Haksli vs Orvel: Vizije budućnosti u ‘Vrlom novom svetu’ i ‘1984-oj’

U svojoj knjizi “Zabavljajmo se do smrti”, kritičar Nil Postman je suprotstavio dve vizije sveta izražene u “Vrlom novom svetu” Oldosa Hakslija i Orvelovoj “1984-oj”.

Tokom prve polovine 20. veka imali smo dve konkurentne vizije budućnosti britanskih autora Oldosa Hakslija (1894-1963) i Džordža Orvela (1903-1950). Iako je došao 17 godina kasnije, Orvelov distopijski roman “1984” je poznatiji; međutim, Hakslijev “Vrli novi svet” se pokazao relevantnijim.

Napisana u senci Hitlera, Musolinija i Staljina, “1984” (1948) prikazuje svet kojim vlada oligarhijska diktatura sa stalnim ratom, sveprisutnim nadzorom vlade i neprekidnom kontrolom javnog mnjenja. Smešten 2540. godine nove ere, “Vrli novi svet” objavljen je 1932. godine i počinje kao parodija na optimistički i utopijski roman Herberta Džordža Velsa “Ljudi poput bogova”.

Američki pisac Nil Postman suprotstavio je dve vizije u predgovoru svog klasika iz 1985. “Zabavljajmo se do smrti: Javni diskurs u doba šou biznisa”.

U ovom delu, Postman tvrdi da izražavanjem ideja kroz vizuelne slike, televizija svodi politiku, vesti, istoriju i druge ozbiljne teme na zabavu. Brinuo se da će kultura opasti ako ljudi postanu publika, a javni posao “vodviljski čin”. Postman je takođe tvrdio da televizija uništava “ozbiljnu i racionalnu javnu raspravu” koju je vekovima održavala štampa.

„Iščekivali smo 1984. Kada je došla godina, a [Orvelovo] proročanstvo nije, zamišljeni Amerikanci su tiho pevali sebi u slavu. Koreni liberalne demokratije su bili prisutni. Gde god da se teror dogodio, barem nas nisu posetile orvelovske noćne more. Ali zaboravili smo da je pored Orvelove mračne vizije postojao još jedan – malo stariji, malo manje poznat, jednako jeziv: “Vrli novi svet” Oldosa Hakslija.

„Suprotno uobičajenom mišljenju, Haksli i Orvel nisu proricali istu stvar. Orvel upozorava da ćemo biti savladani od spolja nametnute represije. Ali u Hakslijevoj viziji, nikakav Veliki brat nije potreban da liši ljude njihove autonomije, zrelosti i istorije. Kako je on to vidio, ljudi će zavoleti svoje ugnjetavanje, obožavaće tehnologije koje ukidaju njihovu sposobnost razmišljanja.”

„Ono čega se Orvel plašio jeste pojava onih koji će zabraniti knjige. Ono čega se Haksli plašio je da neće biti razloga da se knjiga zabrani, jer neće biti nikoga ko bi želio da je pročita. Orvel se plašio onih koji će nam uskratiti informacije. Haksli se plašio onih koji će nam dati toliko da ćemo biti svedeni na pasivnost i egoizam. Orvel se plašio da će istina biti sakrivena od nas. Haksli se plašio da će istina biti utopljena u moru nebitnosti.”

„Orvel se plašio da ćemo postati zarobljena kultura. Haksli se plašio da ćemo postati trivijalna kultura, zaokupljena nekim ekvivalentom onoga što on naziva feelies (buduća vrsta zabave, poput filma gde publika može fizički da oseti ono što se dešava sa likovima), orgy porgy (divlje okupljanje obeleženo promiskuitetnim seksualnim aktivnostima, prekomernim pijenjem i sl) i centrifugal bumblepuppy (futuristička igra za decu). Kao što je Haksli primetio u reviziji “Vrlog novog sveta”, građanski libertarijanci i racionalisti koji su uvek bili spremni da se suprotstave tiraniji, nisu uspeli da uzmu u obzir skoro beskonačan apetit čoveka za ometanjem.’ U “1984”, dodaje Haksli, ljude su kontrolisani nanošenjem bola. U “Vrlom novom svetu”, njima se upravlja nanošenjem zadovoljstva. Ukratko, Orvel se plašio da će nas ono što mrzimo uništiti. Haksli se plašio da će nas ono što volimo uništiti.”

