Kako da sačuvamo dušu u svetu punom iskušenja?

Postoje vremena u kojima čoveku nije najteže da sačuva imovinu, posao ili društveni položaj, već da sačuva sebe. Svoju savest, dostojanstvo, zdrav razum i sposobnost da razlikuje dobro od onoga što se samo predstavlja kao dobro.

Verujem da je jedan od najvažnijih zadataka svakog čoveka da sačuva svoju dušu i da ne dozvoli da ga strah, pohlepa, tuđi interesi i svakodnevna nepravda pretvore u nešto što nikada nije želeo da postane.

Da sačuvamo duše. Da ne nasedamo na lukavstva kojih će biti sve više i koja mogu da uzdrmaju i sruše tvrđavu vere, poštenja i dobrote koju godinama gradimo u sebi.

Ta tvrđava ne nastaje preko noći. Gradimo je svojim postupcima, odlukama, odnosom prema bližnjima i spremnošću da ostanemo ljudi čak i onda kada nam se čini da se poštenje više ne isplati.

Ne možemo da kontrolišemo sve što se dešava oko nas. Možemo, međutim, da naučimo da razmišljamo svojom glavom, proveravamo informacije, štitimo svoje zdravlje, čuvamo porodicu i ne pristajemo na postupke koji su suprotni našim vrednostima.

Za mene je to početak prave slobode.

Kada interes postane važniji od čoveka

Živimo u svetu u kojem novac ima značajnu ulogu u gotovo svim oblastima života. Sam po sebi, novac nije ni dobar ni loš. On može da obezbedi sigurnost, omogući lečenje, obrazovanje i pristojan život.

Problem nastaje onda kada zarada postane važnija od čoveka, kada se tuđa nesreća posmatra kao prilika za profit i kada se poverenje koristi kao sredstvo za ostvarivanje lične koristi.

To se ne dešava uvek na očigledan način. Ponekad je nepravda skrivena u složenim ugovorima, nerazumljivim uslovima, nepotrebnim troškovima ili odlukama čije posledice snosi neko ko nema dovoljno znanja da ih prepozna.

Čovek tada može da ima osećaj da je slobodan, a da pritom sve manje razume pravila po kojima živi.

Plaća obaveze koje ne može lako da izbegne, prihvata uslove koje ne razume u potpunosti i veruje da će sistem u kojem učestvuje zaštititi njegove interese.

Nekada se to poverenje opravda. Nekada ne.

Zato ne mislim da treba slepo verovati bilo kom sistemu, ali ne mislim ni da sve treba odbaciti i svakoga proglasiti neprijateljem. Potrebni su nam institucije, stručnjaci, pravila i zajednička odgovornost.

Ono što nam nije potrebno jeste slepa poslušnost bez prava na pitanje.

Poštovanje autoriteta ne znači odricanje od sopstvenog razuma. Poverenje ne znači da treba da prestanemo da proveravamo. A dobrota ne znači da moramo da pristanemo na nepravdu.

Zdravlje ne sme da postane samo poslovna kategorija

Posebno osetljivo pitanje jeste zdravstvo, jer se u njemu susreću čovekova ranjivost, stručno znanje, novac i poverenje.

Kada se čovek razboli, on ne traži samo uslugu. Traži pomoć, sigurnost i nadu da će neko učiniti ono što je najbolje za njegovo zdravlje.

U tom trenutku često nema dovoljno snage, znanja ili vremena da samostalno proceni svaku odluku koja se tiče njegovog lečenja. Zato je poverenje u zdravstvene radnike neophodno, ali ono mora da bude praćeno odgovornošću i transparentnošću.

Odgovornost i transparentnost u sistemu lečenja

Zamislimo jedan jednostavan lanac zdravstvenih usluga: lekar, apotekar, medicinska sestra ili tehničar i pacijent.

Svaki od ovih učesnika ima svoju ulogu, obaveze i profesionalnu odgovornost. Istovremeno, iza njih se nalaze ustanove, proizvođači lekova, dobavljači medicinskog materijala, osiguravajuća društva i različiti modeli finansiranja.

Sistem je složen, ali pacijent na kraju očekuje nešto jednostavno: da dobije odgovarajuću, bezbednu i kvalitetnu negu.

Tu se otvara važno pitanje. Šta se dešava kada finansijski interesi, loša organizacija ili neodgovarajući podsticaji počnu da utiču na odluke koje bi pre svega morale da budu u interesu pacijenta?

