Petar Lupa – Mali esej o najvećem epizodisti

Palilula.info 19. novembra 2022.

Istorija srpske kinematografije ispisana je krupnim imenima glumaca uz čije uloge smo rasli, smejali se, uzdisali, sazrevali. U toj istoriji, nešto sitnijim slovima upisana su i imena glumaca koji su se ovekovečili manjim ulogama, sporednim ulogama, epizodama. Zablistali iz senke. Jedan od tih glumaca, glumac bez i jedne velike uloge ali glumac koji je u svakom filmu nepogrešivo našao svoje mesto i zablistao je naš Grk, Petar Lupa kako je ovde kod nas dobio ime.

Petar Lupa kao dečkić u Klisuri 1924-25. (drugi sa leve strane) - Foto: Privatna arhiva

Petar Lupa rođen je kao Petros Lupas (u prevodu sa grčkog, lupas ili u originalu „loupas“ znači vuk) 20. juna 1920. u selu Klisuri, pored grada Kastorije, u Grčkoj. Ova teritorija nalazi se blizu makedonske granice. Rođen u današnjoj Grčkoj (tada Egejska Makedonija) 1920 god, u porodici imućnih domaćina, cincara, oca Dimitriosa, pravoslavnog sveštenika i majke Hrisanti, domaćice, miraždžijke, iz veoma bogate porodice zlatara, oružara. U miraz je donela vinograde i dukate, veliko gazdinstvo, na koje su komunisti bacili oko.

Po smrti oca, sa svojih 7 godina, sa majkom napušta Klisuru i dolazi kod ujaka u Bitolj, potom prelaze u Beograd, gde i ostaju zauvek. Vlast u tadašnjoj FNRJ, preimenuje ga iz Petros Loupas u Petar Lupa. Ime pod kojim ga i znaju mnogi poštovaoci i ljubitelji njegovih ostvarenja. 

Imao je dvojno državljanstvo sve do 1965 god, kada mu se oduzima pravo na grčko, uslovljavajući ga da ima samo Jugoslovensko, tobož zbog penzije.

Živeo je sasvim običnim i nenametljivim životom, okružen porodicom (dočekao je sedmoro unučića i jednu praunuku). Oboleo je od karcinoma pluća i upokojio se 6.12.1997. godine. Sahranjen je na Novom groblju u porodičnom grobu.

Petar sa majkom, sestrom i očuhom u Beogradu (Zvezdara, u dvorištu kuće u Čiča Ilijinoj ulici br. 4 - Foto: Privatna arhiva
Petar sa majkom, sestrom i očuhom u Beogradu (Zvezdara, u dvorištu kuće u Čiča Ilijinoj ulici br. 4 - Foto: Privatna arhiva

Brakovi

Petar Lupa sa prvom suprugom Radmilom - Foto: Privatna arhiva

Imao je dva braka, prvi sa Radmilom rođ. Milovanović, rodom iz Vranića kod Beograda, koju je upoznao u partizanskoj četi (bio je i u četnicima). Izrodili su četvoro dece. Jelicu (preminula kao jednogodišnja beba), Blagoja-Bucu (koji  je takođe zaplovio filmskim vodama, bavio se režijom), Tomislava i Nadeždu. Po smrti supruge, upoznaje Miru, sa kojom se venčava i rađaju Slobodana i Snežanu.

Petar Lupa sa drugom suprugom Mirom i sinom Slobodanom i kćerkom Snežanom (Vlajkovićeva br. 27 - 1967. godine) - Foto: Privatna arhiva

Kumstvo

Venčani kum mu je bio Vojislav Kokan Rakonjac, koji je ujedno krstio decu iz drugog braka Slobodana i Snežana. Njegova supruga je bila Milena Dravić, tako da im je i ona bila kuma.

Logor

Ono što se malo zna je da je u vreme Drugog svetskog rata bio jedno vreme u logoru u Nemačkoj, u gradu Brandenburg an der Hafelu (nem. Brandenburg an der Havel) iz kojeg je pobegao sa još par zarobljenika, između ostalih sa braćom Kojović-Ljubom, Draganom, Sinišom sa kojima se i okumio. Peške su iz Nemačke stigli do Beograda.