„Ova knjiga govori o mogućnosti da je Haksli, a ne Orvel, bio u pravu.”

[Ovaj odlomak iz “Zabavljajmo se do smrti: Javni diskurs u doba šou-biznisa” Amusing Ourselves to Death: Public Discourse in the Age of Show Business (Penguin books, 1985, stranice XIX-XX) objavio je DelanceyPlace, “dnevna elektronska pošta sa izvodom ili citatom za koje smatramo zanimljivim ili vrijednim pažnje”]

Postmanova vizija budućnosti, odnosno sadašnjosti, iako napisana pre bezmalo četiri decenije i dalje je više nego aktuelna, s njegovim ukazivanjem da ljudi zatrpani informacijama ne mogu da razluče važno od nevažnog, relevantno od trivijalnog, sposobni da vide svet samo u fragmentima a nesposobni da pojme kontekst, značenje, smisao… Postman je smatrao da ozbiljna diskusija o medijima može da bude izlaz i verovao je da postoje ljudi kadri da takvu diskusiju vode.

Tehnologija, govorio je, predstavlja faustovsku nagodbu – ona daje i uzima; sa svakom novom tehnologijom moramo da se zapitamo šta će nam doneti i čega će nas lišiti:

„Štamparska presa uništila je usmenu tradiciju; telegrafija je poništila prostor; televizija je ponizila reč; računar će možda degradirati život zajednice.“

Zabavljajmo se dok ne crknemo

Tim temama bavio se u različitim svojim knjigama, među kojima su: „Tehnopolija: Predaja kulture tehnologiji“ (Technopoly: The Surrender of Culture to Technology, 1992), „Nestanak detinjstva“ (The Disappearance of Childhood, 1982), „Kraj obrazovanja: Redefinisanje vrednosti školstva“ (The End of Education, 1995), „Kako gledati TV vesti“ (How to Watch TV News, 1992).

Ipak, ubedljivo najpoznatija i najuticajnija knjiga, evo i dvadeset godina posle smrti autora, ostaje „Zabavljajmo se do smrti“ (Amusing Ourselves to Death, 1985), Postmanovo promišljanje o „javnom diskursu u doba šou-biznisa“, koja nažalost nikada nije prevedena na srpski.

Trejler za seriju „Vrlo novi svet“ (2020)

Slike kao informacije

U doba vladavine štamparske prese diskurs u Americi bio je, po Postmanovom sudu, generalno koherentan, ozbiljan i racionalan:

„Uključiti se u pisanu reč znači slediti tok misli, što zahteva znatnu moć klasifikovanja, donošenja zaključaka i prosuđivanja. To znači razotkriti laži, zabune i preterane generalizacije, otkriti zloupotrebe logike i zdravog razuma. To takođe znači vagati ideje, upoređivati i suprotstavljati tvrdnje, povezivati jednu generalizaciju s drugom…“

U doba televizije diskurs je, međutim, skliznuo u apsurd, smatrao je on. Nije ga zabrinjavala samo enormna izloženost pojedinca televizijskom „zračenju“ u SAD, nego i to što su gledaoci bili uslovljeni da informacije dobijaju sve brže, sa sve manje nijansiranosti, i naravno, primarno preko slike. Njegova fundamentalna tvrdnja bila je da je zabava postala prirodni format za reprezentaciju celokupnog iskustva.

U kretanju kulture od usmene predaje preko pisma do štampe i televizije, njene ideje istine kreću se s njom, pisao je, a istina je, kao i samo vreme, proizvod dijaloga koji čovek vodi sa sobom kroz tehnike komunikacije koje je izmislio:

„Budući da se inteligencija primarno definiše kao nečija sposobnost da shvati istinu o stvarima, sledi da ono što kultura podrazumeva pod inteligencijom proizlazi iz karaktera njenih važnih oblika komunikacije.“

Dva minuta mržnje u filmu „1984“ (1984)

Tehnologija je ideologija

Postman je upozoravao i da pojava svakog novog medija menja strukturu diskursa, potičući određene potrebe, zahtevajući određenu vrstu sadržaja i dajući prednost određenim definicijama inteligencije. Jednostavno rečeno – novi medij stvara nove oblike kazivanja istine:

„Televizija je glavni način samospoznaje u našoj kulturi. Stoga način na koji televizija inscenira svet postaje model za to kako svet treba ispravno poimati.“

Postman je ocenjivao da je orvelovski svet mnogo lakše prepoznati i suprotstaviti mu se, nego što je to reč sa hakslijevskim. Kada vrata počnu da se zatvaraju, protiv zatvora se reaguje gotovo intuitivno, dok se more zabave ne doživljava kao pretnja, te se protiv toga niko ne naoružava.

