Koliko CO2 apsorbuju šume Srbije?

Ako znamo da jedno razvijeno drvo godišnje može da akumulira od 10 do 40 kilograma CO2, koliko je potrebno površine šuma u Srbiji kako bi se očistila godišnja emisija od oko 60 miliona tona CO2? (Podaci su realni i dostupni na internetu.)

Koliko CO2 mogu da apsorbuju šume Srbije?

Da krenemo podrazumevajući neke okvirne idealne okolnosti. Na šumskoj parceli od jednog hektara možemo imati oko 400 stabala ovakvih osobina, odnosno jedno stablo na približno 5×5 metara. To bi uglavnom bila stabla starija od 30 do 40 godina, mada zavisi i od vrste šume. Šume Srbije, po optimističnim zvaničnim računskim podacima, trenutno zauzimaju oko 29 odsto teritorije. To je nešto više od dva i po miliona hektara šumskog zemljišta. Kada ovo pomnožimo sa 400 stabala po hektaru, a zatim sa 10 do 40 kilograma CO2 po stablu, dobijamo da je ukupan potencijal apsorpcije CO2 šuma u Srbiji između 10 i 40 miliona tona godišnje.

Dakle, čak i u idealnim okolnostima, u najboljem scenariju trenutno nam nedostaje oko 20 miliona tona apsorbovanog CO2. Cela Slovenija emituje manje od 15 miliona tona CO2 godišnje, a ima oko 60 odsto površine pod šumama.

Problem nije samo površina šuma

Nažalost, naša realnost je, kao i u većini drugih tema, mnogo složenija. U šumsko zemljište, odnosno ovih 29 odsto, ulazi sve ono što se u katastru vodi kao šuma. Tu spadaju različite kategorije zemljišta. Ko je ikada razmatrao kupovinu parcele koja se vodi kao šumsko zemljište, zna da na jednom hektaru takve površine ne mora biti ni približno 400 razvijenih stabala. Nekada, slikovito rečeno, imamo bukvalno samo 400 panjeva.

Šume postoje na papiru, ali ne i kao razvijeni ekosistemi

Druga tužna istina jeste da čak i tamo gde zaista imamo šume, često imamo samo privid razvijene šume. Srbijašume su posekle veliki deo stabala naših šuma koja su dostigla komercijalnu zrelost. Dovoljno je provozati se šumama Maljena, koje odlično poznajem, ili čak šumama Tare. Tada se može videti da je često reč o stablima mlađim od 30 godina. Neretko su u pitanju i monokulture, poput zasada belog bora ili bukve. Takve površine jesu šume u formalnom smislu, ali njihov potencijal za dugoročnu apsorpciju CO2 nije isti kao kod razvijenih, raznovrsnih i starijih šumskih ekosistema.

Privatne šume i problem kontrole seče

Treća tužna istina jeste da imamo više od 50 odsto šumskog zemljišta u privatnom vlasništvu, nad kojim je kontrola veoma složena. Kako tvrde oni koji prate ovu oblast, ali pokazuju i brojne krivične prijave zbog nelegalne seče šuma, postoji ozbiljan problem sa kontrolom dozvoljene seče. Vlasnik, čak i kada dobije odobrenje za seču određenog broja stabala, može poseći znatno više od dozvoljenog.

Šta kaže Državna revizorska institucija?

Da postoji ozbiljan problem sa pošumljavanjem i upravljanjem šumama, potvrđuje i Državna revizorska institucija Republike Srbije. U Izveštaju o svrsishodnosti poslovanja „Pošumljavanje u Republici Srbiji“ iz 2021. godine jasno je istaknuto da se u Srbiji ne preduzimaju aktivnosti u dovoljnoj meri na podizanju novih šuma u cilju postizanja optimalne šumovitosti.

To je podatak koji bi morao da bude mnogo prisutniji u javnosti.

Zašto se o šumama gotovo ne govori?

U Srbiji danas gotovo niko ne govori dovoljno o problemu šuma. Čak ni borci za čist vazduh, niti neke od vodećih ekoloških organizacija koje sam imao prilike da slušam i gledam poslednjih nekoliko meseci, šume ne stavljaju dovoljno visoko na listu prioriteta.

Naš fokus uglavnom je usmeren na tehnološka i instant rešenja, poput postavljanja filtera na najveće zagađivače ili ograničavanja broja zagađivača.

Takvi ciljevi mogu imati merljiv rezultat u relativno kratkom, politički sagledivom roku. Šume su potpuno drugačija priča.

Šume nisu politički brza tema

Obnova šumskih ekosistema zahteva decenije. Zbog toga je tema šuma politički mnogo manje atraktivna od mera čiji se rezultati mogu pokazati već tokom jednog mandata. Kada posadite drvo danas, njegov puni potencijal nećete dobiti sledeće godine, niti za nekoliko godina.

Za razvijenu šumu potrebno je vreme, strpljenje i kontinuitet. Zbog toga je pitanje šuma dugoročna tema koja mora biti iznad dnevne politike.

Šta znači odnos između emisije i apsorpcije CO2?

Kada naučnici pokušavaju plastično da objasne zašto nije dovoljno samo smanjivati emisije, često koriste primer kade. Sa jedne strane imamo tuš koji puni kadu vodom, a sa druge ispust koji je prazni. Ukoliko ispust ne propušta istu ili veću količinu vode od one koju tuš doliva, kada će se pre ili kasnije preliti. Dakle, potpuno je nebitno koliko smanjite dotok ako odvod ne funkcioniše dovoljno dobro. Slično je i sa emisijama CO2.

Ukoliko ne postignete da apsorpcija bude dovoljno velika u odnosu na emisije, problem ostaje.

Kako Srbija misli da reši problem apsorpcije?

Da bi drvo postiglo punu apsorpcionu moć, potrebno je preko 30 godina.

Dok ja ovo pišem, Srbijašume i razni drugi izvođači seče čekaju povoljne uslove da krenu u novu seču. Dotle će se u javnosti mahati podacima o površini šumskog zemljišta, iako sama površina ne govori dovoljno o kvalitetu i starosti tih šuma.

Ako vam je stalo do vazduha, šume Srbije morate nametnuti kao prioritetnu temu. Ovo je morala biti tema broj jedan još pre 20 godina. Vremena za odlaganje definitivno više nema.

Autor: Dejan Restak (Zdrava zemlja)