Ideologija

Nije voleo komuniste i bio je protiv njihove ideologije. Stalno je ponavljao njihovu parolu – “Kada se sve ovo završi (rat) svi ćemo jesti pasulj sa mesom“. On je tvrdio da će oni na položaju jesti meso, a oni koji su se za njih borili (čitaj borci) pasulj, pa mu to dođe ono što su takvi tvrdili…

Zbog svojih stavova robijao je par puta – ne predugo, više kao opomena!

Poslovi

Po završetku rata, četrdesetih godina prošlog veka, upustio se u privatne vode i položio majstorski zanat za izradu bombona, čokolada, karamela, ratluka i slično. Imao je sopstvenu proizvodnju, do početka pedesetih, sa nekolicinom šegrta i radnika u Čiča Ilijinoj ulici na Zvezdari. Zbog dve mašine za zagrevanje šećerne melase  nemačke proizvodnje, od vlasti biva zabranjeno dalje distibuiranje njegovih konditorskih proizvoda iz bombondžijske radionice “Mini“. Stečaj, što bi se danas reklo…

Ostavši bez kapitala, zapošljava se u bioskopu “Union” kao cepač karata, koji se nalazio na uglu Beogradske ulice i Bulevara Kralja Aleksandra, a u kome je neko vreme vršio dužnost upravnika. Na nekih 150 metara ispod Bioskopa Union u Beograskoj ulici nalazio se u to vreme i bioskop Taš na mestu sadašnjeg SRC Tašmajdan i u okviru koga se nalazio i Kino Klub Beograd. Petar postaje član Kino Kluba Beograd i to utiče na njegove prve filmske korake. Kratkometražni filmovi u produkciji Kino Kluba Beograd su bili polazna tačka za Petrovo bavljenje filmom. U Kino klub doveo ga je Kokan Rakonjac i neko vreme bio je njegov asistent. Inače, Kokan mu je bio i dvostruki kum, kao što smo već naveli.

Petar Lupa sa rođacima (proslava Snežaninog rođendana - Jurija Gagarina 211) - Foto: Privatna arhiva

Umetnost

Prvi filmovi u kojima se pojavio su “Sreća malih miševa“, Čežnja i “Vrteška“. Pored učešča u filmu, Petar se bavio i režijom. Režirao je kratke amaterske fimove. Jedan od prvih bio je “Hleb od pepela” snimljen 1958. godine. Još jedan podatak nepoznat široj javnosti je da je Petar napisao scenario za dugometražni igrani film „Oči ostaju iste“ koji nažalost nikada nije realizovan. Po svedočenju njegovog sina iz prvog braka Blagoja Buce, Petar je verovatno planirao da u tom filmu bude glavni glumac ali izgleda da je Peri bilo suđeno da ostane samo epizodista.

Zbog svoje osobenosti i upečatljivosti Petar Lupa privlači pažnju srpskih reditelja. Živojin Žika Pavlović je angažovao Petra u velikom broju svojih filmova upravo zbog navedenih karakteristika. Petar se nekako pronašao u malim ulogama, kratkim pojavljivanjima kojima je znao majstorski da šmek filmu.

U omnibusu „Kapi, vode, ratnici“ iz 1962. u prvoj Živojinovoj priči Lupa je glumio torbara lutalicu koji svira na usnoj harmonici. Bilo je to prvo dugometražno ostvarenje u kome se pojavio. Nakon toga nastavlja da glumi u crnotalasnim biserima. „Klakson“ iz 1965, „Povratak“ iz 1966, „Kad budem mrtav i beo“ iz 1967. i „Vrane“ iz 1969. samo su neki od naslova.

U filmu „Delije“ iz 1968. tumači lik čoveka koji drži govor u kome se obraća deci i vojnicima, a to zapravo predstavlja aluziju na tadašnje govornike koji glume ozbiljnost ali zapravo ništa bitno ne kažu. Lik koga glumi Lupa govori o tome da je fašizam pobeđen ali da borba za čoveka tek predstoji.

