Semper idem – predstava o besmislu rata

Nedavno sam pogledala čuvenu predstavu „Semper idem” u Narodnom pozorištu u Somboru.

Otkako sam pročitala knjigu imala sam želju da to uradim i konačno sam uspela da dođem do karata i povedem mamu na izlet u Sombor.

Glavna zanimljivost zbog koje su mnogi čuli za predstavu je činjenica da traje neverovatnih 6 sati. Međutim, čak ni to ne sprečava ljubitelje pozorišta da organizuju svoj dolazak iz Beograda, Novog Sada i drugih delova Srbije, pa čak i regiona. Redovni su posetioci iz inostranstva koji ciljano kupuju avionske karte kako bi je pogledali.

Foto: Teodora Vidaković

Skoro sedam godina od premijernog izvođenja, sala je i dalje svaki put krcata. Predstava je rasprodata već nekoliko minuta po puštanju karata u prodaju. Mama i ja smo zato bile presrećne što smo ovog puta došle do dva mesta na galeriji. I meni i njoj je ovo bio prvi susret sa Somborom. Iskoristile smo vreme pre predstave za kratku šetnju po centru, a smeštaj smo našle u neposrednoj blizini pozorišta.

Podeljena je u četiri čina, između kojih su pauze. Moj prvi utisak o somborskom pozorištu? Podseća na Narodno u Beogradu, ali je intimnije i toplije, o čemu svedoče kiflice, obezbeđena voda i čajevi za gledaoce na pauzi. Doživljaj nam je upotpunila čak i mačka koja se bezbrižno baškarila u kafiću pored, oguglala na vrevu posetilaca.

Kako Semper idem već godinama privlači posetioce u grad?

„Semper idem” predstavlja dramatizaciju istoimenog nedovršenog autobiografskog romana Đorđa Lebovića. U pitanju je hronika jedne porodice, ali i njegov svojevrsni omaž rodnom Somboru.

U svojim memoarima Lebović se priseća rodbine, prijatelja, prvih simpatija i generalno, bezbrižnih godina svog (prevremeno prekinutog) detinjstva. One su prethodile najstravičnijim događajima 20. veka.

 

View this post on Instagram

 

Ono što je fascinantno kod njegovog lika i dela jeste činjenica da mračni događaji i boravak u Aušvicu nisu uništili Đorđevu radoznalost i specifičan smisao za humor. Ono što ga je već kao sasvim malog izdvajalo od vršnjaka.

Vešto i postepeno nas u knjizi uvodi u zapetljane porodične odnose, atmosferu tada izrazito multikulturalnog Sombora, gde se veći deo radnje odigrava. Opisuje i Zagreb, u kom je proveo deo detinjstva. Promene koje slede se gotovo mogu opipati u vazduhu, tokom čitanja knjige.

O članovima porodice, svojim tetkama, teči, dedi, baki, majci, očuhu i ocu, ali i drugim licima koja su obeležila njegovo odrastanje Đorđe piše tako da nam se već na prvim stranicama učine veoma bliskim.

Ansambl Narodnog pozorišta u Somboru uspeo je ono što nisam mogla da zamislim da je moguće: na isti način nam prikazao likove kao što je to Đorđe uradio, ljudski, ranjivo i poznato.

Foto: Teodora Vidaković

Mnogi moji prijatelji se sa knjigom i predstavom još uvek nisu susreli jer ih odbija tematika ili barem ono o čemu misle da se u delu radi. Međutim, ovo nije još jedna priča o stradanjima u Drugom svetskom ratu. Ovo je priča o porodici i odrastanju, napisana duhovito i vešto, sa mnogo detalja i finesa, a izvedba somborskog pozorišta besprekorna.

Postava se sastoji od 20 glumaca, a još oko 50 ljudi iza scene zaslužno je za ovu spektakularnu predstavu.

Na 65. Sterijinom pozorju odneli su zasluženu nagradu za najbolju predstavu, Gorčin Stojanović za režiju, a Marko Marković i Ivana V. Jovanović za glumu.

Teško je zamisliti da je iko drugi mogao tumačiti glavnu ulogu jer je Marko, kog sam pre ovoga gledala samo u seriji „Sablja”, to uradio maestralno. Uverljiv od početka do kraja, navodi nas da zaboravimo koliko godina ima i da ispred sebe vidimo samo onog pronicljivog dečaka iz knjige.

 

View this post on Instagram

 

Šest sati koji prolete kao minut

Sve vreme prisutan deo scenografije je veliki sat na kom kazaljke pokazuju 5 do 12.

Podseća nas na natpis „Jedan ti je od ovih poslednji” ispod sunčevog sata u Somboru. Isto tako i na poruku koju je mali Đorđe video iznad portala evangelističke crkve: semper idem – zlo je uvek isto. Danas su ove poruke aktuelnije nego ikad i navode na razmišljanje o prolaznosti svega, besmislu rata i njegovim nesagledivim posledicama.

Nema osobe koja je salu napustila neuzburkana i nepromenjena. Čini se da je šest sati svim gledaocima proletelo. To je, u današnje vreme prezasićenosti sadržajima i kratkog raspona pažnje, ogroman uspeh.

Tokom dugačkog aplauza za vreme kog svi u publici stoje, shvatam zašto su ljudi koji su stajali iza mene u redu pri ulasku došli da gledaju „Semper idem” treći put zaredom.

Opčinjena glumom i dirnuta pričom, kao i onda kada sam je čitala. Odlazim na spavanje po povratku u smeštaj. Danima ne prestajem da razmišljam o njoj.

Toplo preporučujem da ugrabite kartu čim izađe onlajn repertoar krajem meseca. Budite brzi, zapratite pozorište na Instagramu i navijte alarm za dan prodaje. Predstava se igra vikendom i savršen je povod za prolećni vikend u Sombor. Ipak, prvo obavezno pročitajte knjigu, a zatim zaokružite doživljaj u pozorištu.

Pogledajte i naše predloge restorana i vinarija u Somboru u kojima možete uživati dok vam se sutradan sležu utisci sa predstave.

Foto: Teodora Vidaković