Ako postoje podsticaji koji mogu da utiču na izbor terapije, oni moraju biti transparentni. Ako se neki proizvod preporučuje, pacijent treba da dobije jasne informacije o njegovoj nameni, koristima, rizicima i dostupnim alternativama. Ako postoji nepravilnost, moraju da postoje načini da se ona prijavi i ispita.

Lekar ne sme da bude izložen pritisku koji ugrožava njegovu stručnu nezavisnost. Apotekar mora da pruža tačne informacije o lekovima i njihovoj primeni. Medicinska sestra i tehničar moraju da imaju uslove da posao obavljaju bezbedno i profesionalno.

I pacijent ima pravo da pita, razume i učestvuje u odlukama o sopstvenom lečenju.

Aktivna uloga pacijenta u sopstvenom oporavku

Ne smemo, međutim, zaboraviti ni drugu stranu. Ogroman broj zdravstvenih radnika svakodnevno obavlja težak i odgovoran posao, često pod velikim pritiskom. Ne bi bilo ni pravedno ni tačno sve ih posmatrati kroz vizuru mogućih zloupotreba.

Problem nije u tome što postoje stručnjaci kojima je zdravlje ljudi životni poziv. Problem nastaje tamo gde nema dovoljno odgovornosti, gde se nepravilnosti prikrivaju i gde čovek ostaje bez delotvorne zaštite.

Zato verujem da pacijent ne treba da bude ni pasivan ni nepoverljiv prema svima. Treba da bude informisan, razuman i svestan svojih prava.

Kada nešto nije jasno, treba pitati. Kada je odluka ozbiljna, treba tražiti objašnjenje, a po potrebi i drugo stručno mišljenje. Propisanu terapiju ne treba samovoljno prekidati niti menjati na osnovu glasina i neproverenih saveta.

Briga o zdravlju počinje onda kada prestanemo da ga posmatramo kao nešto što u potpunosti možemo da prepustimo drugima.

Plaćamo mnogo, a ponekad ne znamo šta zaista dobijamo

Građanin tokom života izdvaja novac za različite javne usluge, poreze, doprinose i osiguranja. U zavisnosti od države i konkretnog sistema, neka pokrića su obavezna, dok su druga dobrovoljna ili namenjena posebnim rizicima.

Zbog toga je važno da razumemo šta plaćamo, koja prava stičemo i pod kojim uslovima možemo da ih ostvarimo.

Nije dovoljno da samo redovno izmirujemo obaveze. Treba da znamo kako sistem funkcioniše, kome možemo da se obratimo kada usluga izostane i koji mehanizmi postoje za kontrolu kvaliteta.

Isto važi za privatne usluge i osiguranja. Ugovor koji nismo pročitali nije garancija zaštite samo zato što smo ga potpisali. Reklama nije dokaz da je proizvod neophodan. Visoka cena nije sama po sebi dokaz kvaliteta.

To ne znači da su sva osiguranja loša, da su sve usluge preskupe ili da svako pokušava da nas prevari. Znači da svoja prava ne treba da prepuštamo slučaju.

Odgovornost podrazumeva da postavljamo razumna pitanja, čitamo uslove, čuvamo dokumentaciju i tražimo obrazloženje kada nešto nije u redu.

Naša prava vrede onoliko koliko smo spremni da ih razumemo i odgovorno koristimo.

Dobar čovek nije isto što i naivan čovek

Verujem da je jedna od najvećih grešaka savremenog čoveka to što ponekad počinje da izjednačava dobrotu sa slabošću.

Kao da je poštenje nedostatak. Kao da je pomaganje drugima znak da ne umemo da se izborimo za sebe. Kao da je najvažnije naučiti kako da nekoga nadmudrimo, a ne kako da sa njim izgradimo odnos u kojem oboje možemo da budemo mirni.

Ne prihvatam takvo merilo vrednosti.

Dobar čovek nije onaj koji nikada ne kaže „ne“. Nije onaj koji ćuti kada mu neko nanosi nepravdu. Nije onaj koji svima veruje, sve oprašta i dozvoljava da ga drugi neprestano iskorišćavaju.

Dobar čovek je onaj koji ume da pomogne, ali i da postavi granicu. Koji može da oprosti, ali ne mora da ponovo izloži sebe istoj zloupotrebi. Koji ne ponižava druge, čak ni onda kada ima više novca, znanja ili moći.