Pera je glumio i u mnogobrojnim komercijalnim srpskim filmovima, a pojavljivao se i u nekim najpopularnijim srpskim serijama, kao što su recimo „Ljubav na seoski način“ iz 1970. gde je glumio popa Jovu i „Grlom u jagode“ iz 1976. gde je u par minijaturnih pojavljivanja efektno odglumio čoveka u godinama kojeg muči čir ali taj već ostareli čikica koji je uvek u prolazu ne ostavlja sliku kao da se predao, već zna i da se na sebi svojstven način našali na svoj račun i tako se naruga svojoj bolesti. On je dedica koji podržava mladost i koji ne dosađuje svojim komšijama.

Pored pojavljivanja u najpopularnijim serijama, Pera se pojavio i u dve epizode manje poznate serije „Sazvežđe belog duda“ iz 1988. gde je tumačio lik čika Toze, dekice koji prodaje piće.

U filmu „Specijalno vaspitanje“ iz 1977. tumači lik dobrodušnog starog dokoličara koji voli da popije sa društvom ispred prodavnice. Goran Marković je tokom rada na svom filmskom prvencu, drami “Specijalno vaspitanje” (1977) povukao nekoliko poteza kojima se pokazao kao vanredno darovit ali i hrabar filmski autor. Najpre, za nekoliko važnih uloga angažovao je mlade i potpuno neiskusne naturščike (a raditi sa amaterima nikako ne može biti lak zadatak, naročito ako ste debitant); zatim, uspeo je da angažuje Bekima Fehmiua, što mnogim etabliranim jugoslovenskim filmadžijama nije polazilo za rukom; i, što je takođe vredno pažnje, za scene u Trtinom rodnom kraju okupio je impozantni trio glumaca koje danas doživljavamo kao najbolje “večite” epizodiste domaćeg filma – ispred lokalne bakalnice pijuckaju, dokoličare i ogovaraju legendarni Predrag Milinković, Ljuba Ćipranić i beskrajno simpatični bradati čikica niskog rasta, sa neobičnim akcentom. Bio je to Petar Lupa. Sva tri glumca, sva tri lica toliko su nas puta razgalili ako ne naočitošću i šarmom, onda svakako samom pojavom, neposrednošću i bogatstvom duha.

Najveću ulogu u karijeri imao je u Šijanovom remek-delu „Ko to tamo peva“ iz 1980. gde je još jednom glumio popa. Naravno i ova uloga bila je epizodna ali opet nije bio prisutan samo minut ili dva kao u mnogim drugim, već znatno duže. Po ovoj ulozi pamte ga mase koje film toliko i ne interesuje ali zato vole da pogledaju dobru komediju.

Petar Lupa u prostorijama Udruženja glumaca za potrebe izrade kataloga glumaca - Foto: Privatna arhiva

Pošto je Šijan napravio delo za sva vremena i Petar Lupa neće nikada biti zaboravljen kod široke narodne mase zahvaljujući ovom filmu. Petar je 1980. godine bio gost filmskog festivala u Nišu, na dodeli nagrada protagonistima filma “Ko to tamo peva”. Inače, taj film je proglašen za najbolje filmsko ostvarenje svih vremena.

U „Dečku koji obećava“ Miše Radivojevića iz 1981. ovde Petar igra čudaka koji kupuje golfa (auto) od glavnog junaka Slobodana, a pritom slučajno nagazi kolima na stopalo milicionera (koga glumi niko drugi nego Bogdan Tirnanić). I tu ostavlja par upečatljivih komentara.

U „Još ovaj put“ iz 1983. pojavljuje se u ulozi zatvorenika koji se tajno karta dok traje pozorišna predstava u zatvoru.

Lik i duh Petra Lupe obogatili su i mnoge druge domaće filmove koji se pamte: tu su “Petrijin venac“, “Šećerna vodica“, “Zadah tela” i “Na putu za Katangu” (ponovo Žika Pavlović), “Kraj rata“, “Balkan ekspres“…

U Šijanovom “Davitelju protiv davitelja” Petar se pojavio samo u jednom kadru, kao jedan od osumnjičenih u redu za prepoznavanje ali i to je bilo dovoljno da njegov lik ostane u sećanju mnogih.

U omnibusu „Kako je propao rokenrol“ iz 1989. u drugoj priči reditelja Vladimira Slavice, Lupa je ostvario nezaboravnu rolu simpatičnog dedice sa karabinom (ljutitog ali simpatičnog komšije glavnog ženskog lika), u ljubavnoj priči o njegovoj komšinici Barbari i šarmantnom “vampiru” (Anica Dobra i Nebojša Bakočević). 

