Vreme je za planiranje: Savršen veš za Dan zaljubljenih

Danima nakon premijere za novinare želim da napišem ovu recenziju. Haos oko nas, međutim, otežava koncentraciju. Film Pontonovo srce me je potpuno očarao. Zato sam i na Press konferenciji zahvalila reditelju Senadu Šahmanoviću i glumcima.

Hvala im na toploj i iskrenoj priči koja nam je, u ovom surovom vremenu, zaista bila potrebna. Jer, ko smo i šta smo bez ljubavi?

Osnovno o filmu

Priča o naizgled nespojivoj ljubavi između mlade glumice i automehaničara ima neobičnu kombinaciju. Podseća na ljubavne filmove poput Love Story i serije Priče iz radionice. Kidi je mladić ogorčen i razočaran životom. Tamara je mlada i poznata glumica. Posvećena je sebi, ali gaji ogromnu ljubav prema svom dedi. Šanse da se njih dvoje sretnu deluju skoro nemoguće. Ali, tu će se umešati Ponton!

Ljubav

Šta je ljubav? Naizgled jednostavno pitanje, ali odgovor je različit za svakog od nas. Nekima je to sigurnost u nečijem pogledu. Drugima je uzbuđenje nepoznatog. Trećima je to tišina u kojoj su reči potpuno suvišne.

Nekada su ljudi imali strpljenja da ljubav grade. Umeli su da je čekaju i da je sanjaju. Danas smo stalno dostupni, a ipak udaljeni. Tražimo više, brže i jače. Zato smo postali nestrpljivi i prema ljubavi. Više ne znamo da zastanemo i prepoznamo je kada nam se dogodi.

Želimo emocije, ali ne želimo da ih gradimo. Ipak, ljubav je uvek tu. Nalazi se u prošlim vremenima i pričama koje su nas odgajale. Tu je i u filmovima koji nas podsećaju da ono iskreno nikada ne izlazi iz mode. Kroz priču o Pontonu, Tamari i Kidiju, film nas vraća emocijama koje su nekada bile osnova svega.

Kidi

Kidi je oličenje gotovo zaboravljenog tipa ljubavi. To je ljubav koja se ne meri lajkovima i porukama. Ne meri se ni kratkim trenucima euforije. Njena prava vrednost nalazi se u istrajnosti, poverenju i tihom razumevanju.

Kroz njegov lik film nas vraća u vreme kada su ljubavne priče bile dublje. Gradile su se polako, kroz poglede i gestove. Ljudi su umeli da čekaju i da se bore za ono što im je važno. Kidi zna da prava ljubav nije u grandioznim gestovima. Ona se nalazi u tihim, svakodnevnim trenucima.

Njegova ljubav vidi se u osmehu. Vidi se i u načinu na koji nežno drži ruku voljene osobe. Vidi se čak i dok pažljivo popravlja automobil. Kao da u njega utkiva deo svoje duše.

Kidi se prvo posvećuje obnovi automobila. Pokreću ga ljubav prema poslu i poštovanje prema starim stvarima. Veruje da vredne uspomene ne treba prepustiti zaboravu. Tek kasnije, kroz taj proces, ljubav pronalazi njega.

Kidi i ljubav prema prošlosti

Dok vraća sjaj starom vozilu, on nesvesno pokušava da sačuva i prošlost. Pokušava da spreči da emocije i sećanja izblede pod naletom modernog sveta. Za njega ljubav nije prolazna. Ne menja se kao trendovi. Ona ostaje duboko ukorenjena u svakom trenutku, osmehu i neizgovorenoj reči.

Marko Janketić je odličan i ubedljiv, kao i uvek.

Tamara

Tamara je sve suprotno od Kidija! Ona je deo novog vremena. Ipak, u njoj postoji čežnja za nečim što možda nikada nije ni doživela. Njena ljubav je traženje. Ona pokušava da pronađe balans između svojih želja i onoga što joj život nudi.

U njoj se prepliću romantika prošlih dana i izazovi sadašnjosti. Deda ju je učio da se ljubav dokazuje delima. Ona je, međutim, naučena da je meri rečima i trenucima nesigurnosti.

Kroz vezu sa Kidijem i restauraciju Pontona Tamara počinje da shvata nešto važno. Prava ljubav nije u idealizovanim pričama. Ona je u ljudima koji ostaju uz nas. Tamara uči da ne traži bajku. Traži nekoga ko će sa njom graditi stvarnost.

