Zašto je Legat Nadežde i Rastka Petrovića nedostupan publici
Palilula.info 4. februara 2023.Muzej Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji godinama je zatvoren i prazan. Rođena sestra ovo dvoje velikana srpske kulture, Ljubica Luković, zaveštala je 1975. godine Narodnom muzeju svoj dom, sa željom da tu budu izloženi vredni radovi i lični predmeti koji su pripadali slavnoj slikarki i znamenitom piscu.
Porodična kuća beogradske slikarke Ljubice Luković, sestre Nadežde i Rastka Petrovića, sagrađena je u periodu od 1928. do 1935. godine kao tipična kuća Profesorske kolonije.
Bogata zaostavština porodice Petrović, vezana za život i rad Mite Petrovića (1852-1911), književnika i naučnog radnika, slikarke Nadežde Petrović (1873-1915) i književnika Rastka Petrovića (1898-1949), koju je Ljubica Luković sakupila i poklonila Narodnom muzeju u Beogradu, danas čini postavku muzeja. Muzej sadrži kolekciju slika i skice Nadežde Petrović, privatnu prepisku članova porodice, zbirku umetničkih dela i predmeta koji su pripadali Rastku Petroviću, putopisne filmove, gramofonske ploče i ostale predmete koji omogućavaju sagledavanje života i stvaralaštva ovih značajnih ličnosti, bez kojih je naša skorija kulturna prošlost nezamisliva.
Nekoliko koraka dalje, kroz šumu bršljana, raznog rastinja i grane preraslih sadnica smokve, nazire se oglasna tabla. Na njoj je okačeno vlagom naklašeno obaveštenje ispisano vitičastim rukopisom: „Zbog neodložnih radova na popravci zgrade muzej će do daljnjeg biti zatvoren za publiku.“
I tako već skoro četiri decenije….
Ovaj poklon danas ima vlažne zidove, pa je nemoguće tu smestiti i izlagati vredna dela. Rekonstrukcija bi koštala više nego da se kuća sruši i podigne nova, smatraju kustosi. Najskuplje je, ipak, kada se ništa ne radi.
Zarđala kapija u Ulici Ljube Stojanovića 25, zaključana. Na tabli piše da je tu „Memorijalni muzej Nadežde i Rastka Petrovića“. Ulazna vrata, ili ono što je od njih ostalo, skriva rastinje. Zidovi u prizemlju zeleni od vlage koja decenijama natapa temelje, truli oluci i metalni krov, drvene žaluzine sa kojih je farba odavno spala.
Postoji i obaveštenje da će zbog neodložnih radova na zgradi, Muzej do daljnjeg biti zatvoren za publiku. I tako je već više od 30 godina. Jednom nedeljno kuću obiđu samo radnici obezbeđenja i tekućeg održavanja iz Narodnog muzeja.
„Ništa konkretnije od radova zato što objekat zahteva temeljnu sanaciju i adaptaciju sa krečenjem zidova zbog vlage. Znači, nije samo u pitanju zamena instalacije ili krečenje objekta. Objekat zahteva vrlo ozbiljne radove, ali nisu tako velikih gabarita da ne bi trebalo da bude nešto sa čim nećemo moći da izađemo na kraj“, navodi Gordana Grabež, operativni direktor Narodnog muzeja.
Sada kada je završen Narodni muzej, može da se radi i na objektima koji mu pripadaju, poput Galerije fresaka i Legata Nadežde i Rastka Petrovića.
„Ideja je da već tokom naredne godine uradimo projektni zadatak i da uradimo projekat sanacije i adaptacije i čim se stvore uslovi, čim se obezbede sredstva, da pređemo na konkretne fizičke, građevinske radove“, dodaje Gordana Grabež.
Kuću je Muzeju poklonila Nadeždina rođena sestra Ljubica Luković 1967. godine. Kada je zatvorena za posetioce 1986. godine, zbirka koju čine slike, biblioteka, ploče, razglednice i predmeti primenjene umetnosti, ali i nameštaj, sklonjeni su u Narodni muzej. Deo je izložen, a deo se nalazi u depou.
Osim radova Nadežde Petrović, Ljubica Luković je Muzeju zaveštala i vrednu kolekciju slika iz zbirke samog Rastka Petrovića.
Kako navode iz Narodnog muzeja u okviru legata čuvaju se i lični predmeti, porodične fotografije i uspomene iz života ovih značajnih umetnika, danas izuzetno dragoceni dokumenti za razumevanje i tumačenje različitih aspekata njihovih ličnosti i stvaralaštva.