Petar Lupa u prostorijama Udruženja glumaca za potrebe izrade kataloga glumaca - Foto: Privatna arhiva
Petar Lupa u prostorijama Udruženja glumaca za potrebe izrade kataloga glumaca - Foto: Privatna arhiva

Dedica je ljut i sklon “ekstremnim merama” ali i neodoljivo zabavan u svojoj nameri da nesebično zaštiti svoju mladu komšinicu. Poslednju rolu ostvario je u izvanrednoj komediji „Tri karte za Holivud“ iz 1993. Imao je uglavnom neizgled neobavezne uloge od par minuta, nekada ni toliko ali to sve bilo je dovoljno da svaki pravi ljubitelj filma prepozna velikog umetnika, umetnika koga nažalost nijedan reditelj nije angažovao da glumi glavnu ulogu u nekom dugometražnom filmu, već su mu svi po receptu prethodnih tradicionalno u svakom sledećem filmu davali samo zanemarljivu rolu ali i te male role su bile dovoljne da se prepozna veliki dar i velika umetnost. Petar Lupa je tako nažalost ostao večni epizodista, iako bi sigurno napravio čudo da je dobio glavnu ulogu. Kvalitet njegove pojave bio je neprocenjiv. Neki ljubitelji domaće kinematografije filmove pamte upravo po njegovim replikama ili ako ne po replikama onda bar po određenim gestikulacijama i ako zbog nečega treba da se kaje srpska kinematografija, to je onda što u podeli glavnih uloga nije imala Petra Lupu. Petar Lupa je zbog toga ostao glumac koji nikada nije dovoljno iskorišćen, a onima kojima se ovaj glumac podvukao pod kožu samo ostaje da zamišlja scene filma u kojima bi on glumio glavnu rolu.

Lupa je glumio uglavnom obične ljude, ljude koje smo nekada mogli da prepoznamo na ulici i simpatične i drage penzionere koje muče klasične boljke. Nekada je znao da izgleda i kao čudak ali nikada nije bio negativac. Ostaće upamćen najviše kao dobroćudni bradati dekica niskog rasta i specifičnog lika, glasa i govora. Obavezno je skoro u svakom njegovom pojavljivanju imao simpatične replike koje su bile kratke ali neponovljive i koje je mogao samo on tako da odglumi.Imao je uglavnom neizgled neobavezne uloge od par minuta, nekada ni toliko ali to sve bilo je dovoljno da svaki pravi ljubitelj filma prepozna velikog umetnika, umetnika koga nažalost nijedan reditelj nije angažovao da glumi glavnu ulogu u nekom dugometražnom filmu, već su mu svi po receptu prethodnih tradicionalno u svakom sledećem filmu davali samo zanemarljivu rolu ali i te male role su bile dovoljne da se prepozna veliki dar i velika umetnost. Petar Lupa je tako nažalost ostao večni epizodista, iako bi sigurno napravio čudo da je dobio glavnu ulogu. Kvalitet njegove pojave bio je neprocenjiv. Neki ljubitelji domaće kinematografije filmove pamte upravo po njegovim replikama ili ako ne po replikama onda bar po određenim gestikulacijama i ako zbog nečega treba da se kaje srpska kinematografija, to je onda što u podeli glavnih uloga nije imala Petra Lupu. Petar Lupa je zbog toga ostao glumac koji nikada nije dovoljno iskorišćen, a onima kojima se ovaj glumac podvukao pod kožu samo ostaje da zamišlja scene filma u kojima bi on glumio glavnu rolu.

Petar Lupa u prostorijama Udruženja glumaca za potrebe izrade kataloga glumaca - Foto: Privatna arhiva

Lupa je glumio uglavnom obične ljude, ljude koje smo nekada mogli da prepoznamo na ulici i simpatične i drage penzionere koje muče klasične boljke. Nekada je znao da izgleda i kao čudak ali nikada nije bio negativac. Ostaće upamćen najviše kao dobroćudni bradati dekica niskog rasta i specifičnog lika, glasa i govora. Obavezno je skoro u svakom njegovom pojavljivanju imao simpatične replike koje su bile kratke ali neponovljive i koje je mogao samo on tako da odglumi. Činjenica je da danas nema tako upečatljivih epizodista kakav je bio Petar Lupa jer je on bio jedinstvena i neponovljiva figura domaćeg filma. Kao kakav pozitivan duh prošao je kroz našu kinematografiju. Iza sebe ostavio je pregršt minijaturnih glumačkih etida koje će večno ostati da žive.