„Kome se, kada i kojim tonom žalimo kada se ozbiljan razgovor pretvori u kikotanje?“, jedno je od retoričkih pitanja koje je u svojoj knjizi postavljao.

Insert iz filma „Oni žive“ (1988) Džona Karpentera

Nil Postman je zastupao tezu da to što dolazi kao nenamerna posledica dramatične promene u našim načinima javne komunikacije jeste ideologija; tehnologija, naime, nameće način života i odnos ljudi prema idejama oko kojih nije bilo konsenzusa, rasprava i suprotstavljanja, već samo nametnutog usklađivanja:

„Javna svest još nije asimilovala činjenicu da je tehnologija – ideologija, uprkos činjenici da je ona pred našim očima proteklih decenija promenila svaki aspekt života.“

Sveopštu trivijalizaciju i obesmišljavanje javnog diskursa koji su došli sa televizijom Postman je doživljavao kao ozbiljnu pretnju:

„Kada stanovništvo postane rastreseno trivijalnostima, kada se kulturni život redefiniše kao neprestani krug zabave, kada ozbiljan javni razgovor postane oblik bebećeg razgovora, kada, ukratko, ljudi postanu publika a njihov javni posao vodviljski čin, tada se nacija nalazi u opasnosti; smrt kulture je očigledna mogućnost.“

Mogućnost medijske ekologije

Postman je ostavljao, ipak, neku nadu u pogledu mogućnosti odupiranja ostvarivanju Hakslijeve utopije. Verovao je da je kroz obrazovanje moguće učiniti ljude svesnim kakva vrsta medijuma je tehnologija postala i naučiti ih kako da je koriste; to bi moglo da im upali crvenu lampicu da krenu u nekom drugom pravcu.

Četiri decenije pošto je Postman izneo svoju dijagnozu i upozorenja, stvarnost je neuporedivo ekstremnija od one koja je njemu bila pred očima. Doba kada je u Americi postojao jednocifren broj televizijskih kanala, kakva god da je bila njihova priroda, iz današnje perspektive (mobilnih telefona, interneta i socijalnih medija) deluje kao vreme nevinosti.

„Crno ogledalo“

Ali bez obzira na to, Postmanova vizija budućnosti, odnosno sadašnjosti, i dalje je više nego aktuelna, s njegovim ukazivanjem da su ljudi zatrpani informacijama, nesposobni da razluče važno od nevažnog, relevantno od trivijalnog, sposobni da vide svet samo u fragmentima, nesposobni da pojme kontekst, značenje, smisao…

Postman je smatrao da ozbiljna diskusija može da bude izlaz i verovao je da postoje ljudi kadri da takvu diskusiju vode. To je, ipak, bilo pre skoro 40 godina…

Odlomak iz knjige „Zabavljamo se do smrti“
Hakslijevsko upozorenje
piše: Nil Postman

Svideo mi se predlog Džona Lindzija da političke reklame budu zabranjene na televiziji kao što sada zabranjujemo reklame za cigarete i alkoholna pića. Onima koji bi se usprotivili tvrdeći da je takva zabrana jasno kršenje Prvog amandmana, ponudio bih kompromis: zahtevati da svim političkim reklamama prethodi kratka izjava da je njihovo gledanje opasno po intelektualno zdravlje zajednice. Nisam baš optimista da će neko ozbiljno shvatiti moj predlog. Ni ja ne dajem mnogo na predloge za poboljšanje kvaliteta televizijskih programa. Televizija nam najkorisnije služi kada emituje jeftinu zabavu; najgore nam služi kada uključuje ozbiljne sadržaje – vesti, politiku, nauku, obrazovanje, ekonomiju, religiju – i pretvara ih u pakete zabave. Svima bi nam bilo bolje kada bi se televizija pogoršala, a ne poboljšala.

