Borčanac koji Berlin vraća elektro korenima

Kajbo vikne nešto na nemačkom, a publika uglas odgovori: „Kaputt!“. On ponovi frazu, a masa ponovo uzvrati isto. Tako u krug, dok atmosfera ne proključa. Sirovi elektronski zvuk podseća na rane dane fenomena elektronske muzike, u narodu poznatije kao techno.

To svanuće elektronske ere obeležilo je i rađanje nemačke elektro-scene. Njen simbol postao je Kraftwerk. Danas u Berlinu pojedini porede Kajbo sa tim legendarnim bendom. Ipak, Boris Žujko, koji stoji iza projekta, ne pridaje značaj takvim poređenjima.

„U mojoj muzici se Kraftwerk možda i čuje, ali ima mnogo više indastriala i detroitskog zvuka koji slušam od devedesetih. Ipak, tekstovi su mi najvažniji jer oni uspostavljaju komunikaciju sa publikom“, kaže Žujko.

Nastup u bivšoj crkvi

Kajbo nastupa u prostoru koji je nekada bio crkva. Evangelistička zajednica procenila je da je duhovnost tog mesta trajno narušena nacističkim manifestacijama tokom tridesetih i četrdesetih godina. Zbog toga je objekat ustupljen omladinskoj organizaciji.

U tom prostoru Kajbo izvodi svoj najveći hit „Elektro“. Neki poznavaoci scene smatraju da upravo tom pesmom Berlin vraća svojim elektronskim korenima. Žujko je odrastao u beogradskoj Borči, ali je deo detinjstva proveo u zapadnoj Nemačkoj.

„Kao Borčanac sam posećivao tehno žurke čim su se pojavile u Beogradu. Pre toga sam četiri godine živeo u zapadnoj Nemačkoj. Tamo sam slušao Kraftwerk i nemačke nju-vejv bendove. Po povratku sam svirao sa raznim bendovima. Sa Dža ili Bu sam pevao nemačke šlagere Udo Jürgens“, priseća se Boris.

Jezik kao identitet

Zvuk Kajboa je tvrd, ali melodičan. Ipak, nemački jezik daje poseban pečat njegovim pesmama. Teško je zamisliti manir Kraftwerk ili Laibach na nekom drugom jeziku.

Boris smatra da bi i srpski mogao jednako dobro da funkcioniše.

„Jedan stih glasi: ‘Ti se pališ na elektro, moj sat je elektro, cigareta je elektro, bicikl je elektro’. To bi moglo da zvuči dobro i na srpskom. Na festivalu Sajeta u Sloveniji hteo sam da pevam na srpskom. Organizatori su me ipak zamolili da ostanem na nemačkom“, objašnjava on.

Mešovita publika i vizuelni identitet

Postavlja se pitanje ko čini publiku Kajboa. Žujko kaže da se u Berlinu ne oseća izolovano.

„Imamo stalnu ekipu. Publika je mešana, pola su ljudi sa Balkana, pola Berlinci. Dolaze i Čileanci i drugi stranci“, kaže on.

Drugu polovinu projekta čini konceptualni umetnik Mihael Šmake. On oblikuje vizuelni identitet Kajboa i nastupa kao vokalna podrška. Upravo zahvaljujući njemu, Žujko nosi prepoznatljivi crveni električarski kombinezon.

„Odveo me je kod starog trgovca radnom odećom. Kombinezon je električarski i savršeno se uklapa u elektronski svet“, priča Boris.

Andergraund sa ambicijom

Kajbo se još ne čuje na radiju, a koncerti se ne mere hiljadama karata. Ipak, njihovi audio-vizuelni radovi kruže mrežama i pronalaze novu publiku. Planiraju prvi album i ozbiljniji iskorak na berlinskoj sceni.

„Mi ćemo uvek biti andergraund. Ali želimo da budemo andergraund koji će uzeti deo kolača mainstreamu“, kaže Žujko.

Rad sa „neprilagođenima“

Boris u Berlinu živi 17 godina. Van scene, radi kao psiholog-pedagog u školi koju pohađaju deca iz izbegličkih porodica i mladi koji teško pronalaze mesto u sistemu.

„Često sam u situaciji da, kao stranac, integrišem Nemce u nemački školski sistem. Bilo da radim sa decom ili roditeljima“, zaključuje Boris.

Izvor:N1/Peđa Obradović