U dugoj i bogatoj karijeri ostvario je uloge u više od 40 igranih filmova, ne računajući TV drame i serije. Nije dočekao glavnu ulogu u nekoj filmskoj priči, praktično sve njegove role bile su kratke, neretko komične. Uprkos svom neobičnom naglasku (ipak mu srpski nije bio maternji jezik) dobijao je Petar angažmane u takvom ritmu da je znao da odglumi u pet, šest filmova godišnje.

Lupina pojava na ekranu bila je specifična, ekspresivna, što zbog karakteristične duže brade i kose, što zbog neobičnog pogleda.

Tako se, recimo, o Lupi može govoriti u istom kontekstu kao i o neponovljivom Preži Milinkoviću. Jer, i jedan i drugi publiku su osvajali na prvu loptu svojim nekonvencionalnim izgledom koji može biti sve samo ne običan, da ne kažem dosadan.

Petar Lupa bio je i ostaće najveća enigma srpske kinematografije.

Dobitnik je nekoliko priznanja, plaketa, povelja, zahvalnica, ali na žalost to ne možemo da dokumentujemo, jer su se svi njegovi filmski ugovori, plakete, nagrade, slike izgubile prilikom selidbe iz stana gde je živeo.

1957. Sreća malih miševa (kratak film)1980. Petrijin venac
1958. Čežnja (kratak film)1980. Lude godine
1960. Vrteška (kratak film)1980. Ko to tamo peva
1960. Važne vesti (kratak film)1980. Vruć vetar (serija)
1962. Kapi, vode, ratnici1980. Nešto iz života
1963. Grad Tip1981. Sok od šljiva
1965. Klakson1981. Dorotej Meropah (Sebar)
1966. Povratak1981. Dečko koji obećava
1966. Tople godine1981. Svetozar Marković (serija)
1967. Buđenje pacova1981. Lude godine
1968. Delije1982. Priče preko pune linije (serija)
1968. Bekstva1982. Sablazan
1965. Klakson1983. Zadah tela
1968. Sirota Marija1983. Još ovaj put
1968. Parničari (serija)1983. Idi mi, dođi mi
1969. Zaseda1983. Šećerna vodica
1969. Kad budem mrtav i beo1984. Kamiondžije opet voze
1969. Uzrok smrti ne pominjati1984. Kamiondžije 2 (mini-serija)
1969. Muzikanti (serija)1984. Ne tako davno (serija)
1970. Burduš1984. Dorotej
1970. Ljubav na seoski način (serija)1984. Kraj rata
1970. Vrane1985. Davitelj protiv davitelja
1971. Opklada1986. Miss
1972. Kako su se volele dve budale (kratak film)1986. Frka (serija)
1972. Majstori (serija)1986. Medved 007 (TV)
1972. Tragovi crne devojke1986. Balkan ekspres
1973. Filip na konju (mini-serija)1987. Sazvežđe belog duda (serija)
1973. Kamiondžije (serija)1987. Na putu za Katangu
1973. Naše priredbe (serija)1988. Srce i njena deca
1973. Žuta1988. Mala nada (serija)
1974. Nedelje sa Anjom (TV)1989. Vampiri su među nama
1975. Testament1989. Kako je propao rokenrol
1975. Đavolje merdevine (serija)1990. Red i mir (kratak film)
1976. Metak u leđa (TV)1991. Svemirci su krivi za sve
1976. Čuvar plaže u zimskom periodu1992. Juriš na skupštinu
1976. Grlom u jagode (serija)1992. Bulevar revolucije
1977. Leptirov oblak1992. Sekula nevino optužen
1977. Specijalno vaspitanje1993. Tri karte za Holivud
1977. Hajka 