Nekoga ko će sa njom podeliti trenutke tišine, osmehe i bol. Kidi i Tamara predstavljaju dve strane iste priče. Prošlost i sadašnjost. Sigurnost i neizvesnost. San i stvarnost.

Njihova ljubav nije laka. Nije savršena, ali je iskrena. A upravo takve ljubavi ostaju. Ne moraju da budu velike, već samo prave.

Ponton i deda

Mercedes Ponton nije samo automobil. On je vremeplov. Nekada je bio simbol inženjerske preciznosti i elegancije. Sada je spona između prošlosti i sadašnjosti. On povezuje svet u kojem su stvari trajale sa vremenom u kojem sve brzo bledi.

Njegova restauracija nije samo obnova lima i čišćenje motora. To je pokušaj da se sačuva nešto dragoceno. Emocija, sećanje i osećaj pripadnosti.

Svaki deo automobila zahteva pažnju i negu da bi ostao u pokretu. Isto važi i za uspomene i odnose. I njima je potreban trud da ne bi izbledeli pod pritiskom vremena.

Priča o jednoj generaciji

Ali, pored ljubavne priče, ovaj film je i priča o dedi. To je priča o jednoj generaciji koja je živela sporije, ali dublje. O generaciji koja je umela da sanja i raduje se malim stvarima.

Rade Šerbedžija u ulozi Tamarinog dede nosi težinu proživljenog života. Istovremeno, donosi nežnost čoveka koji zna koliko su snovi krhki. Zna i koliko brzo vreme može da ih odnese.

Njegova želja da vidi unuku na crvenom tepihu nije samo dedin ponos. To je potreba da ostavi nešto iza sebe. Želi da prenese deo svog sveta u budućnost.

I upravo u tome leži snaga ovog filma, u podsećanju da se prošlost ne meri neuspesima i propuštenim prilikama.

Važni su lepi trenuci koji prežive sve. Uvek će nam ostati topla reč i iskren zagrljaj. Ostaće i miris starog automobila. Ostaće osećaj sigurnosti koji dolazi sa ljubavlju.

Da, potrebne su nam te emocije. Jake i iskrene. One nam pomažu da ostanemo povezani sa sobom i onima pre nas. Zato je Ponton više od automobila. On je sećanje koje traje. On je most između onoga što jesmo i onoga što smo nekada bili.

Moje mišljenje o filmu

Najiskrenije, kada sam dobila poziv za promociju, nisam imala veliku želju da odem. Posao, obaveze i ludilo oko nas učinili su svoje. Pomislila sam da ću možda izgubiti nekoliko sati na prosečan film.

Ali, Rade Šerbedžija i Marko Janketić nisu glumci koji prihvataju da rade bilo šta. Pri tome su glumci koje izuzetno cenim. Ispostavilo se da je film bio baš ono što mi je trebalo!

Tog dana bio je moj beg od svakodnevnog haosa i stresa. Bio je i beg od besmislenih tenzija koje nas svakodnevno okružuju.

Film koji vraća veru u ljude

Dobila sam običnu i iskrenu ljubavnu priču. Priču koja vraća veru u ljude, emocije i prijateljstvo. Bez politike, golotinje i vulgarnosti.

Samo topli životni trenuci i humor koji svi razumemo. Tu je i podsećanje na kolegijalnost. Film govori i o prijateljstvima koja se grade zajedničkim radom. Podseća nas na sitnice koje čine život.

Pontonovo srce me je podsetilo koliko je važno da znamo kome nešto značimo.

Koliko god nama neko bio oslonac, i mi možemo biti nečiji svetionik. Možemo biti rame za razumevanje. Ponekad je dovoljno i nekoliko ključnih rečenica koje će nekome promeniti dan.

I za kraj

Kada pogledate film, shvatićete koliko nam nedostaju ovakve ljubavne komedije. Možda je vreme da nam se ponovo vrate u bioskope.

U svetu prepunom buke i haosa, Pontonovo srce nas podseća na pravu vrednost života.

To su ljubav i prijateljstvo koji nas povezuju. To su i sitne, ali neprocenjive stvari koje naš svet čine boljim i svetlijim.

Foto: Filip Olćan