Kako su se mame iz Borče spremile za Beogradski maraton
Palilula.info
27. april 2024.
Sadržaj
prikaži
Beogradski maraton ove godine biće bogatiji za mame trkačice iz Borče. Ove hrabre žene su ozbiljno odlučile da promene neke stvari u životu. Svaku promenu počele su prvo od sebe.
Od prve bandere do prvog polumaratona
Sve je počelo od razgovora sa Višnjom Odri, našom poznatom atletičarkom. Tokom jednog intervjua rekla sam joj: „Divim ti se, divim se svakom maratoncu. Jedino što ja nikada ne bih mogla u životu jeste da trčim!“
Ona mi je odmah odgovorila: „Naravno da bi mogla. Evo, dok su ti deca na treningu, ti kreni da trčiš prvo od jedne do druge bandere. Od druge do treće šetaj. Zatim od treće do četvrte bandere opet trči…“ I tako je pre tri godine počeo moj prvi trening. Nakon samo tri meseca takvog rada, uspešno sam izašla na svoj prvi polumaraton.
Nakon par meseci pridružila mi se još jedna mama, pa ubrzo druga i treća. Tako se lagano formirala ekipa „Mame koje trče“. Posle nekoliko meseci našoj ozbiljnoj ekipi pridružili su se i nekadašnji atletičari i reakreativci. Sada ponosno nosimo ime „Višnjini trkači“ iz Borče.
Zajedno smo trčali u Sloveniji, Mađarskoj i Crnoj Gori. Učestvovali smo i na mnogim trkama širom Srbije. Na ovogodišnji maraton izlazimo dobro spremne. Rešene smo da opet osnažimo sebe. Ako možemo da istrčimo polumaraton od 21 kilometar i maraton od 42 kilometara, onda stvarno možemo sve.
„U nogama već imate kilometre. Sada to još samo rešite u svojoj glavi i to je to„, kaže nam Višnja bodreći nas pred svaku trku. I mi idemo napred. Nekad od bandere do bandere, nekad od kilometra do kilometra. Tako smo sve zajedno istrčale na hiljade kilometara.
Trčanje kao lek protiv stresa i svakodnevice
Onaj ko redovno trči dobro zna jednu stvar. Svaki nagomilani stres najbolje se eliminiše što brže pretrčanim kilometrima.
Kada je teško – trči. Da ti bude lepo – trči.
Lično sam imala jaku želju da pobegnem. Htela sam da pobegnem od stresa, sedelačkog načina života, depresije i monotone svakodnevice. I danas, kada trčim, osećam se zaista posebno. Imam osećaj kao da sam opet pobedila sebe ili neki novi izazov.
Svaka od nas ima svoj lični cilj. Za Jelenu (42) trčanje predstavlja preko potrebnu rekreaciju:
„Trčanjem sam počela da se bavim sasvim slučajno. Odvela sam sina na trening atletike i tamo primetila jednu mamu. Ona je uporno trčala dok joj je dete bilo na treningu. Pomislila sam kako je to zapravo sjajna ideja. Dok ti dete trenira, aktivno treniraš i ti. Ne sediš i ne gubiš vreme gledajući u telefon.
To je bila odlična zamisao. Vrlo brzo sam počela da ulazim u formu. Uspešno sam odrađivala sve teže treninge. Pre toga nikada u životu nisam potrčala ni za autobusom. Sada uspevam da pretrčim i ceo polumaraton! Iako posle trke budem iscrpljena i umorna, ipak osećam ogroman ponos. Tada glasno kažem sebi: koja sam ja carica, stvarno sam mnogo jaka!“
Kako pobediti anksioznost na stazi?
Ana (39) ističe da su joj ovi zajednički treninzi pomogli da pobedi anksioznost:
„Treninzi su promenili bukvalno sve u mom životu. Teško je kada tek kreneš da trčiš. Nikada na početku nije lako, ali je osećaj posle završene trke neverovatan. Nedavno sam u Temišvaru uspešno istrčala svoj prvi polumaraton. Bila je nedelja, padala je jaka kiša, a ja sam i dalje trčala.
Bilo je naporno. U jednom trenutku sam pomislila: ‘Ko me je uopšte terao na ovo? Mogla sam lepo da sedim kod kuće, pravim supu i pohujem šnicle!‘ A onda, kada sam prošla kroz cilj, osećaj je bio fantastičan. Odmah sam pomislila: ‘Kad mogu ovo da izdržim, onda mogu baš sve!‘
Zato danas, kada me ponekad uhvati anksioznost, ja odmah kažem sebi: ‘Čekaj, ako si mogla da istrčiš ceo polumaraton, čega se sada plašiš?!‘ Eto, upravo zato je meni trčanje toliko važno u životu!“
Foto: Privatna Arhiva
Izvor: Vanja Milenković/stil.kurir.rs, Foto: Privatna Arhiva
