Nebriga sistema prema Mirjevskom potoku na Paliluli traje decenijama i postaje sve vidljivija. Već godinama izaziva ogorčenje i zabrinutost stanovnika.

Dva sugrađanina podelila su svoja viđenja istog problema. Njihove poruke su iskrene, emotivne i pozivaju na reakciju.

Mirijevski potok, Foto: Privatna arhiva

„Duša me boli dok gledam ovo ruglo“

Jedna sugrađanka, koja svakodnevno prolazi tim putem, odlučila je da javno progovori o onome što mnogi vide, ali prećutkuju.

Svakog jutra posmatra isti prizor: Prljav, zapušten potok ispod prelaza na Ćupriji. Kako kaže, pretvoren je u sramotan i nezdrav prizor.

Ističe da je prizor sramota i za ljude, i za grad, i za Opštinu.

– Gledam ovo ruglo i osećam potrebu da to podelim. Odrastamo uz poruke o očuvanju okoline, ali izgleda da se svest teško razvija tamo gde je nikad nije ni bilo, kaže ona.

Posebnu bol izazvalo je i nedavno uklanjanje poslednjeg stabla koje je pravilo hlad onima koji čekaju prevoz.

– To stablo je bilo poslednje utočište od sunca. Više ih nema. Prethodna dva su ranije već „ubijena“. Duša me boli.

U svom apelu ne poziva na prazne parole, već na konkretno delovanje.

– Sve su to uzaludne molitve ako istovremeno tolerišemo bahatost i nebrigu. Ako stvarno volimo decu i zemlju, čuvajmo prirodu.

Sugrađanka navodi da se više puta obraćala nadležnima, i pisala i zvala. Odgovora nije bilo.

– Da li iko ima konstruktivan predlog kako da se ovo reši? Pitam, jer ćutanje ubija više nego smeće u potoku.

Ona ne traži opravdanja. Njena poruka je jasna: čuvajte okolinu, jer to je znak poštovanja prema sebi i svojoj zemlji.

Birokratija nas davi, bukvalno i metaforički

Drugi reporter kritikuje sistemsku neodgovornost.

On navodi da je Mirijevski potok simbol decenijske nebrige. Nakon nedavne obilne kiše, bujica potoka odnela je deo kuća u blizini Mirijevskog bulevara. Umesto hitne i ozbiljne reakcije nadležnih, građani su dobili, fotografisanje političara za društvene mreže.

Decenijama zapostavljen Mirijevski potok ponovo je pokazao svu slabost našeg sistema. Ovaj vodotok, koji protiče kroz gusto naseljeni deo Mirijeva i Karaburme, pretvorio se u simbol birokratske neefikasnosti i institucionalne nezainteresovanosti, prenosi građanin.

Nebriga sistema: Ignorisanje kao taktika

Stanovnici tvrde da institucije sistemski ignorišu njihove apele. Umesto odgovora, tišina. Umesto rešenja, prazna obećanja.

– U kancelarijama sede ljudi koji ne znaju, ne žele i ne umeju da reše stvarne probleme. Njima je dobro ovako, sve dok se ne uzdrma fotelja, napominje građanin.

Kad prozovete po imenu, tek tada nastane buka

On dodaje da se pravi nemir u sistemu javlja tek kada se neko javno prozove.

– Tada stižu demanti, izgovori i nervoza, ali retko i konkretni rezultati. Reči bez dela, kaže.

Nema opravdanja za pasivnost

Građanin upozorava da Mirjevski potok nije izuzetak, već pravilo.

On je ogledalo nefunkcionalnog sistema u kojem građani sami moraju da se organizuju i rešavaju ono što je posao odgovornih.

– Potrebni su medijski pritisak, građanska inicijativa i odgovornost onih koji primaju platu da služe, ne da ćute.

On dodaje: „Sistem treba da štiti građane, a ne da ih ignoriše.“

Da li se ovde išta može promeniti?

Oba pogleda građana govore o istom: o tuzi, nemaru i potrebi za promenom.

Hoće li iko odgovoran reagovati? Da li verujete da građanske inicijative mogu naterati nadležne da reaguju?

Ako i vi imate sličan problem, podelite svoje iskustvo.

Foto: Nemanja Jovanović