Interesantna priča iz vinarije Budimir

Opštepoznato je da se vinogradarstvom i vinarstvom ne mogu baviti baksuzi i zloće, već samo dobri i vedri ljudi. To je stoga, što vinar u krajnji proizvod, vino, ugrađuje i deo sebe. To je ono što se, zajedno sa lozom, tlom i još par faktora označava francuskom mantrom, teroar.

Pravu potvrdu za ovu tvrdnju našao sam u Vinariji Budimir. Plemenitost ove porodice, koju oni prenose s kolena na koleno i usađuju u vinovu lozu i u vina, predmet je baš ovog članka.

Budimir Zdravković, popularni deda Buda, sa suprugom Verom, vinarstvom se bavi više od sedamdeset godina i sa mladalačkim entuzijazmom oni i danas gaje vinograde i pretače njegove plodove u vrhunska vina, nastavljajući tako vinarsku tradiciju koju su mu poverili preci. I bilo je sasvim logično da vinarija ponese baš njegovo ime.

Deda Buda, Foto: Winejour

A pretka Živadina Zdravkovića 1878. godine odlikovao je knjaz Mihajlo Obrenović za zasluge u oslobodilačkim ratovima. Živadin Zdravković je tako pred Svetog Nikolu leta gospodnjeg 1877. i odlučujuću bitku za proboj Jankove klisure, doneo vino iz svog porodičnog doma da se vojska pričesti. Tako da se godina kada je Živadin odlikovan uzima za godinu osnivanja vinarije.

Danas, sa deda Budom pored sebe, porodica osavremenjuje proizvodnju vina kako bi odgovorila svim zahtevima današnjeg tržišta. Angažovani su enolozi konsultanti iz inostranstva, obnavljaju se stogodišnji vinograda, autohtonim sortama koje će davati plodove vrhunskog kvaliteta i karakteristika. Porodica Budimir istinski je posvećena proizvodnji vina vrhunske klase, brižljivo poštujući i negujući jedinstvene odlike župskog teroara. Mlade snage rade, eksperimentišu, a deda Budimir je tu, da sve svojim oštrim i iskusnim okom proveri, učeći svoje unuke da ipak prednost daju našim autohtonim sortama vinove loze.

No, ono što mnogi koji uživaju u vinima Vinarije Budimir ne znaju je podatak da je Jad Vašem, zvanični izraelski memorijalni centar, posvećen žrtvama holokausta, 18. marta 1980. godine, odlikovao Predraga i Stanu Zdravković, medaljama Pravednika među nacijama.

Ovo sam saznao iz razgovora sa nasmejanim mladim snagama ove vinarije, Jovanom Antović, Katarinom Anđelov i Milicom Smoljanić. No, na ovo visoko priznanje, porodica je čekala decenijama, ali na svu sreću, ona je nedavno uručena dedi Budimiru.

Izraz ‘’Pravednik među narodima’’ potiče iz Talmuda. On kaže da ‘’Pravednici među narodima zaslužuju mesto u svetu koji dolazi’’. Ovaj izraz se tokom burne jevrejske istorije koristio za humanu osobu, punu razumevanja i saosećanja, koja je pomagala Jevrejima u teškim vremenima progona. Izraelski ‘’Zakon o sećanju na mučenike i heroje’’ naglašava da osoba kojoj se dodeljuje ovo zvanje mora biti izuzetna. Orden pravednika je najveća čast koju može dobiti neko ko nije Jevrej, a za ukazanu pomoć i spasavanje života Jevreja tokom holokausta. U Izraelu je zasađeno drvo koje pripada porodici Zdravković.

Medalju je iz ruku zamenika ambasadora Izraela u Srbiji, gospodina Itaja Milnera, u Skupštini grada Aleksandrovca 2. februara 2015. godine, primio deda Budimir Zdravković.

Porodica Zdravković je, takođe, u zvaničnoj bazi Jad Vašema upisana u spisak srpskih nosioca ovog visokog izraelskog priznanja.

„Medalja pravednika“ uručena je Zdravkovićima u znak sećanja za njihovu humanost ispoljenu tokom godina II svetskog rata kada su pomogli skrivanju dr Julije Dajč. Ona i njen suprug, lekar dr Ladislav Dajč, živeli su i radili u Aleksandrovcu u godinama pred početak II svetskog rata.

Ladislav i Julija Dajč završili su 1937. godine studije medicine. Ladislav je otišao na odsluženje vojnog roka u Makedoniju, a Julija je pošla za njim. Radila je kao stažista u Skoplju. Kada su se 1939. obratili Ministarstvu zdravlja u Beogradu sa molbom da dobiju posao na selu, u Ministarstvu su bili susretljivi, jer su svi tražili mesto u gradu. Dobili su nameštenje u gradiću Aleksandrovac, u Župskom okrugu. Ladislav i Julija imali su na raspolaganju kuću na sprat. U prizemlju su se nalazili ordinacija i apoteka, a na spratu dve sobe. Ladislav je dobio platu, a Julija, iako je radila isto kao muž, skromnu novčanu naknadu. Nedostatak iskustva nadoknađivali su vrednim radom i ubrzo stekli simpatije meštana.

Kada je posle martovskih demonstracija 1941. godine pala vlada u Kraljevini Jugoslaviji, Ladislav je mobilisan. Nekako u isto vreme krenuo je Julijin otac iz Zagreba da poseti kćerku i zeta. Bio je težak srčani bolesnik i umro je u noći drugog na treći april. Sahranjen je na mesnom groblju, a ispraćaju su prisustvovali mnogobrojni meštani. Bila je to prva nesreća koja je zadesila ovu vrednu porodicu, no, nažalost, ne i poslednja. Događaji koji su nastupali, iz osnova će promeniti njihov život.

