Vinova loza spada u red najstarijih i najznačajnijih poljoprivrednih kultura. Sami počeci njenog gajenja dosežu u neolit u doba prvih ljudskih naselja kada se počelo sa obradom zemljišta i privođenjem divljih biljaka kulturi.

Uzgoj vinove loze i istorija civilizacije su u tesnoj i neraskidivoj vezi. Narodi starih civilizacija su pozdravljali grožđe i vino kao „dar bogova“ čime ono poprima mistični značaj. Egipćani su vino prihvatili kao dar Ozirisa. Grci su za vino bili zahvalni Dionisu (bogu vina i igre), Rimljani Bahusu.

Vremenom vino postaje piće aristokrata. Organizuju se festivali u čast vina,a stanje opijenosti se smatralo rezultatom posedovanja božanskih svojstava i sposobnosti proricanja budućnosti. S’ druge strane, postojalo je verovanje da vino približava ljude istini, odakle potiče stari rimski slogan „U VINU JE ISTINA“ -In vino veritas.

U hrišćanskoj religiji vino zauzima značajno mesto. U prvoj knjizi Mojsijevoj zapisano je da posle potopa Noe zasniva vinograde i spravlja vino. Značaj vina se ogleda u sakramentalne svrhe-pričest. Ovaj simboličan značaj kao Hristove krvi (simbol života) u pričestu doprinosi čvrstoj vezi između crkve i uzgajanja loze kroz vekove.

Za podizanje prvih zasada vinograda kod nas zaslužni su Tračani koji su preneli vinovu lozu iz Male Azije na Balkansko polostrvo u predeo reke Marice. Takođe su i Rimljani podizali velike zasade vinove loze ne obroncima Fruške gore.

Danas je selekcijom (oplemenjivanjem) stvoreno je oko 11000 sorti vinove loze. U komercijalnoj proizvodnji koristi se oko 150 sorti. Vinova loza se gaji na oko 10 miliona hektara površina, a od toga 70% površina se nalazi u Evropi.

Španiji, Italiji i Francuskoj pripada 38,6% (2 983 000 hektara) od tih 70% površina , što ukazuje na povoljne agroekološke uslove zastupljenosti vinove loze u tim zemljama, kao i opšti privredni i kulturni razvoj tih zemalja.

U svim većim vinogradarskim zemljama u ukupnoj površini pod vinogradima dominiraju domaće, tradicionalne sorte. Tako je u Španiji odnos domaćih i introdukovanih sorti 80:20%, Francuskoj 70:30%, Italiji 50:50%. Kod nas je situacija drugačija, u većini savremenih zasada zastupljene su samo introdukovane sorte, a tradicionalnih je najviše na manjim površinama.

Imajući u vidu trendove razvoja evropskog i svetskog vinogradarstva koji se sve više okreću autohtonom sortimentu nameće se potreba da se i u našoj zemlji da doprinos popularizaciji nekih zapostavljenih sorti. Mislim da su naši vinari na dobrom putu i da će naše autohtone sorte a samim tim i vino koje se spravlja od istih zauzeti mesto koje i zaslužuju.

Izvor: womenandwineserbia.com