Biti dobar znači biti pošten i kada niko ne proverava naš rad. Znači vratiti ono što nam ne pripada. Priznati grešku. Održati obećanje ili iskreno objasniti zašto to nismo u mogućnosti.

Znači ne iskorišćavati tuđu bolest, starost, neznanje ili siromaštvo.

Znači ne širiti glasinu samo zato što nam odgovara da u nju verujemo.

I, možda najteže od svega, znači ne dozvoliti da nas tuđa zloba ubedi da i sami moramo postati zli da bismo opstali.

Ne moramo.

Možemo biti odlučni bez surovosti, oprezni bez mržnje i snažni bez potrebe da bilo koga ponižavamo.

Dobrota bez razuma može postati naivnost. Razum bez savesti može postati hladna sebičnost. Čoveku su potrebni i jedno i drugo.

Kako da zaštitimo sebe, a da ne izgubimo poverenje u ljude

Ne možemo izbeći svaki rizik, ali možemo da razvijemo navike koje nas čine otpornijim.

Prvo, treba da učimo tokom celog života. Ne moramo svi biti stručnjaci za pravo, medicinu, finansije i tehnologiju. Ipak, možemo da naučimo osnovne stvari koje nam pomažu da prepoznamo kada je potrebno da zatražimo stručnu pomoć.

Drugo, treba da proveravamo informacije. U vremenu kada svako može da objavi gotovo bilo šta, brzina širenja neke tvrdnje nije dokaz njene istinitosti. Naročito treba biti oprezan kada nam neko nudi jednostavno rešenje za složen problem ili pokušava da nas navede da odlučujemo pod pritiskom straha.

Treće, treba da vodimo računa o novcu. Razumna potrošnja, izbegavanje nepotrebnih dugova i stvaranje rezerve u skladu sa mogućnostima ne rešavaju sve životne probleme, ali mogu da smanje broj situacija u kojima moramo da prihvatimo nepovoljne uslove.

Četvrto, treba da čuvamo zdravlje odgovornim navikama, odgovarajućom ishranom, kretanjem, odmorom i pravovremenim obraćanjem zdravstvenim stručnjacima.

Peto, treba da negujemo odnose sa ljudima kojima možemo da verujemo. Porodica, prijatelji i dobre komšije nisu zamena za stručnu pomoć, ali mogu biti važan oslonac kada naiđu teškoće.

I šesto, moramo da naučimo da kažemo „ne“ bez osećaja krivice kada nas neko nagovara da postupimo protiv sopstvene savesti ili mogućnosti.

Samostalnost ne znači da sve moramo da uradimo sami. Ona znači da znamo kada možemo da se oslonimo na sebe, kada treba da zatražimo pomoć i kako da procenimo kome ćemo ukazati poverenje.

Selo, priroda i jednostavniji život kao mogućnost

Ponekad se pitam koliko bi se naš pogled na život promenio kada bismo više vremena provodili u prirodi, a manje u neprestanoj trci za stvarima koje nam nisu neophodne.

Ne mislim da svako treba da napusti grad. Grad pruža mogućnosti za rad, obrazovanje, lečenje, kulturu i društveni život koje mnogi ljudi ne mogu lako da zamene.

Ipak, verujem da život na selu može da bude dobar izbor za porodice koje žele više prostora, neposredniji kontakt sa prirodom i veću kontrolu nad delom sopstvenih životnih potreba.

Kuća sa dvorištem, baštom, voćnjakom i pristupom kvalitetnoj vodi može da pruži mnogo više od fizičkog prostora. Može da postane mesto na kojem deca uče kako hrana raste, kako se zemlja obrađuje i koliko je truda potrebno da nešto vredno nastane.

Na parceli od 100 ari, odnosno jednog hektara, u zavisnosti od zemljišta i uslova, može biti mesta za povrtnjak, voćnjak, orahe, lešnike, ribizle, borovnice i druge kulture. Moguće je planirati i prostor za kompostiranje, sakupljanje kišnice tamo gde je to prikladno i druge oblike racionalnog korišćenja resursa.

Realna procena života na imanju

Ali zemlja nije čarobno rešenje za sve probleme.

Pre kupovine imanja treba proveriti kvalitet zemljišta, dostupnost vode, pravni status nepokretnosti, pristupni put, električnu energiju, odvodnjavanje, mogućnost grejanja i udaljenost od zdravstvenih ustanova i škola.

Treba realno proceniti koliko vremena, novca i fizičkog rada zahteva održavanje imanja. Važno je i da li takav život odgovara svim članovima porodice.

