Stanislava Pešić: Bila je jedna od najomiljenijih domaćih glumica

Stanislava Pešić rođena je 1941. godine, u ratnoj Grockoj. Odrasla je na Tašmajdanu.

Poticala je iz obrazovane, građanske porodice. Otac Du­šan bio je za­me­nik jav­nog grad­skog tu­ži­o­ca (advokat), a maj­ka Ve­ra pro­fe­sor­ka fran­cu­skog. Porodični intelektualni ambijent oblikovao je njene široke poglede na svet i umetnost.

Sećanja iz detinjstva nisu joj bila bezbrižna. Sama je pričala kako nije bila mirna ni povučena, već devojčica koja je obožavala da se tuče, često gubeći boks mečeve i rvačka takmičenja. Detinjstvo joj je ostalo urezano u sećanje po ogrebotinama, modricama i flasterima.

Posebno mesto u njenom odrastanju zauzela je baba Desa iz Zaječara, čija je mudrost i skromnost ostala urezana u Stašinim mislima. Jedna od omiljenih anegdota podseća na njene skromne obroke, kad je baba, da ne bi bilo sramota zbog jednostavne hrane, uzvikivala: „Med i ’leba!“, dok im je ustvari davala hleb sa mašću.

Odrasla je u skromnosti, ali s velikim snovima. Prvi je bio da postane glumica.

Prvi aplauz i prve suze

Još kao tinejdžerka, Staša Pešić zakoračila je na scenu omladinskog pozorišta, stidljivo, ali sa ogromnom željom. Na audiciji je recitovala Zmajevu Spaljenu pesmu i monolog majke iz Mommovog Svetog plamena. Žiri su činili Ljuba Tadić i Vera Belogrlić. Očekivali su smeh, a dobili su suze. Na pitanje da izvede nešto duhovito, Staša je tiho priznala da ne zna nijednu smešnu pesmu, pa je, dok je recitovala, briznula u plač. Ta istinska emocija, bez glume, bez kalkulacije, razoružala je komisiju.

Ali put ka glumi nije bio lak. Na prijemnom za Akademiju pala je prvi put. I drugi. Tek treći pokušaj doneo joj je upis, i to uz ogroman trud i nepokolebljivu volju.

Majka, zabrinuta za njenu budućnost, čak je molila komisiju da je ne primi, misleći da gluma nije siguran put. Ali Staša je već znala: to je jedini put kojim želi da ide.

Upornost joj je postala zaštitni znak.

Bila je u klasi Mate Miloševića.

Gluma bez šminke, istina na sceni

Stanislava Pešić bila je društveno angažovana umetnica, često birajući drame sa jakom porukom, čak i ako to nije donosilo publicitet. Više od tri decenije (od 1964) bila je član Narodnog pozorišta, gde je stvarala uloge duboke, ranjive i autentične.

Prvu nagradu dobila je tek nakon 35 godina rada, za ulogu Meri Tajron u „Dugom putovanju u noć“. Tada je sa ironičnim osmehom rekla: „Možda su konačno sastavili žiri koji ima ukus.“

Pauzu u karijeri napravila je nakon rođenja drugog sina, ali se kasnije često pojavljivala u Pozorištancu „Puž“. Želela je da igra Matildu de Spin, ali je karijeru završila upravo ulogom iz „Dugog putovanja…“.

Pozorišni opus i filmske legende

Tokom karijere odigrala je više od 40 uloga u Narodnom pozorištu, u domaćem i stranom repertoaru, od Margarate (Tomas Mor) do Maše (Čehovljev Galeb).

Na filmskom platnu debitovala je 1961. godine filmom Pesma, za koji je osvojila Zlatnu arenu u Puli. Igrala je u brojnim jugoslovenskim filmovima i serijama, među kojima su: Snovi na vetru (1958), Medaljon sa tri srca (1962), Kapetan smelo srce (1963), Nešto o čemu se može govoriti (1964), Dežurna ulica (1967), Kako je propao rokenrol (1989), Mi nismo anđeli (1992) i mnogi drugi. Ukupno je ostvarila oko 20 značajnih filmskih uloga koje su postale klasici jugoslovenske kinematografije.

Filmovi i serije koje ne zaboravljamo

Igra glavne i zapažene sporedne uloge u filmovima Snovi na vetru (1958), Medaljon sa tri srca (1962), Kapetan smelo srce (1963), Pravo stanje stvari, Pet večeri, Otrovna biljka, Pravo stanje stvari, Nešto o čemu se može govoriti (1964). Igrala je u prvoj epizodi serije Hiljadu zašto? (1965). Zatim slede ostali filmovi: Štićenik (1966), Priča koje nema (1967), Kuda posle kiše (1967) u režiji Vladana Slijepčevića, Na avionima od papira (1967) i iste godine u seriji Dežurna ulica (1967).