„Nadežda Petrović, naša velika i prevelika slikarka je apsolutno, tu su saglasni najveći znalci te epohe, ona je ključna ličnost srpske moderne. Savremeno, moderno srpsko slikarstvo u suštini počinje sa njom. Njen brat, Rastko Petrović, je jedno od ključnih imena srpske moderne književnosti. Stavljaju ga uporedo sa Milošem Crnjanskim. To je naravno, prepoznato još u onom periodu posle Prvog svetskog rata, naglašava istoričar Nebojša Damnjanović.
Kada bude obnovljen Muzej porodice Petrović u Profesorskoj koloniji, u prizemlju će biti izložena lična i kulturna dobra Nadežde i Rastka, a prvi sprat biće mesto gde će se organizovati kulturna dešavanja.
Talentovana porodica Petrović
Ako bi se birali najpožrtvovaniji roditelji Beograda, u jakoj konkurenciji jedno od prvih mesta zauzeli bi sigurno Mileva i Dimitrije Mita Petrović. U dugom i ljubavlju ispunjenom braku ova učiteljica i slikar i istoričar, izrodili su trinaestoro dece. Najstarija, ljubimica porodice, Nadežda postaće vremenom jedna od najuticajnijih ličnosti srpske javne scene, začetnica modernizma u Srbiji, borkinja za ženska prava, prva žena ratni fotograf i velika humanistkinja. Najmlađe dete, 25 godina mlađi od strastvene Nadežde, biće Rastko. Njegovo ime će, takođe, biti ispisano velikim slovima u srpskoj kulturi kao pesnika, pripovedača, esejiste i diplomate iz zlatnih vremena procvata Beograda između dva svetska rata.
I mada su Nadežda i Rastko bili najistaknutiji izdanci svoje porodice, Mileva i Mita su sa velikom pažnjom gajili svoju decu. U sećanjima iz sedamdesetih godina, jedna od sestara Ljubica Luković prenela je Ljubomiru Ž. Saviću očeve reči: „Ja sam patrijarh, ovo je moje stado! Ja, svakom detetu dam na volju da izabere šta voli. I, svako se dete izrazilo!“
Tako je zaista i bilo. Zalivani roditeljskom ljubavlju i brigom (sem Rastka jer je Mileva umrla nekoliko godina po njegovom rođenju, te je Nadežda na sebe preuzela ulogu majčinske figure), okruženi knjigama i časopisima na svim jezicima – nemačkom, engleskom, turskom, francuskom i stalnim susretima sa uglednim stanovnicima varoši, mladi Petrovići su izrastali u svestrane ljude. Pored Nadežde i Rastka, Ljubica je slovila za školovanu vrsnu violinistkinju, dok su Milica (udato Mišković) i Anđa bile spisateljice i pesnikinje. Pričalo se da je slavni Ivan Meštrović ovekovečio Anđu zbog njene lepote u liku jedne od karijatida na Spomeniku Neznanom junaku na Avali.
Njihov dom na Paliluli, koji je sazidao deda Maksim, bio je mesto koje su sa radošću pohodili beogradski, srpski i jugoslovenski intelektualci i umetnici. A posebno baštu ispunjene mirisom ruža, žamorom i smehom Petrovića i zvucima muzike u kojoj su se održavale prave predstave i recitali u izvedbi Milevine i Mitine dece.
Ovaj raj, nažalost, nije preživeo šestoaprilsko bombardovanje Beograda. Srušen je i zaboravljen. Rat je obleležio i decu Petrovića koja su, svako u svom pronašli svoju sudbinu. U Prvom svetskom odlazi Nadežda kao žrtva tifusne groznice. Posle strahota Balkanskih ratova za vreme kojih je radila kao izveštač i medicinska sestra, njeno oslabljeno telo nije uspelo da se izbori sa neprijateljem iznutra. Rastko je nadživljava za tri decenije. Za vreme Drugog svetskog rata nalazi se u diplomatskoj službi u SAD, koju napušta posle formiranja Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Umire iznenada 1951. godine u Čikagu.
Sećanje na njih čuva Ljubica, koja legatom daruje državi svoju porodičnu kuću u Profesorskoj koloniji, te lične stvari brata i sestre kako bi se otvorio memorijalni muzej. Jedina Ljubičina želja bila je da njena kućepaziteljka ne ostane bez nameštenja, te je zapošljavaju na mestu domarke. I tu počinje tragični deo ove priče.