Postoje dva načina na koji duh kulture može da zakržlja. U prvom – orvelovskom – kultura postaje zatvor. U drugom – hakslijevskom – kultura postaje burleska.

Nikoga ne treba podsećati da je naš svet sada iskvaren mnogim zatvorskim kulturama čiju je strukturu Orvel tačno opisao u svojim parabolama. Ako bi neko pročitao i 1984. i Životinjsku farmu, a onda dodatno i Pomračenje u podne Artura Kestlera, imao bi prilično precizan nacrt mašinerije kontrole misli kakva trenutno funkcioniše u mnogim zemljama i primenjena je na milionima ljudi. Naravno, Orvel nije bio prvi koji nas je učio o duhovnim pustošima tiranija. Ono što je nezaobilazno u njegovom delu jeste njegovo insistiranje da nema velike razlike da li su naši upravitelji inspirisani desničarskim ili levičarskim ideologijama. Kapije zatvora su podjednako neprobojne, nadzor jednako rigorozan, idolopoklonstvo podjednako sveprisutno.

Ono što Haksli uči jeste da je u doba naprednih tehnologija veća verovatnoća da će duhovna pustoš doći od neprijatelja sa nasmejanim licem nego od onoga čije lice odiše sumnjom i mržnjom. U Hakslijevom proročanstvu, Veliki brat nas po svom izboru ne gleda. Mi gledamo njega, po našem. Nema potrebe za nadzornicima, kapijama ili ministarstvima istine. Kada stanovništvu pažnju odvraćaju trivijalnosti, kada se kulturni život redefiniše kao neprekidni krug zabave, kada ozbiljan javni razgovor postane oblik detinjeg brbljanja, kada, ukratko, ljudi postanu publika a njihov javni posao vodvilj, tada se nacija nalazi u opasnosti; smrt kulture je očigledna mogućnost.

Ko je spreman da uzme oružje protiv mora zabave? Kome da se žalimo i kada, i kojim tonom, kada se ozbiljan diskurs rastvara u kikotanju? Šta je protivotrov kada se kultura isušuje smehom?

Bojim se da nam naši filozofi nisu dali nikakve smernice po ovom pitanju. Njihova upozorenja su obično bila usmerena protiv onih formulisanih ideologija koje svesno pozivaju na najgori deo ljudske prirode. Nijedan Mein Kampf ili Komunistički manifest nije najavio dolazak ovoga. To dolazi kao nenamerna posledica dramatične promene u načinu naše javne komunikacije. Ali to ipak jeste ideologija, jer nameće način života, skup odnosa između ljudi i ideja oko kojih nije bilo konsenzusa, rasprave i suprotstavljanja. Samo usklađenosti. Javna svest još nije usvojila poentu da je tehnologija ideologija, uprkos činjenici da je pred našim očima tehnologija tokom proteklih osamdeset godina promenila svaki aspekt života u Americi. Na primer, 1905. godine nespremnost za kulturne promene koje je automobil doneo mogla je biti razumljiva. Ko je tada mogao da posumnja da će automobil diktirati kako vodimo svoj društveni i seksualni život? Da će preorijentisati naše ideje o tome šta da radimo sa svojim šumama i gradovima? Da će stvoriti nove načine izražavanja našeg ličnog identiteta i društvenog položaja?

Ali sada, kada je igra daleko odmakla, neznanje o posledicama je neoprostivo. Ne biti svestan da je tehnologija opremljena programom za društvene promene, smatrati da je tehnologija ideološki neutralna, pretpostavljati da je tehnologija uvek prijatelj kulturi, u ovo pozno doba je jasna i očigledna glupost. Štaviše, do sada smo videli dovoljno toga da znamo da su tehnološke promene u našim načinima komunikacije još više opterećene ideologijom nego promene vezane za prevozna sredstva. Uvedite pismo u kulturu i promenićete mu kognitivne navike, društvene odnose, predstave o zajednici, istoriji i religiji. Uvedite štamparsku presu i uradićete isto. Uvedite prenos slika brzinom svetlosti i napravićete kulturnu revoluciju. Bez glasanja. Bez polemike. Bez gerilskog otpora. Evo ideologije u čistom obliku, iako ne i sasvim artikulisane. To je ideologija bez reči, i samim tim odsustvom moćnija. Sve što je potrebno da bi se ona ukorenila jeste populacija koja predano veruje u neizbežnost napretka. U tom smislu, svi Amerikanci su marksisti, jer ako postoji nešto u šta verujemo, to je da nas istorija vodi ka nekom unapred određenom raju i da je tehnologija sila koja iza tog pokreta stoji.