Zatim u ostvarenjima Možda spava, Sačulatac, Tim koji gubi, Tri sata za ljubav, U raskoraku (1968). U filmovima Bog je umro uzalud  Radivoja Đukića, Podvala, Kod zelenog papagaja, Pod novim krovovima (1969), Ceo život za godinu dana (1971). Sledeće godine donosi nam – Smeh sa scene: Narodno pozorište (TV dokumentarni), Glumac je, glumac, Pop Ćira i pop Spira, Mrtvo lišće, Ću, ćeš, će (1972). Naše priredbe (1973 – TV serija), Obraz uz obraz (1973), Zvezdana prašina (TV), Grlom u jagode, Morava 76, Čast mi je pozvati vas, Od pet do sedam (1976), Dobročinitelji (1979 – TV serija).

Sledili su Frede, laku noć (1981), Kako je propao rokenrol (1989), Bolji život 2, Gnjurac (1991),  Mi nismo anđeli (1992) i Policajac sa Petlovog brda (1992 – TV serija)

Ukupno 20 filmova. Mnogi su klasici jugoslovenske kinematografije.

Njeno lice bilo je prepoznatljivo, ali nikada nije postala “zvezda”. Bila je glumica. I tačka.

Legendarna Olga iz „Pozorišta u kući“

Veliku popularnost donela joj je uloga Olge Petrović u seriji Pozorište u kući (1972–1984). Bila je urbani lik – mlada žena, supruga, arhitekta, sa kojom su se poistovećivale žene širom Jugoslavije. Njena jednostavnost, duhovitost i toplina osvojile su publiku, a njena slika krasila je zidove, i žene su se šišale i oblačile po njenom uzoru.

Topao glas dece – TV voditeljka

Pre nego što je postala poznata glumica, bila je voditeljka dečijih emisija na Televiziji Beograd. Njena iskrenost i topli glas osvajali su najmlađe gledaoce.

Odabir uloga i umetnička hrabrost

Odbila je mnoge komercijalne filmske uloge koje nisu imale dubinu ili poruku. Birala je kvalitet, želeći da njena umetnost nosi težinu i istinu.

Poslednje poglavlje – borba sa bolešću i dnevnik

Godine 1992. dijagnostikovan joj je rak. Bolest je krila, ali nije dozvolila da je slomi. Poslednju ulogu odigrala je uprkos teškoj bolesti. Svoje misli i borbu pretočila je u knjigu Devetnaest društvenih igara, gde je iskreno pisala o umiranju, životu, prijateljstvu, strahu i dostojanstvu.

U pismima sinovima ostavila je savete i poslednje misli, pokazujući hrabrost i otvorenost do samog kraja.

Preminula je 1997. godine, u 56. godini života, a njena želja bila je skromna, tiha sahrana bez pompe. Grob joj se nalazi na Novom groblju u Beogradu, gde je i danas posećuju ljubitelji pozorišta.

Sahranjena bez pompe, po svojoj želji

Tražila je da njena sahrana bude tiha i skromna, bez govora i medijske pompe. Njen grob na Novom groblju u Beogradu posećuju ljubitelji pozorišta koji ostavljaju bele karanfile.

Privatni život i ljubavi

Bila je u vezi sa kompozitorom Vokijem Kostićem, sa kojim je imala sina Ivana. Prvi suprug bio joj je poznati vajar Slavoljub Stanković, s kojim je dobila sina Peru. Njena rođena sestra je sociološkinja Vesna Pešić.

„Devetnaest društvenih igara“ – knjiga o umiranju, ali i o životu

Njena knjiga nije samo autobiografija već i dokument o suočavanju sa smrću, iskreno, bez patetike, sa humorom, strahom i dostojanstvom. Pisala je o lekarskim procedurama, svojim emocijama, prijateljima koji su se povukli kad su čuli za bolest, ali i o sitnicama koje joj donose radost, kao npr. jedna lepa šolja za čaj. Posebno su potresna oproštajna pisma deci, u kojima im ostavlja savete i poslednje misli.

Sećanje koje ne sme da utihne

Stanislava Pešić nije bila diva ni zvezda, već žena iz naroda, glasna i tiha, obična i neponovljiva. Njeni likovi nisu bili fikcija, već život, i zato su ostali sa nama. Danas, kada sećanja na nju polako blede, na nama je da ih čuvamo. Da pustimo ponovo Pozorište u kući, da se nasmejemo, zaplačemo i podsetimo šta znači glumiti srcem.

Jer prava umetnost ne nestaje. Samo čeka da je neko ponovo pozove na scenu.

A vi? Sećate li se Staše?

Izvor: Stil/Politika.rs/Dnevnik, Palilula.info, Foto: Programski arhiv TV Beograd