Jugoslavija je okupirana, a na snagu su stupile antijevrejske uredbe. Ladislav je morao da preda pištolj. Nekoliko dana posle toga, uveče, na njihova vrata zakucao je Borivoje Bonđić, opštinski činovnik.

„Doktore, zadrži ga“, rekao je Bora vraćajući pištolj, „ jer ako nekome žele da ugroze život, taj ima prava da se brani.“

Po izbijanju rata i nemačke okupacije Dajčovi su najpre otpušteni sa posla, a potom su bili prinuđeni da napuste iznajmljeni stan u kome su živeli. Od decembra 1941. godine Dajčovi lutaju po u selima u blizini Aleksandrovca, često menjajući mesto boravka. U leto 1942. godine pridružuju se grupi muškaraca koja je pobegla iz radnog logora i kriju se sa njima u šumi. Međutim, u decembru 1942. godine zbog poodmakle trudnoće Julija nije mogla da ostane sa njima.

U zaseoku Boturića živela su tri brata Zdravkovića sa svojim porodicama. Predrag je bio najstarij. Kod njega i njegove supruge Stane smeštena je, u jednu sobicu, nesrećna Julija. Preko dana nije izlazila iz sobe, uveče se rano večeralo, jer nije bilo dovoljno petroleja za fitilj lampe.

Zato se ujutro rano ustajalo i posle doručka svako je odlazio na svoj posao. Pošto je bila zima, utihnuli su seljački poslovi i žene okupljene oko tople peći učile su Juliju da plete. Bila zadovoljna, posle dužeg vremena spavala je u čistom krevetu, bez cokula na nogama, očišćena od vaši, koje je sa sobom donela iz šume. Ostala je kod njih šest nedelja uprkos ogromnom riziku po svoje domaćine.

A onda je na scenu ponovo stupio Borivoje Bonđić. Blagovremeno obavešten o akcijama koje u spremali okupatori, javio je Predragu da se sprema racija u njihovom selu. Neko je prijavio da se u kući Zdravkovića krije trudna jevrejska žena. Juliju su sklonili na drugo mesto, no kada je naišla nemačka ekspedicija u kući Zdravkovića odigrala se prava drama. Nedaleko od njihove kuće porodila druga žena, pa je malo falilo da je odvedu kao Jevrejku.

No, iz predostrožnosti , Predraga su odveli u Kruševac da se proveri cela priča. Smešten u zatvor, koji se nalazio u jednoj privatnoj pekari. U magacinu za brašno bilo je zatvoreno stotinu ljudi koji su čekali na streljanje. To je bila odmazda za ubistvo nekoliko nemačkih vojnika. Nemački stražar koji je čuo da Predrag nije kriv, sažalio se na njega i sakrio ga u pekaru. Kada su zatvorenici odvedeni na streljanje, Predrag je oslobođen, ali se kući vratio bele kose, pogađate ne od brašna, nego mu je kosa posedela od stresa.

Menjajući preko dvadeset skrovišta, Julija je 4. marta 1943. godine u selu Latkovcu u domu Slobodana i Milenije Knežević na svet donela sina Miloša. Majku i njenu bebu uskoro je posetio i Predrag Zdravković. Po dobrim narodnim običajima stavio je veću sumu novca detetu pod jastuk. Julija je bila iznenađena i obradovana.

„Došao sam samo da ti kažem, da znaš, da nisam ljut na tebe“, – rekao je Predrag.

Julija se skrivala sa sinom promenivši 24 boravišta do kraja rata. Tada su saznali da je dr Ladislav ubijen 1945. godine. Sahranili su ga na Jevrejskom goblju u Zemunu, a oni su se 1951. godine iselili u Izrael.

Memorijalna ustanova za žrtve i heroje Holokausta Jad Vašem odluku o dodeli „Medalje pravednika“ Predragu i Stani Zdravković, kao i Borivoju i Grozdani Bondžić i Slobodanu i Mileniji Knežević donela je još 18. marta 1980. godine, ali ovo priznanje, do 2015. godine nije bilo uručeno samo potomcima Zdravkovića. Ceremonijom u Skupštini opštine Aleksandrovac zaokružen je spisak nagrađenih žitelja Župe koji su u teškim danima rata dokazali svoju humanost pomažući jevrejsku porodicu Dajč.

Izrael je 1953. godine osnovao Spomen-obeležje Holokausta „Jad Vašem“ u spomen šest miliona Jevreja koje su ubili nacisti i njihovi saradnici, ali i kao znak poštovanja malobrojnim pripadnicima drugih naroda koji su rizikovali živote spasavajući Jevreje. Imena pripadnika različitih nacionalnosti koji su u Drugom svetskom ratu spasavali Jevreje uklesana su na Zid časti u Vrtu pravednika „Jad Vašema“, a u slučaju da im je medalja „Pravednik među narodima“ posthumno dodeljena, to priznanje predaje se najbližem srodniku.

I još jedna zanimljivost, baš kada sam došao do ovih podataka i primio mejl od Jovane, nju je kontaktirao sin porodice Dajč. Zove se Ilan Doron. Njegova majka, Julija, koju je Jovanina porodica krila i čuvala, u to vreme bila je trudna. I nosila upravo Miloša, to jest Ilana Dorona. On je izrazio želju da dođe u Aleksandrovac, upozna dedu Budimira i celu porodicu, pogledao slike i originalna pisma koja je njegova majka slala iz Izreala nakon rata porodici Zdravković. Siguran sam da će uživati u druženju sa ovom plemenitom porodicom i da će svojim časnim predcima s ponosom nazdraviti upravo vinima Vinarije Budimir.

Autor teksta je Nenad M Perić / WineJour