Ne treba idealizovati selo, kao što ne treba ni potcenjivati grad. I jedno i drugo imaju prednosti i nedostatke.

Ono što smatram vrednim jeste mogućnost da čovek nauči da proizvede deo sopstvene hrane, popravi nešto u kući, sačuva plodove sezone, razmenjuje proizvode sa komšijama i razvija praktične veštine.

To ne znači da možemo postati potpuno nezavisni od društva. Znači da možemo postati sposobniji i sigurniji u svakodnevnom životu.

Ponekad nas upravo jednostavne stvari podsete na ono što smo zaboravili: da nisu sve vrednosti merljive novcem i da nije svaki napredak povezan sa većom potrošnjom.

Dobri ljudi su najvažniji temelj svake zajednice

Nijedna porodica, ulica, selo ili grad ne mogu dugoročno da napreduju ako među ljudima ne postoje poverenje i spremnost na saradnju.

Možemo imati najsavremeniju tehnologiju, najbolje zgrade i veliki izbor proizvoda, ali ako jedni drugima ne verujemo, ako ne poštujemo tuđi rad i ako nas ne zanima kada je nekome potrebna pomoć, ostajemo siromašni na jedan mnogo važniji način.

Dobra zajednica ne nastaje samo od ljudi koji misle isto. Ona nastaje kada ljudi različitih stavova umeju da razgovaraju, poštuju dogovore i sarađuju tamo gde imaju zajednički interes.

To počinje malim stvarima.

Da obiđemo starijeg komšiju koji živi sam. Da pomognemo porodici koja prolazi kroz težak period. Da podržimo poštenog lokalnog proizvođača ili zanatliju. Da ne bacamo smeće u prirodu. Da ne širimo neproverene informacije o drugim ljudima.

Da deci pokažemo da uspeh nije samo imati više od drugih, već i umeti da uradiš nešto korisno za sebe i za zajednicu.

Da mladima prenesemo znanja, a od starijih prihvatimo iskustva koja ne možemo steći preko noći.

Da ne čekamo uvek da neka institucija reši svaki problem koji možemo da rešimo zajedničkim dogovorom, uz poštovanje zakona i prava svih učesnika.

Ne možemo sami popraviti sve što ne valja. Ali možemo da prestanemo da doprinosimo onome što nas udaljava jedne od drugih.

Verujem da je jedna od najvećih vrednosti dobrog čoveka sposobnost da ostavi nešto bolje iza sebe: uređen dom, pošten posao, zdravije odnose, znanje koje je preneo drugima ili bar sećanje na to da je nekome pomogao kada mu je bilo najteže.

Vera, savest i unutrašnja tvrđava

Za mene, očuvanje unutrašnje tvrđave znači da čovek ne dozvoli da mu spoljašnji svet u potpunosti odredi šta će misliti, u šta će verovati i kako će se ponašati.

Za verujućeg čoveka, vera može biti izvor nade, snage i smisla. Za drugog, oslonac mogu biti savest, filozofija, porodica ili uverenje da svaki čovek zaslužuje dostojanstvo.

Bez obzira na razlike, postoji nešto što bi trebalo da nam bude zajedničko: odgovornost za sopstvene postupke i poštovanje čoveka pored nas.

Ne verujem da se vera čuva tako što svuda tražimo neprijatelje. Čuva se tako što negujemo ono što smatramo ispravnim, proveravamo ono u šta nas drugi ubeđuju i ne odustajemo od savesti kada nam je teško.

Ne treba svaku nesreću tumačiti kao nečiju zaveru. Ne treba svako neslaganje posmatrati kao napad. Ne treba svaku novu informaciju prihvatiti kao istinu, ali ni odbaciti sve što nam ne odgovara.

Strah može da nas upozori na opasnost, ali ne sme da postane naš jedini vodič. Oprez može da nas zaštiti, ali ne sme da preraste u mržnju prema svima.

Ako želimo da budemo slobodni, moramo biti spremni da preispitamo i sopstvene stavove. Nije slabost priznati da nešto nismo znali. Nije sramota promeniti mišljenje kada se pojave bolji dokazi.

Naprotiv, to je znak da nam je istina važnija od sujete.

Unutrašnji mir ne znači da zatvaramo oči pred nepravdom. On znači da ne dopuštamo da nas nepravda pretvori u ljude koji više nisu razumeju borbu za dobro od želje za osvetom.

