Borčanac koji Berlin vraća elektro korenima

Kajbo vikne nešto na nemačkom, a publika uglas odgovori „Kaputt!“. Onda on opet nešto na nemačkom, a oni opet „Kaputt!”. I tako dok publika ne poblesavi, uz sirovi eletronski zvuk koji asocira na onaj koji je obeležio zoru u kojoj je osvanuo fenomen elektronske muzike, „u narodu“ poznatije kao – techno.

A to svanuće obeležilo je, između ostalog, i rađanje nemačke elektro-scene koje će predvoditi „Kraftverk“, legendarni bend sa kojim danas, u Berlinu, porede „Kajbo“, projekat koji predvodi Boris Žujko, u pratnji lokalnog konceptualnog umetnika Mihaela Šmakea. Žujko se, međutim, ne „prima“ na laskanja.

„U mojoj muzici se Kraftverk možda i čuje ponekad, ali tu je mnogo više indastriala, detroitskog zvuka koji sam slušao od devedesetih. Međutim, tekstovi su mi mnogo važniji, oni su ti koji uspostavljaju komunikaciju sa publikom“, kaže Žujko.

Kajboov nastup je u crkvi, zapravo, bivšoj crkvi ili možda najpre crkvi koja se više nema sakralnu ulogu. Evagelistička zajednica je objekat, čija je duhovnost, procenjeno je, trajno narušena nacističkim manifestacijama i simbolima u njoj tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, prepustila jednoj omladinskoj organizaciji, na polzu mladim naraštajima. Tu Kajbo izvodi svoj, do sada, najveći hit – „Elektro“, zbog kojeg su neki lokalni poznavaoci ovog umetnika, koji je odrastao i stasao u beogradskoj Borči, prepoznali kao nekoga ko Berlin vraća svojim korenima u elektronskoj muzici.

„Kao Borčanac sam visio po tehno žurkama od kada su se pojavile u Beogradu, a pre toga sam, kao klinac, četiri godine živeo u zapadnoj Nemačkoj i tu sam slušao Kraftverk i nemačke nju-vejv bendove. Kada sam se vratio, svirao sam sa raznim bendovima, između ostalog sam sa Dža ili Bu pevao nemačke šlagere ovde popularnog Uda Jurgensa“, seća se Boris.

Ton koji prati tekstove „Kajboa“ je tvrd iako istovremeno i pomalo melodičan. Ali, za slušaoca koji ne dolazi iz nemačkog govornog područja, poput autora ovog teksta, upravo je jezik onaj začin koji stvar čini autentičnom. Kao što su „Kraftverkov“ ili čak „Lajbahov“ manir teško zamislivi na bilo kom jeziku osim nemačkog. Boris, međutim, ima svoj ugao.

„Evo, jedan stih preveden na srpski glasi: ‘Ti se pališ na elektro, moj sat je elektro, cigareta je elektro, bicikl je elektro’. Dakle, mogao bi i srpski da bude podjednako dobar za elektronsku muziku. Letos sam nastupao na ‘Sajeta’ festivalu u Sloveniji, mislio sam da ‘Elektro’ otpevam na srpskom, ali su organizatori ipak zamolili da otpevam na nemačkom.“

Organizatorima festivala bi se molba teško dala zameriti, ali slučaj otvara pitanje ko je publika „Kajboa“? Ljudi u tuđini često znaju da ostanu zarobljeni u krugu onih koje spaja zajednički jezik, Žujko ipak kaže da se u Nemačkoj ne oseća na taj način izolovano.

„Tu već postoji neka stalna ekipa. Publika je ‘mešana’, ima ljudi sa Balkana ali i puno Berlinaca, možda pola-pola. Ali ima i nekih Čileanaca, na koncertima se okuplja puno stranaca“, kaže Boris.

Drugu polovinu projekta „Kajbo“ čini upravo jedan Berlinac, Mihael Šmake. To je već ime dobro poznato na tamošnjoj andergraund sceni. Šmake je već dugo unazad prepoznat kao konceptualni umetnik i performer i svoj vizuelni identitet, kao i vokal podrške, „Kajbo“ duguje upravo njemu.

„On me je odveo kod jednog starog trgovca odećom specijalizovanom za razne zanate. Moj crveni kombinezon je električarski i to je prava stvar za život u elektronskom svetu“, priča Žujko.

Na radiju „Kajbo“ još ne puštaju, broj prodatih karata za koncerte ne prebrojava se u hiljadama, ali se Žujkovi i Šmakeovi audio-vizuelni radovi dele na mrežama gde stalno pronalaze novu publiku. Ideja im je da uskoro zaokruže svoj prvi album, pa da vide kako dalje na tako ozbiljnoj i velikoj sceni kao što je berlinska.

„Mi ćemo uvek biti andergraund. Međutim, mi hoćemo da budemo andargarund koji će oteti deo kolača mainstreamu“, otkriva Boris.

Rad sa „neprilagođenima“

Boris Žujko u Berlinu živi 17 godina i kada izađe iz crvenog kombinezona, on je ozbiljan, porodični čovek. Kao psiholog-pedagog, generalno, osoba zadužena da sređuje probleme, radi u jednoj berlinskoj školi koju pohađa veliki broj dece iz izbegličke populacije kao i mladi koji ne uspevaju da se prilagode sistemu. Besperspektivnost i siromaštvo u poređenju sa nemačkim standardom kakvim ga mi u Srbiji prepoznajemo, zajednički su i jednima i drugima.

„Često sam u situaciji da, i sam kao stranac, integrišem Nemce u nemački školski sistem. Svejedno da li se radi o deci ili roditeljima“, kaže Boris.

Izvor:N1/Peđa Obradović