Recenzija: I Wanna Dance with Somebody

Whitney Houston je obeležila jedan deo moje mladosti i obojila neke predivne uspomene svojim glasom i ritmom pesama na koje generacije reaguju isto.

Whitney je uvek bila sinonim prelepe žene, neverovatne pevačice i tužne sudbine. Prilika da pogledam premijeru pre premijere je nešto što sam željno očekivala a sada sedim i satima pokušavam da napišem tekst koji neće biti kritika i pljuvačina jer je film daleko od toga, ali nisam sigurna da li mogu da ga nahvalim onoliko koliko sam želela pre gledanja.

Ovo je priča o uspehu i padu, porodici i ljubavima, trijumfu i tragediji koja se trudi da izazove više lepih nego ružnih osećanja i nekako žonglira sa tim emocijama sve vreme po sredini ne prelazeći previše granicu ka tragediji i ružnim osećanjima.

Whitney je imala tragičan život. Možda smo mi dok smo je slušali i slavili na putu ka zvezdama videli samo tu fasadu prelepe žene koja sve može. Film svakako prikazuje sve njene nedoumice, borbe i napore da postane ime koje će obeležiti jednu eru u muzičkoj industriji. Ali kao da su se stvaraoci ovog filma trudili da sve prikažu u malo boljem svetlu i sa pozitivnim stavovima. Očekivala sam suze, dobila sam mnogo pozitivnije emocije. I baš taj raskorak između priče i poruke je ono što me muči.

Ovaj osećaj je ono što ostaje posle filma, ali ono što Vam od prvog kadra štrči i bode oči je Naomi Ackie koja glumi Whiney. Ova engleska glumica nema skoro nikakvih sličnosti sa pevačicom! Sama glumica je u nekoliko intervjua izjavila da je bila šokirana kada su joj javili da je dobila ulogu. Navodi i da joj je u isto vreme to dalo slobodu da kreira novu verziju nečega što svi znaju. Da li smo to želeli i očekivali?Ovaj film je impresionistička verzija stvarne osobe. Pitanje je da li u ovakvim ostvarenjima treba oponašati nekoga tako da izgledaš i pričaš baš kao on ili je bitno imati slobodu da delite njihovu suštinu. Ne postoji niko drugi kao Whitney, i ne bi trebalo da bude, ali ovo je film o njoj!

Veliki deo filma se fokusira na stvaranje i izvođenje njene muzike. Istovremeno, ta muzika zvuči dosta drugačije od načina na koji je zvučala na studijskim snimcima, na koncertima uživo ili na TV nastupima. To odmah primetite. Pročitala sam da je sve poboljšano i pojačano kako bi se iskoristile prednosti Dolby 5.1 zvučnog sistema modernog bioskopa. Rezultat je da muzika kao da stuji kroz vas. Svi vokali su Whitney ali dah Naomi je vešto uklopljen kako bi se izvišenje učinilo opipljivim.