Problem, u svakom slučaju, nije u onome šta ljudi gledaju. Problem je u tome što uopšte gledamo. Rešenje se mora naći u tome kako gledamo. Verujem da se s pravom može reći da tek treba da naučimo šta je zapravo televizija. A razlog je u tome što nije bilo valjane diskusije, a kamoli širokog razumevanja javnosti, o tome šta su informacije i kako one daju pravac kulturi. Ima nečeg gotovo dirljivog u tome, jer nema ljudi koji češće i sa više entuzijazma koriste izraze kao što su „informaciono doba“, „informaciona eksplozija“ i „informaciono društvo“. Izgleda da smo napredovali do tačke kada smo shvatili da promena forme, obima, brzine i konteksta informacija nešto znači, ali dalje odatle nismo stigli.

Šta je informacija? Ili preciznije, šta su informacije? Koji su njeni oblici? Na kojim koncepcijama inteligencije, mudrosti i učenja te forme insistiraju? Koje koncepcije zanemaruju ili ismevaju? Koji su njeni glavni psihički efekti? Kakva je veza između informacije i razuma? Koja vrsta informacija najbolje olakšava razumevanje? Postoji li moralna pristrasnost u svakom obliku informacija? Šta znači kada se kaže da ima previše informacija? Kako bi to neko znao? Kakvo redefinisanje važnih kulturnih značenja zahtevaju novi izvori, brzina, konteksti i oblici informacija? Da li televizija, na primer, daje novo značenje „pobožnosti“, „patriotizmu“, „privatnosti“? Da li televizija daje novo značenje „presuđivanju“ ili „razumevanju“? Kako različiti oblici informacija ubeđuju? Da li se novinarska „javnost” razlikuje od televizijske „javnosti”? Kako različiti oblici informacija diktiraju vrstu sadržaja koji se njima izražava?

Ova pitanja, i još desetine sličnih, su sredstvo uz pomoć kog bi Amerikanci mogli da počnu da odgovaraju svojim televizorima, da upotrebimo frazu Nikolasa Džonsona. Jer nijedan medij nije preterano opasan ako njegovi korisnici razumeju koje opasnosti od njega vrebaju. Nije važno da oni koji postavljaju pitanja na kraju dođu do mojih odgovora ili onih koji nudi Maršal Mekluan (usput, to su sasvim drugačiji odgovori). Ovo je slučaj u kome je samo postavljanje pitanja dovoljno. Pitati znači razbiti čini. Uz to bih mogao da dodam da su pitanja o psihičkim, političkim i društvenim efektima informacija podjednako primenljiva na kompjuter kao i na televiziju. Iako verujem da je računar veoma precenjena tehnologija, ovde ga pominjem jer su mu Amerikanci, očigledno, pridali svoju uobičajenu bezumnu nepažnju; što znači da će ga koristiti kako im se kaže, bez cviljenja. Dakle, centralna teza kompjuterske tehnologije – da glavna poteškoća koju imamo u rešavanju problema potiče od nedovoljnih podataka – neće biti ispitana. Sve do trenutka, godinama od sada, kada će se primetiti da su masovno prikupljanje i pronalaženje podataka brzinom svetlosti bili od velike koristi za velik broj organizacija, ali su rešile vrlo malo toga značajnog za većinu ljudi i stvorile, u najmanju ruku, onoliko problema koliko su i rešile.

U svakom slučaju, ono što pokušavam da poentiram jeste da samo uz duboku i nepogrešivu svest o strukturi i efektima informacija, kroz demistifikaciju medija pojaviće se nada da ćemo steći neku meru kontrole nad televizijom, kompjuterom ili bilo kojim drugim medijem. Kako postići takvu medijsku svest? Postoje samo dva odgovora koja mi padaju na pamet, od kojih je jedan besmislen i može se odmah odbaciti; drugi je očajan, ali je ujedno i jedino što nam preostaje.