Ko je bila Nadežda Petrović?
Nadežda Petrović rođena je u Čačku, 11. oktobra 1873. godine. Bila je srpska slikarka i fotograf. Jedna je od osnivača Kola srpskih sestara i prvi sekretar organizacije.
Njen opus obuhvata skoro trista ulja na platnu, oko stotinu skica, studija i krokija kao i nekoliko akvarela. Jedna je od najpoznatijih srpskih impresionista i najvažnija srpska slikarka tog perioda.
Prvu, nažalost i jedinu samostalnu izložbu, Nadežda Petrović organizuje u prostorijama Velike škole u Beogradu, 25. avgusta 1900. godine. Iako joj je donekle priznala talenat, tadašnja kritika je bila nemilosrdna u pogledu njenih „novotarija”, ali i u pogledu uzora na impresionističke slike, koje je jedan kritičar čak nazvao „bolesnim i trulim mozgovima”.
Na toj izložbi izložila je 19 slika koje pripadaju minhenskom periodu njenog stvaralaštva. Taj period traje do 1903. godine. Poznate slike iz tog perioda su: „Breze”, „Bavarac sa šeširom”, „Iz Iberžea”, „Vršidba”, „Sedeći ženski akt”, „Kupačice”… , navodi se na sajtu edukacija.
Pored svih negativnih kritika, Nadežda ostaje nepokolebljiva i nastavlja da se bori za svoje ideje i ideale. Burna 1908. godina donosi velike demonstracije u Beogradu, koje predvodi Branislav Nušić. Nadežda prekida nastavu u školi i sa učenicima kreće na demonstracije. Kada se ubrzo pojavila na balkonu Narodnog pozorišta pozdravljena je ovacijama mase. Tih dana dobija nadimak „Jugoslovenska Nada”. Poziva na borbu protiv tiranije austrijskog cara, na borbu za slobodu. Osnovala je Ligu za nacionalna prava potlačenih žena, Odbor Srpkinja.
Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima. Dodeljena joj je medalja za hrabrost za njen trud tokom rata. Nije htela da ostane u sanitetu već je izričito zahtevala da je pošalju na sam front u improvizovanu bolnicu. U jeku borbi, dok je u bolnici vladala epidemija pegavog tifusa, Nadežda Petrović, i sama iscrpljena, poslednjom snagom slikala je šatore valjevske bolnice, sve dok zarazna bolesti nije i nju oborila. Bolovala je sedam dana, a umrla 3. aprila 1915. godine.
Ko je bio Rastko Petrović?
Rastko Petrović je bio srpski diplomata, pesnik, romansijer, pripovedač, esejista, slikar, likovni i književni kritičar. Rođen je 03. marta 1898. godine u Beogradu, a umro je 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu. Rastko Petrović je bio deveto dete Mite i Mileve Petrović. Njegov otac, Mito Petrović, je bio član Poreske uprave Beograda. Majka Mileva, devojački Zorić, je bila učiteljica i sestričina političara Svetozara Miletića.
Rastku je ime dao kum Jaša Tomić, nekadašnji istaknuti novosadski pisac. Rastko je bio najmlađi u svojoj porodici. Iako je rano ostao bez majke, u detinjstvu je bio mažen i pažen od strane svojih sestara, koje su se sa velikom ljubavi i nežnosti odnosile prema najmlađem bratu.
U toku rata je Rastko sa sestrom Zorom prešao preko Albanije i stigao u Francusku, u Nicu i tamo nastavio gimnaziju koju je počeo u Beogradu. U gimnaziji, u Nici je upoznao i sprijateljio sa Dušanom Matićem. U Parizu je studirao pravo.
Svoju drugu knjigu Rastko Petrović je objavio 1922. godine. Reč je o zbirci pesama naslova „Otkrovenje“. Sa ovu zbirku pesama dobijao je više negativnih kritika od strane tadašnjih književnih kritičara.
Umro je u 51. godini života od tromboze srca. Održan je crkveni obred u pravoslavnoj crkvi u Vašingtonu, gde je i sahranjen.
Njegovi posmrtni ostaci prenijeti su brodom 1986. godine i pogrebeni su na Novom groblju u Beogradu, navodi biografija.org.
Izvor: rts, 011info.com/Nikolina Radovanović, Foto: beogradskonasledje.rs