„Mora da zvuči i da se oseća kao da peva uživo“, rekao je režiser filma Kasi Lemmons. „A Naomi je znala svaki udah pesama.” Dubina tih udisaja i spretnost sa kojom ih je Whitney koristila su dva elementa koja producent Mccarten smatra ključnim za njenu briljantnost. „Svaki muzičar koji je ikada stajao iza nje tokom njenih nastupa često bi primetio da bi se ovaj njen mali okvir mogao magično proširiti“, rekao je. „Udahnula bi celim grudnim košem. Kažu da kitovi to mogu da urade kada tonu miljama ispod okeana. Oni proširuju svoja rebra kako bi zadržali ogromne količine vazduha. Način na koji je Whitney mogla da zadrži taj balast vazduha, u kombinaciji sa snagom kojom je mogla da održi visoke tonove i doda vibrato, bio je veličanstven.” I to je tako životno prikazano u filmu, i sigurna sam da nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Dok sam ranije slušala Whitney i bila njen fan kao i svi širom sveta, nisam imala pojma o nekim stvarima koje su prikazane u filmu. Da li su se tada dešavale, očigledno ako gledamo film. Da li su možda sada namerno naglašene zbog pojedinih pokreta širom sveta, možda. Jedna od tih stvari je njen odnos sa prijateljicom i poslovnom saradnicom Robyn Crawford, koja nije bila uključena u film. Dok su raniji filmovi i dokumntarni serijali snažno implicirali lezbejsku vezu, novi film to čini fizički eksplicitnim. Lemnons navodi da deo toga ima veze sa detaljima ponuđenim u memoarima koje je Crawford izdala a koji su objavljeni 2019. Meni se čini i da promenjeni stavovi javnosti prema seksualnosti imaju ulogu u ovoj promeni i prikazu. Verovatno je osamdesetih bilo teže o tome govoriti ali je meni ona to što jeste, i sigurna sam da to niša ne bi umanjilo njenu veličinu. Mada, odnos porodice, majke i oca je svakako dosta uticao na skrivanje, tugu i osećaj praznine. Prosto sam frustrirana pričama o roditeljima koji svoju decu vide samo kao ostvarenje nekih svojih neuspelih ambicija i još gore, izvor prihoda bez obzira na osećanja deteta. Nikada mi neće biti jako da neko može da bude srećan ukoliko mu je dete nesrećno. Postoji li novac koji može da zameni taj osećaj da vam je dete srećno, ne vi nego dete?

Koliko je teško da pored onih bitaka koje ti donose život, okruženje i posao moraš da se boriš sa razočarenjem zbog porodice? Koliko je teška bitka sa ocem koji joj je bio menadžer. Nedugo pre smrti, tužio ju je za 100 miliona dolara. U filmu je prikazan kao otac koji je tretira više kao finansijsku imovinu nego kao ljudsko biće. Koliko jadan moraš biti da svoje ljubavnice i svakakve spodobe tretiraš kao bitne sa finansijama koje uzimaš od ćerke. Lemons kaže da je imao lično iskustvo sa John-om koje ga je potreslo. On je bio taj koji mu je govorio o ‘brendu’ i to je bilo užasno. To je bila njegova ćerka o kojoj je govorio. Brend ili dete? I šta treba da radi i kako da se ponaša otac? Čak i na kraju, kada je tužio Whitney, imao je na umu opravdanje za to jer je on sklopio ugovor za nju i mislio je da ona i Boby troše novac. Možda sam ja luda ali ja ni prijateljima ne uzimam procente kada im neke dogovorei poslove završim, a detetu…

Najdivniji lik po meni u filmu, a čini se i u njenom životu je Clive Davis koga glumi Stanley Tucci. On je definitivno očinska figura koju nije imala u svom ocu. Ne onaj roditelj koji ti zabranjuje, kažnjava, krtikuje i uzima već onaj koji pokušava da te odvede na pravi put, razume i pomogne. Clive, koji je kao osnivač Arista rekordsa potpisao ugovor sa tada tinejdžerkom za svoju izdavačku kuću 1982. proveo je dve godine pomažući joj da napravi i usavršava svoj debi album. Nakon toga je sa njom radio do kraja njene karijere. Davis sada ima 90 godina i radio je na filmu.

Drugi aspekt filma koji je verovatno malo inspirisan i gurnut u prvi plan je pitanje rase. Novi film se direktnije bavi pitanjima rase koja okružuje život ove pevačice. Vidimo scenu na dodeli nagrada Soul Train na kojoj je izviždana i prikazuje scenu tokom radio intervjua na crnačkoj stanici u kojoj di-džej ponavlja uobičajenu pritužbu, da je njena muzika previše bela. Ona se u ovom filmu poziva na inherentni rasizam u tom pogledu ali se vidi da je to duboko pogađa. Mi ljudi smo prokleti čini mi se jer nam se sa svih strana nameću neke ograde, podeljenosti i pretpostavke umesto da se prihvatimo onakvi kakvi jesmo i da slavimo svačije uspehe. Jedno društvo te etiketira po tamnoj boji kože a njeno zbog preterano svetle, i sam nadimak Oreo je toliko neprijatno i bolno.

