Kako nam je Mija Aleksić ulepšavao život…

Mija Aleksić, jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca, obeležio je istoriju domaće pozorišne, filmske i televizijske umetnosti svojim neprocenjivim talentom i jedinstvenim humorom koji je zasmejavao cele generacije.

Milosav Mija Aleksić rođen je 26. septembra 1923. godine u Gornjoj Crnući, kod Gornjeg Milanovca. Detinjstvo je proveo u Vraćevšnici, a gimnaziju je završio u Kragujevcu. Ljubav prema glumi pokazao je još kao dečak. Njegov otac Velimir svirao je frulu i izvodio vojničke skečeve pred porodicom. Upravo ti prizori probudili su Mijinu ljubav prema pozorištu.

Mija Aleksić preminuo je 12. marta 1995. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Njegove uloge i danas pamte generacije gledalaca.

Čudom preživeo streljanje u Kragujevcu

Drugi svetski rat zauvek je obeležio njegov život. Kao učenik Druge muške gimnazije u Kragujevcu, Mija Aleksić našao se među đacima koje su nemačke okupacione snage odvele tokom masovnog streljanja 1941. godine. Tokom oktobra 1941. u Kragujevcu je izvršena velika odmazda nad civilima. Među žrtvama bili su i brojni učenici. O tragediji je kasnije svedočila i čuvena „Krvava bajka“ Desanke Maksimović.

Aleksić je odveden u grupu zarobljenika i čekao je sudbinu ostalih. Ipak, pukom srećom je preživeo. Kasnije je govorio da u tim trenucima nije osećao klasičan strah. Ostalo mu je samo teško i neobično osećanje dok je čekao šta će se dogoditi. To iskustvo nosio je sa sobom celog života, iako ga je publika uglavnom pamtila po osmehu i komičnim ulogama.

Od cepanja karata do velike glumačke karijere

Mija Aleksić je prve pozorišne korake napravio u Kragujevcu. Najpre je cepao karte, zatim nastupao kao statista, a prvu ulogu dobio je u predstavi „Devojačka kletva“. Posle rata upisao je Pravni fakultet, ali je studije ubrzo napustio. Ljubav prema pozorištu bila je jača. Od 1949. godine počinje njegov profesionalni uspon u Beogradu. Radio je u Narodnom pozorištu i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a igrao je i na drugim scenama. Publika je posebno pamtila njegove uloge u predstavama „Dundo Maroje“, „Ožalošćena porodica“, „Narodni poslanik“ i „Put oko sveta“.

Mija Aleksić i Čkalja – legendarni komičarski dvojac

Široku popularnost doneo mu je radio. Lik Rafajla Rafa Maksića iz emisije „Veselo veče“ postao je jedan od njegovih zaštitnih znakova. Veliku popularnost stekao je i na televiziji. Posebno su ostale upamćene serije „Servisna stanica“ i „Ogledalo građanina pokornog“. U njima je često sarađivao sa Miodragom Petrovićem Čkaljom. Njihovi komični sukobi i različiti karakteri stvorili su jedan od najpoznatijih humorističkih tandema domaće televizije. Mija je umeo da nasmeje publiku bez velikih gestova. Njegova prirodnost činila je da se gledaoci prepoznaju u likovima koje je tumačio.

„Maratonci“ i uloge koje su postale antologijske

Aleksić je ostvario veliki broj filmskih uloga. Igrao je u ostvarenjima Puriše Đorđevića, Aleksandra Petrovića, Miće Popovića, Živka Nikolića i drugih značajnih reditelja. Posebno mesto u njegovoj karijeri zauzima uloga Aksentija Topalovića u filmu „Maratonci trče počasni krug“ iz 1982. godine. Ovaj film postao je deo kulturnog nasleđa Srbije, a Aleksićeve replike i danas se prepričavaju. Među njegovim zapaženim ostvarenjima bili su i filmovi „Skupljači perja“, „Biće skoro propast sveta“, „Varljivo leto ’68“, „Bokseri idu u raj“ i „Tango argentino“.

Poslednju ulogu odigrao uprkos teškom zdravlju

Aleksić je i u poznim godinama ostao veran glumi. Njegova poslednja filmska uloga bila je u ostvarenju „Tango argentino“ Gorana Paskaljevića. Ulogu Hulija Popovića prihvatio je nakon pet teških operacija, uključujući dve operacije na otvorenom srcu. Pre snimanja brinuo je da li će izdržati napor. Ipak, nakon probnih snimanja nastavio je rad i, kako je kasnije pričao, osećao se preporođeno. Njegov odnos prema glumi najbolje pokazuje koliko mu je scena značila. Rad je za njega bio mnogo više od profesije.

Glumac koji je iza osmeha nosio tešku životnu priču

Mija Aleksić nije svoj privatni život voleo da izlaže javnosti. Porodicu je čuvao od popularnosti i nije uživao u slavi. Iza velikog osmeha nosio je i teška životna iskustva. Preživeo je rat, streljanje kojem je jedva izbegao, porodičnu tragediju i ozbiljne zdravstvene probleme. Uprkos svemu, zadržao je vedar pogled na život.

„Život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ako se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome mi je uvek lepo“, govorio je Aleksić.

Nasleđe Mije Aleksića

Za svoj rad dobio je brojna priznanja. Među najznačajnijim je „Dobričin prsten“, nagrada za životno delo koju je dobio 1982. godine. Iako je prošlo mnogo godina od njegove smrti, njegove uloge nisu izgubile snagu. Filmovi, serije i predstave u kojima je igrao i dalje okupljaju publiku.

Mija Aleksić ostao je simbol jednog vremena i glumac čiji humor nije izgubio vrednost. Možda ga je najbolje opisala misao da su Italijani imali Tota, Francuzi Fernandela, a svet Čarlija Čaplina. Srbija je imala Miju Aleksića. Njegova glumačka vatra ugasila se 1995. godine, ali je trag koji je ostavio na sceni, filmu, televiziji i radiju ostao zauvek.

Foto: Promo/Biće skoro propast sveta