Hobi

Osim filma voleo je numizmatiku, filateliju, staro oružje, medalje, upotrebne predmete. Redovno je godinama, utorkom odlazio u “Galeriju Fresaka” gde su se okupljali kolekcionari i gde se tamo prodavalo, razmenjivalo i kupovalo. Takođe su se održavale u hotelu “Slavija”, “Jugoslavija”. Nedeljom je posećivao Novi Sad, gde su takođe sastančili kolekcionari, a veoma često odlazio je i u Zagreb, Split, Skoplje.. U Splitu je bivao gost na ručku kod Borisa Dvornika (par puta je vodio i Snežanu), sa kojim se družio. Slobodan Dimitrijević mu je takođe bio porodični prijatelj. Među brojnim prijateljima iz sveta umetnosti, ponajviše je drugovao sa Vu(j)isić-Pavlom (Pajom), Androm i Dujom (Dušanom), Milan Srdoč, Zoran Radmilović, Bora Todorović, Ljubomir Ćipranić, Branko Stefanović… a od muzičara: Nedžad Salković, Dušica i Nedeljko Bilkić

Muzika

Voleo je muziku.. svirao samouko harmoniku, više nego dobro.. lepo i tačno pevao.. bio je jedan od mnogih beogradskih boema, voleo kafanu, društvo, pesmupo prirodi bio je živahan.

Ljubimci

Stan mu je uvek bio pun kućnih ljubimaca. Jako je voleo životinje. Imao je brojne “drugare”: pse, mačke, papagaje, kanarince, kornjače, akvarijum, ježeve, hrčke, žabe, zmije, morske prasiće, slepog miša

Anegdote

Petar Lupa, zet Milan, supruga Mira, prija Milica u Bloku 45 - Foto: Privatna arhiva

Što se tiče nekakvih anegdota, bilo je i toga, prilično..

Jednom je prilikom, po magli, vraćajući se iz grada (i kafane) kući, sišao iz tramvaja na stanici u bloku 70-umesto u 45 (gde je živeo sa porodicom). Vrlo su slični soliteri, kao i okruženje. Magla potpomogla… Uputio se u soliter, koji se nalazi na mestu gde i njegov, popeo se na visoko prizemlje (na kome sui živeli) i uhvatio se za kvaku stana br 3 – isti kao i njegov… Ušavši u stan, zatiče čoveka i pita ga opušteno “Ko si ti i šta radiš u mome stanu?”

Sreća, pa ga je čovek prepoznao, objasnio mu da je promašio tri stanice i otpratio ga, uz osmeh do njegove zgrade, prenosi nam njegova kćerka Snežana.

Voleo je sve ljude, svih nacija… uvek je govorio da je nevažno kako se neko zove ili krsti, već šta nosi u grudima…

Omiljen u društvu, znao je često da razveseli okruženje svojom prostodušnošću i smislom za humor.. i pesmom, ako je bilo za nju prilike.

Podseća se Snežana još jedno detalja iz njegovog života – Sećam se da je kao logoraš imao pravo na boračku penziju. Potrebno je bilo da sa dva svedoka ode, podnese zahtev i da svedoci potvrde njegovo logorovanje u Nemačkoj. Bio je užasno ljut i razočaran manipulacijama.. Naime, raznorazni su dovodili nazovi svedoke i ostvarivali pravo na lažni status logoraša, što je njemu bilo vanpametno.. Stalno je pljuvao po raznoraznim komunističkim facama, za koje je tvrdio da nisu imali ni minut staža ni u patrizanima ni u logorima.

Bio je ranjen, prilikom povlačenja sa nekog položaja, u zadnjicu…

Opisivao mi je taj događaj, seća se Snežana. Komandir je vojsci izdao naredbu za juriš, a pri tom on (komandir) ostao zaklonjen iza stabla… Kada ga je tata upitao zašto ne juriša, zajedno sa vojskom, odgovorio mu je da neko mora i da komanduje. Shvatio je odmah poentu, okrenuo se (da pronađe i on zaklon) i pogođen je metkom. Tada je posle ukazane pomoći u sanitetu dezertirao. Dugo ga je skrivao prijatelj rumunskog porekla Vanča koji je bio pekar, u džakovima brašna na tavanu pekare. Družili su se do smrti..

