Recenzija: I Wanna Dance with Somebody

Whitney Houston je obeležila jedan deo moje mladosti i obojila neke predivne uspomene svojim glasom i ritmom pesama na koje generacije reaguju isto.

Whitney je uvek bila sinonim prelepe žene, neverovatne pevačice i tužne sudbine. Prilika da pogledam premijeru pre premijere je nešto što sam željno očekivala. Sada sedim i satima pokušavam da napišem tekst koji neće biti kritika, jer film to nije. Ipak, nisam sigurna da li mogu da ga pohvalim onoliko koliko sam želela pre gledanja.

Očekivanja i utisci o filmu

Ovo je priča o uspehu i padu, porodici i ljubavima, trijumfu i tragediji. Film balansira emocije tako da više izaziva lepa nego ružna osećanja. Ne prelazi previše granicu ka tragediji, što je interesantno i pomalo zbunjujuće.

Whitney je imala tragičan život. Dok smo je slušali i slavili, možda smo videli samo fasadu prelepe žene koja sve može. Film prikazuje njene nedoumice, borbe i napore da postane ime koje će obeležiti jednu eru muzike. Stvaraoci filma su trudili da sve prikažu u pozitivnom svetlu. Očekivala sam suze, a dobila sam mnogo pozitivnih emocija. Taj raskorak između priče i poruke ostaje sa mnom.

Naomi Ackie kao Whitney

Od prvog kadra primećuje se Naomi Ackie koja glumi Whitney. Engleska glumica nema mnogo fizičkih sličnosti sa pevačicom, ali je stvorila svoju verziju lika. U intervjuima je priznala da je bila šokirana kada joj je uloga ponuđena. Istovremeno, to joj je dalo slobodu da kreira novu verziju nečega što svi poznaju.

Film je impresionistička verzija stvarne osobe. Pitanje je da li u ovakvim ostvarenjima treba oponašati nekoga ili preneti suštinu ličnosti. Whitney je jedinstvena, i to je ono što film ističe.

Muzika koja očarava

Veliki deo filma fokusira se na stvaranje i izvođenje Whitneyine muzike. Zvuk je drugačiji od studijskih snimaka ili nastupa uživo. Sve je pojačano kako bi se iskoristile prednosti Dolby 5.1 sistema. Rezultat je muzika koja teče kroz vas. Svi vokali su Whitney, a dah Naomi je vešto uklopljen.

Režiser Kasi Lemmons rekao je: „Mora da zvuči i da se oseća kao da peva uživo. Naomi je znala svaki udah pesama.” Producent Mccarten je istakao dubinu tih udisaja i spretnost sa kojom ih je Whitney koristila. To je prikazano u filmu tako da niko ne ostaje ravnodušan.

Privatni život i porodične borbe

Film prikazuje komplikovane odnose sa porodicom. Otac joj je često bio menadžer i tretirao je Whitney više kao finansijsku imovinu nego kao ljudsko biće. Nedugo pre smrti, tužio ju je za 100 miliona dolara.

Najdivniji lik u filmu je Clive Davis, koga glumi Stanley Tucci. On predstavlja očinsku figuru koju Whitney nije imala u svom ocu. Clive ju je podržavao od početka karijere i radio sa njom do kraja njenog života.

Rasna pitanja i društveni kontekst

Film se direktno bavi pitanjima rase u Whitneyinom životu. Vidimo kako je kritikovana jer je njena muzika „previše bela“. Taj rasizam duboko je uticao na nju. Njeno društvo često nameće ograničenja, a nadimak „Oreo“ pokazuje koliko je bolno bilo biti crna umetnica sa svetlom kožom.

Ljubav, pad i posledice

Bobby Brown je prikazan kao faktor u njenim problemima, ali Whitney je imala pravo na svoje izbore. Film pokazuje hemiju i komplikovan odnos koji su doveli do problema. Njihova ćerka, Bobbi Kristina, umrla je 2015. u 22. godini.

Whitney je vanserijska pevačica, što se jasno vidi kroz muziku u filmu. Iako je falila saradnja sa Enrique Iglesiasom, scena nastupa prikazuje njenu briljantnost i snagu izvođenja.

Spektakularni nastupi

Film prikazuje legendarne nastupe, uključujući Superbowl, koncert u Južnoj Africi i dodelu američkih muzičkih nagrada 1994. Ona kombinuje teške pesme u svitu koju filmski stvaraoci nazivaju „Nemoguća mešavina“. Whitney je izjavila da je to bilo kao penjanje na Mont Everest bez kiseonika, a ipak je pevala savršeno.

Režija i scenarij

Režija filma pripala je Kasi Lemmons, a scenarij Anthonyju McCarten. On je poznat po biografskim filmovima kao što su Darkest Hour i Bohemian Rhapsody. Njihov rad daje impresivan portret Whitney, balansirajući tragediju i veličinu umetnice.

I za kraj…

Film je obavezno iskustvo. Muzika i gluma su fenomenalni. Idite da ga gledate bez očekivanja. Lemmons je u pravu: ako u životu imamo pobede i probleme, zašto se vezivati za tragediju, a ne za veličanstveno i inspirativno? Whitney je bila umetnica koja inspiriše, a njene pesme donose radost.

Ja želim da igram, i volim da igram, samo što u tome umem da uživam i sama kada me muzika ponese. Uživajte u životu i uživajte u filmu!