhapšen, kuća srušena, zemlja razvaljena. Ali… Ja sam živela za to – ali. U najkraćem: to ali.

Moj umni, a valjda i dalekovidi tata me je za vreme okupacije odveo na daktilografski tečaj i ja sam imala svedočanstvo „daktilografkinje koja slepo kuca“. Prijavila sam se za mesto daktilografa u redakciji „Mladog borca“. Tamo sam srela Dobricu Ćosića, Najdana Pašića, Ziru Adamovića, Miću Tomića… Ko bi se mogao setiti svih mladih, žustrih, nasmejanih ljudi koje sam u redakciji sretala. Toliko o radu i privređivanju. A o zemlji… Njoj je pomoć bila neophodna, pomoć svih nas. I nizale su se akcije Brčko-Banovići, Šamac-Sarajevo, Novi Beograd.

Šta je svemu davalo smisao? Vera. Biće bolje. Mora biti bolje, zato sve ima smisla.

Danas – nemam vere. Nemam ni svoju, ni veru svoje dece, ni svojih unuka. Bez obzira u kom su delu sveta.

Prati me, kada gledam u sebe, misao: „Zar si samo to uradila? I? Ništa više?“

Diskretna diva srpskog glumišta: 94. rođendan velike glumice

Fotografija Vukice Mikače iz monografije “Njegovo veličanstvo: Slučaj”

ZAKLjUČAK

Upamtila sam sa časa srpskohrvatskog jezika moje drage profesorke, Danice Aranicki, da uvek mora da postoji: uvod, razrada i zaključak. Izgleda, Marko, stigli smo do zaključka.

Dopada mi se ta reč. Znači nešto konačno dovršeno. Pa, drukčije ne može ni da bude sa sagovornikom od 90 godina. Veliki prekidi u našem razgovoru bili su i dobri i teški. Dobri, jer preispitate šta ste rekli, a teški jer vreme oduzima značaj onome što ste rekli. Često sam se pitala, kada bismo nastavljali razgovor: Zašto to radim? Sve što se oko nas događa u ovim, u najmanju ruku, mutnim vremenima je tako veliko, pogađa ljude i ugrožava im živote. Kome je do nečijih uspomena?

Sigurna sam da nije starost jedini uzrok potpunog povlačenja. Pravi uzrok je – neuspeh. Napustila sam jedno pometeno, razjedinjeno društvo. Mesto nas glumaca u njemu je čemerno.

Nema dana da ne pomislim na svoje prijatelje reditelje, partnere, mlađe glumce, i ne zapitam se kako žive, ili bolje, žive li uopšte ili su u nekakvoj hibernaciji.

I pitanje koje mi se dnevno nameće je: „Zar nisam mogla nešto da uradim?“ Mislim, ne samo ja, nego mi kao stalež, naprosto mi, kao ljudi.

Umesto da samo budete dobri, potrudite se
Da stvorite stanje koje omogućava dobrotu.
Umesto da samo budete razumni, potrudite se
Da stvorite stanje u kome se bezumlje
Nikome ne isplati!

(B. Breht)

Iz monografije “Renata Ulmanski – Njegovo veličanstvo: Slučaj” (izdanje Knjaževsko-srpskog teatra, Kragujevac; priredio Marko Misirača, 2023)
Izvor: oko.rts.rs, Piše: Svetozar Cvetković
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram, Twitter, Threads i Linkedin.
Diskretna diva srpskog glumišta: 94. rođendan velike glumice
Copy link