Ne moramo promeniti ceo svet da bismo učinili nešto vredno

Ponekad se čovek umori od svega što vidi oko sebe. Od nepravdi, nerazumevanja, finansijskih pritisaka i osećaja da se poštenje sporo nagrađuje.

Tada je lako pomisliti da ništa nema smisla i da se trud pojedinca ne može meriti sa snagom velikih sistema.

Ipak, ne verujem da je odustajanje rešenje.

Možda ne možemo odmah da promenimo način na koji funkcioniše zdravstvo, tržište ili institucije. Ali možemo da tražimo odgovornost, koristimo zakonite mehanizme zaštite, podržavamo dobre prakse i odbijemo da učestvujemo u obmanama.

Možemo da naučimo nešto novo, da pažljivije biramo na šta trošimo novac i vreme, da brinemo o zdravlju i da više pažnje posvetimo ljudima koji su nam važni.

Možemo da pomognemo nekome ko nema kome da se obrati. Da prenesemo znanje. Da budemo pošteni u poslu. Da ne ponižavamo čoveka zato što je siromašniji, bolesniji ili manje obrazovan od nas.

Možemo da vaspitavamo decu tako da ne veruju svemu što čuju, ali da ne izgube sposobnost da veruju dobrim ljudima.

I možemo da prestanemo da čekamo savršene uslove da bismo počeli da živimo u skladu sa svojim vrednostima.

Jer društvo nije samo neka velika, udaljena struktura. Ono je i zbir naših svakodnevnih izbora.

Svaki put kada odlučimo da budemo pošteni umesto lukavi, odgovorni umesto ravnodušni i saosećajni umesto surovi, gradimo mali deo sveta u kojem bismo želeli da živimo.

Na kraju, važno je kakav čovek ostajemo

Ne znam da li će svet postati jednostavniji, pravedniji ili mirniji. Znam samo da ne želim da strah od budućnosti postane razlog da prestanemo da verujemo u ljude, niti da nas tuđe loše odluke oslobode odgovornosti za sopstvene.

Želim da verujem da i dalje ima mnogo ljudi koji rade pošteno, pomažu bez računice, leče sa savešću, podučavaju sa strpljenjem, brinu o svojim porodicama i čuvaju prirodu koju će ostaviti svojoj deci.

Takvi ljudi ne moraju biti savršeni. Dovoljno je da su spremni da uče, isprave grešku i ne okrenu glavu kada mogu da učine nešto dobro.

Zato ne bih merio vrednost života samo onim što smo stekli, već i onim što smo sačuvali.

Da li smo sačuvali zdravlje koliko smo mogli? Da li smo čuvali svoje bližnje? Da li smo bili pravedni prema ljudima koji nisu mogli ništa da nam uzvrate? Da li smo umeli da kažemo istinu bez namere da povredimo i da se suprotstavimo nepravdi bez potrebe da ponizimo drugoga?

Vrednost unutrašnje tvrđave

I, možda najvažnije, da li smo ostali verni onome što smo smatrali dobrim onda kada je bilo lakše da odustanemo?

Verujem da život dobija dublji smisao kada prestanemo da jurimo samo za onim što možemo da posedujemo i počnemo više da brinemo o onome što možemo da postanemo.

Ne mora svako da živi na selu, ima veliki plac ili proizvodi sopstvenu hranu. Ne moramo svi da delimo ista uverenja. Ali svako od nas može da uči, da bude odgovoran, da poštuje tuđi trud i da pomogne kada je pomoć potrebna.

Svako može da izgradi bar mali prostor slobode u sopstvenom životu: kroz znanje, pošten rad, dobre odnose, odgovorne odluke i sposobnost da ne bude rob sopstvenih strahova.

Ne možemo uvek da promenimo svet u kojem živimo. Ali možemo da odlučimo da nećemo dozvoliti da svet promeni ono najbolje u nama.

Zato čuvajmo svoje duše, svoju savest, zdravlje, porodicu i dostojanstvo. Budimo oprezni, ali ne i ogorčeni. Budimo dobri, ali ne i naivni. Budimo samostalni, ali ne i ravnodušni prema drugima.

I ne zaboravimo da prava snaga čoveka nije u tome koliko je drugih uspeo da nadmudri, već u tome koliko je dobra sačuvao u sebi i koliko je dobra ostavio iza sebe.

Jer na kraju, kada se utišaju buka, interesi i nadmetanje, ostaje ono što smo zaista bili.

A to je tvrđava koju vredi graditi celog života.

Foto: Magnific