Bobby Brown… Lik koji je kriv za sve ili samo jedan od faktora koji su uticali na njen pad i tragediju? Nekako sam ga do filma smatrala neposrednim krivcem. Ekscentrik i ludak koji očigledno nije bio za nju. Ali, bio je njen izbor. Kao i svi mi, i ona je imala pravo na grešku u želji da bude voljena. Mislim da mi sami treba da stojimo iza svojih izbora i da se nosimo sa posledicama, ali i da nas to čini jačima. Ona to očigledno nije bila, iako je mislila da jeste. u jednoj sceni ona Bobby-ju kaže da je droga postojala u njenom životu i pre njega. Sada je to teško dokazati ali ako je to tačno, onda je to smao dokaz da nam je uvek potreban neko koga ćemo da okrivimo. Bobby nije bio cvećka a ona je bila slaba. I najbitnije, bilo je tu evidentno hemije koja nas tera da radimo suprotno od onoga što želimo. Neko se sa time izbori, a neko se samo prepusti. Interesantno je da je intervju za Union-Tribune iz 1986. godine, Whitney rekla „Ne bih želela čoveka koji je grub, odvratan ili razularen”. Kažu da pazimo šta želimo jer to i dobijemo a ovde se čini da je ona dobila ono što nije želela. Venčali su se 1992. i razveli 2007. Njihova ćerka, Bobbi Kristina Brown, umrla je 2015. u 22. godini. I to je možda detalj koji bi trebalo da je na kraju filma, ili će se o njoj snimati neki drugi film.

Whitney je bila vanserijska pevačica i nije ni čudo što je toliko muzike u filmu. Muzika je tu da pokaže njenu briljantnost iznad svega, uz pomoć činjenice da su njegovi kreatori imali pristup daleko većem broju njene muzike nego raniji filmski stvaraoci. Ipak, falila mi je na primer saradnja sa Enrique Eglesisasom. Bitne scene u ovom filmu su rekreacije legendarnih izvođenja, poput njenog trijumfalnog nastupa na Superbowl-u. dan danas se sećam kako je izgledala u najobičnijoj trenerci koja je na njoj izgledala kao da je u haljini od milion dolara. Tu je i koncert za Novu Južnu Afriku, koji je bio prvi nastup održan u toj zemlji nakon aparthejda. Tu je i nastup sa dodele američkih muzičkih nagrada 1994. gde je kombinovala tri užasno teške pesme da bi stvorila svitu koju su filmski stvaraoci nazvali „Nemoguća mešavina“. Uključuje I Loves You, Porgy iz Porgy and Bess, And I’m Telling You I’m Not Going iz Dreamgirls i na kraju njen hit I Have Nothing. Ona sama je izjavila da je to kao penjanje na Mont Everest bez kiseonika ali je otpevala onako kako verovatno nikada i niko to više neće.

Režija filma je pripala Kasi Lemmons dok je scenarista Anthony McCarten, pisac koji stoji iza biografskih filmova kao što su Darkest Hour i Bohemian Rhapsody.

I dok sve ovo kucam, definitivno shvatam da je ovaj film ono što morate pogledati. Tu je fenomenalna muzika i odlična gluma. Idite da ga odgledate nekako bez očekivanja jer ćete se osećati čudno kao i ja. Možda je Lemmons u pravu kada kaže da stvari treba posmatrati drugačije. Ako u životu imamo pobede i probleme, zašto se vezivati za tragediju a ne za ono što je veličanstveno i inspirativno. Whitney je bila veličanstvena umetnica i njene pesme treba da nam poprave raspoloženje, a njen put do uspeha bude inspiracija da gradimo svoj.

Ja želim da igram, i volim da igram, samo što u tome umem da uživam i sama kada me muzika ponese. Uživajte u životu i uživajte u filmu!