Recenzija filma – 28 GODINA KASNIJE: Hram kostiju

Iako je Ralf Fajns nesumnjivo najveća zvezda filma 28 Years Later: The Bone Temple, moram priznati da me je, barem lično, dodatno i neočekivano oduševila muzika.

Tačnije, prisustvo muzike Duran Duran u svetu u kojem je
humanost svedena na tragove i fragmente deluje iznenađujuće snažno.

Njihova muzika daje čudan, gotovo nežan kontrapunkt brutalnosti koju neprestano gledamo.

Priča između užasa i besmisla

Prethodni film, 28 Godina Kasnije, napravio je radikalan zaokret. Svet je postavljen kroz oči deteta. Upravo tu leži i najveći izazov Hrama kostiju.

Ovo je film koji otvoreno deluje kao srednje poglavlje.
On je prava tranzitna tačka između onoga što je bilo i onoga što tek dolazi.

Ne pokušava da zaokruži priču u klasičnom smislu.
Umesto toga, vodi nas dublje u svet koji je odavno ostao bez ikakvog smisla.

Kraj prethodnog dela nagovestio je užasnu sudbinu za Spajka.
Ovde se ta sudbina u potpunosti realizuje.

Banda Ser Lorda Džimija Kristala, poznata kao Prsti, funkcioniše kao izopačeni kult.

Ima sopstvena pravila, mitologiju i nasilje kao osnovni jezik komunikacije.

Da bi preživeo, Spajk mora da se bori doslovno do smrti.
Borba se odvija u praznom bazenu nekadašnjeg akva-parka.
To je početna scena koja se ne zaboravlja lako.

Borba noževima snimana je nervoznom i trzavom kamerom.
Podseća na rani stil serijala.

Nekadašnji prostor dečje radosti pretvoren je u arenu smrti.
Spajk preživljava.

Ipak, cena tog opstanka je previsoka.

Paralelno sa Spajkovom pričom, film nas vodi kod doktora Ijana Kelsona. On živi ispod sopstvene kosturnice. Okružen je sećanjima na mrtve i pločama koje i dalje pušta. Sve deluje kao da svet nikada nije stao.

Njegov odnos sa Samsonom, alfa monstrumom, sada dobija neočekivani obrt.

Napola mrtvi

Spajk je sada više svedok nego akter. On je dete koje gleda stvari koje nijedno dete ne bi smelo da vidi.

Alfie Williams uspeva da to iznese bez patetike. Njegov pogled govori više od dijaloga.

Način na koji se guši u suzama i pokušava da ostane pribran nosi snažnu emociju. Te emocije često nadjačavaju ono što je izgovoreno.

Džek O’Konel kao Džimi Kristal primer je antagoniste
kojeg ne treba glorifikovati. Njegov lik je istovremeno opasan i jadan. On nije harizmatični vođa. Više liči na emotivno dete u telu odrasle osobe.

Sopstvenu traumu pretvorio je u kult nasilja.

Ralf Fajns, kao i u prošlom delu, donosi doktora Kelsona kao čoveka koji se i dalje drži unutrašnjih pravila. To čini uprkos svetu koji je ta pravila davno pregazio. On je ostao sam sa svojim navikama i uverenjima.

Lik opstaje kroz rutinu. Rad, posmatranje i muzika čine njegov svakodnevni poredak. Trenuci u kojima pušta Duran Duran i pevuši „Rio“ deluju gotovo banalno. Ipak, to su sitni ostaci sveta kakav je nekada postojao.

Kelson je lekar koji i dalje radi svoj posao. To čini čak i kada više nema sistema. Nema ni stvarnog razloga da veruje da će se išta promeniti. U tom ludilu, on je i dalje čovek.

Režija

Nija Dakosta menja tonalitet serijala. Jasno se vidi drugačiji autorski pristup. Vizuelno, film je svedeniji. Ipak, nije siromašan.

Postoje scene koje izlaze iz okvira klasičnog horora. Tu su komični momenti. Tu su i bizarne, gotovo halucinantne sekvence. Muzika je u tim trenucima neodvojivi deo priče.

Nasilje se često ne prikazuje do kraja. Gledaocu se ostavlja prostor da zamisli. To ponekad deluje jače od eksplicitnog prikaza.

Čula sam komentare da film nema očekivanu dubinu likova. Postavlja se pitanje da li je to slučajno. Možda je to svesna odluka. Posle 28 godina smrti i borbe za goli život,
malo je prostora za snove i planove.

Imamo li antivirus?

Lik Samsona u Hramu kostiju dobija novu dimenziju. Nekada čista sila destrukcije, sada postaje pitanje. Da li je izlečenje uopšte moguće?

Film ne nudi odgovore. Namerno nam ne govori sve. Samson je stabilizovan. Reaguje na terapiju i sedative. Priča se tu zaustavlja.

Odnos između doktora Kelsona i Samsona jedan je od najneobičnijih segmenata filma. Njihove zajedničke scene imaju povremeno komičan ton. Posebno u trenucima kada doktor razgovara sa njim kao sa pacijentom. Ne kao sa čudovištem.

Ti momenti brzo prerastaju u nešto dublje. Postaju emotivni. Kelson posmatra Samsona kao biće koje zaslužuje pažnju. I razumevanje.

Či Luis Pari dobija priliku da izađe iz okvira fizičkog horora. Njegova uloga dobija ranjivost. To se vidi u pokretima, pogledu i reakcijama.

Ove scene otvaraju ključno pitanje filma. Zašto doktor i dalje veruje u humanost i dobrotu? Posebno nakon tolikog raspada sveta.

Njegova vera se vidi u rutini. U razgovoru. U strpljenju. Možda se humanost čuva upravo tako. Upornim, malim odlukama.

Čovek kao poslednje čudovište

U svojoj srži, Hram kostiju se vraća staroj istini. Čovek je čoveku najgori neprijatelj. Kultovi i lažni proroci nisu fikcija. Oni su odraz sveta u kojem živimo.

Zaraženi jesu strašni. Ipak, nisu najveća čudovišta. Najveći užas dolazi od ljudi. Od onih koji su empatiju proglasili slabošću.

I za kraj…

28 Godina Kasnije: Hram kostiju je mračan nastavak. Govori o svetu koji se odavno raspao. Podsetio me je na seriju The 100. I ona govori o tome koliko smo sami sebi neprijatelji.

Zahvaljujući snažnim glumačkim ostvarenjima, posebno Ralfa Fajnsa, promišljenoj režiji i emotivnim momentima poput muzike Duran Duran, film ostavlja snažan trag.

Humanost je na ivici nestanka. Ali i dalje postoji.

P.S. Da ne bude da favorizujem samo DD, scena uz Iron Maiden i „Number of the Beast“ sigurno će mnogima ostati u pamćenju. Nalazi se i na posteru filma.

Preneto sa bloga Indijanka Danka