U predgrađu Beograda, fabrika u Velikom Selu trebalo je da reši preradu 80 odsto otpadnih voda iz grada.

Ali, radovi na toj fabrici su 2012. godine stali, a nijedno od još četiri postrojenja nije završeno. Zato Beograd ostaje jedina prestonica u Evropi koja kanalizaciju i otpadne vode direktno izliva u Savu i Dunav.

„Bio sam u fekalijama“ – požalio se Nemac prošle godine, kada je plivajući Dunavom kroz zemlje kojima protiče, stigao do Beograda.

„Ranije, 70-ih godina bilo je 62-63 izliva kanalizacija izvan sistema u Savu i Dunav. Danas se računa da ih je preko 150“, kaže hidrogeolog Branislav Božović.

Reke pretvorene u kanalizaciju – problem koji građani često mogu da vide i osete. Ali, zagađenje životne sredine je mnogo teže od toga.

Razni funkcioneri stalno ponavljaju da svake godine samo u Dunav i Savu ode oko 190 miliona kubika otpadnih voda. To je količina koja može da stane u 60.000 olimpijskih bazena. Uveravaju da rešavanje problema samo što nije počelo.

Pogoni za prečišćavanje biće izgrađeni za nekoliko godina, rekao je 2014. Siniša Mali. Do 2020. najavio je 2015. Goran Vesić. Ipak, prema njegovim rečima, te godine tek su počeli radovi na najvećem pogonu u Velikom Selu.

Ili ipak nisu?

„Tamo niko ništa ne radi već dosta godina. Od kada je iskopan tunel, od tada niko ništa ne radi. Nemci koji su kopali su otišli. To je to“, kaže Dragan Milošević iz Velikog Sela.

Mega krtica taj tunel od šest kilometara iskopala je još 2012. godine. A šta je od tad urađeno?

Rupa do rupe putića Velikog Sela i stigli smo do, kako vlast kaže, velikog istorijskog projekta. Ali, više se čini kao istorijski spomenik. Sve što je izgrađeno pre više od deset godina propada, pusto je i zaraslo u korov.

„To je krenulo, radilo se i 2012. godine promenom politike investiranja je to bukvalno stalo. Postali su važni drugi problemi, izgradnja trgova, popravka ulica… Ali nema ništa važnije od čiste vode i vazduha za Beograđane“, kaže Božović.

Beograđani su i meštani Velikog Sela, na samo petnaestak kilometara od centra. Nemaju kanalizaciju pa se snalaze i nadaju da će fabrika biti završena.

„Mi i ispred nas Slanci, ti ljudi su u još goroj situaciji. Ko ima mala dvorišta, u velikom je problemu. Snalazi se kako zna i ume. To je preskupo, ali mi moramo da živimo tako“, kaže Milošević.

Možda da se i meštani i generalno Beograđani strpe još godinu i nešto dana do 2025. To je poslednji rok koji je pominjao, sada ministar, Vesić.

Prilog: N1 TV
Izvor: N1/Miloš Đošić