Vanča, sestra Olga, kćerka Nadežda i supruga Mira - Foto: Privatna arhiva

Za vreme okupacije u Beogradu su se zadesili i nemački vojnici. Jedan od tih vojnika, Willi Shindler, zamolio je tatu da mu pomogne da dezertira. Tata je, znajući nemački iz logora, uspeo da mu obezbedi slobodu. Dogovor je bio da Willi dobije ime Miloš, da ga predstavljaju kao momka iz nekog sela, gde su mu navodno pobili familiju te je on od stresa prestao da govori, i pri tom je on Perin brat. Tako je prihvaćen prvo od komšiluka, a potom i od svih ostalih. Miloš je sve vreme ćutao, a tata je pričao i za sebe i za njega. Evo jedne anegdote, vezane za taj period.. jedne večeri, išli su zajedno njih dvojica da prenose ugalj u kantama, od železničke stanice do Zvezdare. Noć im je bila saveznik, ali i problem kada su naišli na patrolu. Kako bi izbegli legitimisanje, tata Pera je mlatnuo Miloša šakom po glavi, prevrnuo kantu sa ugljem i počeo da galami. Navodno smotani nemi brat ispustio je kantu pa ga je Pera lupao dlanom po glavi. Nemcima je to bilo smešno, a on je ostvario svoju zamisao…

Po završetku rata Miloš (Willi) se vratio u Istočnu Nemačku, oženio i do svoje smrti svake godine zahvaljivao bratu Peri na spasenom životu.

Do 1972. god Petar je sa porodicom živeo u Vlajkovićevoj 27. Zoran Radmilović i Petar su snimali neki film u centru grada. Zoran je u brzini, izlazeći iz stana zaključao Dinu (suprugu) i poneo sa sobom ključ. Kada je ustanovila da ne može da izađe, pozvala je Petrovu suprugu Miru i zamolila je da ode na set i kaže Zoranu da se vrati, da otključa vrata. Naravno, Mira učini tako, a Zoran je zamoli da krene sa njim do zgrade. Ona mu objasni da mora do Bajlonijeve pijace da kupi novogodišnju jelku i da neće imati vremena sve što je isplanirala da obavi. Onda je Zoran ubedi da će je čim otključaju Dinu odvesti kolima do Bajlonca na šta Mira i prihvati. Sve se završilo tako što je Zoran u znak zahvalnosti kupio nama najveću jelku koju je pronašao na pijaci, koju je jedva stavio na krov svog renoa 4, a koju su potom jedva uneli u stan.

Takođe, kada se Petar preselio sa porodicom u blok 45, mnogo vremena su provodili na reci Savi, na splavu Paje Vuisića. Muški su pivopijali, žene čavrljale, a deca se kupala u bazenu uz splav. Upravo, baš na njegovom splavu, deca su tamo i naučila da plivaju.

Petar Lupa sa sinovima Blagoje -Buca, Tomislavom, kćerkom Snežanom i unukom Nemanjom (Vlajkovićeva 27) - Foto: Privatna arhiva

Petar Lupa preminuo je od raka 6. decembra 1997. godine u Beogradu. Postoji i jedna zanimljiva anegdota vezana za njegovu smrt koju je ispričao Blagoje Buca. Kada je Buca saopštio našem proslavljenom reditelju iz perioda crnog talasa Živojinu Pavloviću da je Lupa preminuo, Pavlović je konstatovao da mu je slava (Sv. Alimpije Stolpnik) baš na dan Petrove sahrane (9.12.), a po običajima na dan slave domaćin ne sme da napusti svoj dom. Živojin Žika Pavlović neizmerno je voleo Petra i obezbeđivao mu je uloge skoro u svakom svom ostvarenju. Žika je pozvao svoje goste i zamolio da dođu kasnije, kako bi on ipak došao da isprati tatu u večnost. Živojin je došao na sahranu i tako prekršio tradicionalna pravila ali to je uradio jer je neizmerno cenio Petra. Želeo je da oda poštovanje velikom glumcu i glumcu koga je obožavao.  Nažalost i Pavlović je preminuo 29. novembra 1998. godine.

Izvor: Snežana Janković Lupa, Palilula.info, Filmske radosti, Autori: Branko Radaković/Dejan Rakić
Petar Lupa – Mali esej o najvećem epizodisti
Copy link