Besmislen odgovor je kreirati televizijske programe čija namera ne bi bila da nateraju ljude da prestanu da gledaju televiziju, već da demonstriraju kako televiziju treba gledati, da pokaže kako televizija rekreira i degradira našu koncepciju vesti, političkih debata, religijskog mišljenja itd. Pretpostavljam da bi takve demonstracije nužno poprimile oblik parodija, poput „Uživo subotom“ i „Monti Pajtona“, sa idejom da kod najšire publike izazove smeh zbog kontrole televizije nad javnim diskursom. Naravno, televizija bi se poslednja smejala. Da bi se formirala publika koja je dovoljno velika da napravi razliku, program bi morao biti veoma zabavan, u televizijskom stilu. Tako bi i sam čin kritike, na kraju, televizija kooptirala. Parodisti bi postali poznate ličnosti, glumili bi u filmovima i na kraju bi snimali televizijske reklame.

Očajnički odgovor se odnosi na oslanjanje na jedini masovni medij komunikacije koji je, u teoriji, sposoban da reši problem: naše škole. Ovo je konvencionalno američko rešenje za sve opasne društvene probleme i, naravno, zasnovano je na naivnoj i mističnoj veri u efikasnost obrazovanja. Proces retko funkcioniše. Što se tiče ovog pitanja, postoji još manje razloga nego obično da se očekuje efikasnost. Naše škole još nisu stigle da ispitaju ni ulogu štampane reči u oblikovanju naše kulture. Zaista, nećete naći dva od stotinu maturanata koji bi vam mogli reći – u granicama greške od pet stotina godina – kada je alfabet izmišljen. Pretpostavljam da većina i ne zna da je alfabet izmišljen. Otkrio sam da kada im se postavi to pitanje, izgledaju zbunjeni, kao da ste ih pitali: kada je izmišljeno drveće ili oblaci? Temeljni princip mita je, kako je istakao Rolan Bart, da on transformiše istoriju u prirodu, a tražiti od naših škola da se angažuju na zadatku demitologizacije medija znači tražiti nešto što škole nikada nisu radile.

Ipak, postoji razlog za pretpostavku da situacija nije beznadežna. Nastavnici nisu nesvesni uticaja televizije na njihove učenike. Podstaknuti dolaskom kompjutera, oni sada mnogo raspravljaju o tome – što će reći, postali su donekle „medijski svesni“. Tačno je da je veliki deo njihove svesti usredsređen na pitanje: kako možemo da koristimo televiziju (ili kompjutere, ili programe za obradu teksta) da kontrolišemo obrazovanje? Još nisu došli do pitanja: kako možemo da koristimo obrazovanje za kontrolu televizije (ili kompjutera, ili procesora teksta)? Ali naša potraga za rešenjima trebalo bi da prevaziđe naše sadašnje shvatanje ili ono o čemu maštamo? Osim toga, opšte je poznat i prihvaćen zadatak škola da pomognu mladima da nauče kako da tumače simbole svoje kulture. To što ovaj zadatak sada treba da od njih zahteva da nauče kako da se distanciraju od formi informisanja nije toliko bizaran poduhvat da se ne možemo nadati njegovom uključivanju u nastavni plan i program; čak s nadom da će on biti stavljen u centar obrazovanja.

Ono što ovde predlažem kao rešenje je upravo ono što je predlagao i Oldos Haksli. I ne mogu da smislim ništa bolje od njega. Zajedno sa H. Dž. Velsom, verovao je da se nalazimo u trci između obrazovanja i katastrofe, i neprestano je pisao o neophodnosti razumevanja politike i epistemologije medija. Na kraju je pokušavao da nam kaže da ono što je mučilo ljude u Vrlom novom svetu nije to što su se oni smejali umesto da razmišljaju, već da nisu znali čemu se smeju niti zašto su prestali da misle.

Nil Postman (1931-2003) je bio američki pisac, pedagog, teoretičar medija i kulturni kritičar, koji je najpoznatiji po svojim knjigama, “Zabavljajmo se do smrti” (1985), “Prigovori savesti” (1988), “Tehnopol: Predaja kulture tehnologiji” (1992), “Nestanak detinjstva” (1994) i “Kraj obrazovanja: redefinisanje vrednosti škole” (1995).

Izvor: DelanceyPlace/javniservis.me/Predrag Dragosavac/oko.rts.rs