Kako su se mame iz Borče spremile za Beogradski maraton

Palilula.info 27. april 2024.

37. Beogradski maraton ove godine biće bogatiji za mame trkačice iz Borče, žene koje su ozbiljno odlučile da promene neke stvari, a počele su od sebe.

Sve je počelo od Višnje Odri, naše atletičarke kojoj sam prilikom intervjua rekla: “Divim ti se, divim se svakom maratoncu, jer jedino što ne bih mogla u životu je da trčim!”

“Naravno da bi mogla. Evo dok su ti deca na treningu kreni da trčiš prvo od jedne do druge bandere, od druge do treće šetaj, pa od treće do četvrte bandere opet trči…” I tako je počeo moj trening pre tri godine. Nakon tri meseca ja sam izašla na svoj prvi polumaraton.

Nakon par meseci pridružila mi se još jedna mama, pa druga, pa treća… Tako se formirala ekipa “Mame koje trče”, a nakon par meseci su se našoj “ozbiljnoj” ekipi pridružili i nekadašnji atletičari i reakreativci pa se sada zovemo “Višnjini trkači” iz Borče.

Trčali smo u Sloveniji, Mađarskoj, Crnoj Gori i po mnogim trkama u Srbiji. Na ovogodišnji maraton izlazimo dobro spremne i rešene da opet osnažimo sebe. Jer, ako možemo da istrčimo polumaraton od 21km i maraton od 42 kilometara onda stvarno možemo sve.

U nogama imate kilometre, još samo rešite u glavi i to je to“, kaže nam Višnja pred svaku trku i mi idemo. Nekad od bandere do bandere, nekad od kilometra do kilometra i tako mi sve zajedno istrčasmo na hiljade kilometara.

Onaj ko trči zna da se stres najbolje eliminiše što brže pretrčanim kilometrima.

Kada je teško – trči. Da ti bude lepo – trči.

Ja sam lično imala jaku želju da pobegnem od stresa, sedelačkog načina života, depresije i svakodnevnice. I dalje, kada trčim osećam se posebno, kao da sam opet pobedila, možda sebe, možda nekog drugog…

Svaka od nas ima svoj cilj, za Jelenu (42) trčanje je preko potrebna reakreacija:

“Trčanjem sam počela da se bavim slučajno. Odvela sam sina na trening atletike i primetila sam jednu mamu, koja je trčala dok joj je dete bilo na treningu. Pomislila sam kako je to sjajno, dok ti dete trenira, treniraš i ti, umesto da sediš, gubiš vreme gledajući u telefon… Bila je to odlična ideja i ja sam vrlo brzo ulazila u formu i uspešno odrađivala treninge, iako pre toga nikada nisam ni za autobusom potrčala.

Sada uspevam da pretrčim i polumaraton! Iako posle trke budem iscrpljena i umorna, ipak osećam ponos i kažem sebi: koja sam ja carica, mnogo sam jaka!”

Ana (39) kaže da su joj treninzi pomogli da se izbori sa anksioznošću:

“Treninzi su sve promenili. Teško je kada kreneš da trčiš, nikad nije lako, ali osećaj posle trke je neverovatan. Nedavno sam u Temišvaru istrčala svoj prvi polumaraton. Bila je nedelja, padala je kiša i ja sam trčala. Bilo je teško i pomislila sam “Ko me terao na ovo, mogla sam lepo da sedim kod kuće, pravim supu i pohujem šnicle!” A onda kada sam završila trku, osećaj je bio fantastičan. Pomislila sam “Kad mogu ovo, onda mogu baš sve!” I nekad kada me uhvati ta anksioznost, kažem sebi: “Čekaj, ako si mogla da istrčiš polumaraton – čega se sada plašiš?!” Eto, zato je meni trčanje važno!”

Foto: Privatna Arhiva

Izvor: Vanja Milenković/stil.kurir.rs, Foto: Privatna Arhiva
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook | Instagram | Twitter | Threads | Linkedin
Za pitanja ili predloge o saradnji možete nas kontaktirati na navedenu mail adresu: marketing@palilula.info
Copy link