Stanislava Pešić: Bila je jedna od najomiljenijih domaćih glumica

Sta­ni­sla­va Pe­šić ro­đe­na je 1941. u Groc­koj u vreme rata, odrasla je u građanskoj porodici na Tašmajdanu. Otac Du­šan bio je za­me­nik jav­nog grad­skog tu­ži­o­ca (advokat), a maj­ka Ve­ra pro­fe­sor­ka fran­cu­skog.

Svo­je de­tinj­stvo na Ta­šmaj­da­nu glu­mi­ca je ova­ko opi­sa­la:

„Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Or­ga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma.”

Va­žna lič­nost u nje­nom ra­nom pe­ri­o­du – ba­ba De­sa iz Za­je­ča­ra bi­la je iz­vor mu­dro­sti. U knji­zi „De­vet­na­est dru­štve­nih iga­ra” na­ve­la je Sta­ni­sla­va Pe­šić i ova se­ća­nja: „Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med. Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i iz­da­le­ka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba! Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla: Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo! A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le ‘me­da i hle­ba’…”

Stanislava Staša Pešić je u svom životu želela da bude – samo glumica.

Kao ti­nej­džer­ka Sta­ša Pe­šić opro­ba­la se na audi­ci­ji za omla­din­sko po­zo­ri­šte i us­pe­la. Pred ži­ri­jem, Lju­bom Ta­di­ćem i Ve­rom Be­lo­gr­lić, re­ci­to­va­la je „Spa­lje­nu pe­smu” Zma­ja i mo­no­log maj­ke ko­ja je ubi­la si­na iz „Sve­tog pla­me­na” So­mer­se­ta Mo­ma.

Ka­da je za­vr­ši­la, Lju­ba Ta­dić ju je upi­tao: „Znaš li ti, de­voj­či­ce, ne­što sme­šno?”, a ona mu je od­go­vo­ri­la da ne zna i za­pla­ka­la. „I dok sam pla­ka­la, on mi je na­bra­jao na­slo­ve sme­šnih pe­sa­ma, sve do­tle dok ni­sam re­kla da znam ‘Otac i sin’ Đu­re Jak­ši­ća. Mu­ca­la sam, po­gre­šno na­gla­ša­va­la re­či. Ipak, on je re­kao: Bra­vo, bra­vo! Ali ta pe­sma ni­je sme­šna, ne­go tu­žna! I za sve to vre­me ja sam je­ca­la”, is­pri­ča­la je Sta­ša Pe­šić.

U gim­na­zi­ji je pro­ba­la da upi­še glu­mu, ne zna­ju­ći da je nje­na maj­ka za­mo­li­la ko­mi­si­ju da je obo­ri. Pi­ta­li su je ko­je se ri­be ga­je u Pre­span­skom je­ze­ru, a ka­da je od­go­vo­ri­la da ne zna, re­kli su joj: „Vi že­li­te da bu­de­te glu­mi­ca, a ne zna­te ko­je ri­be ži­ve u Pre­span­skom je­ze­ru!”

Dva puta je polagala prijemni na Akademiji, i dva puta je bila odbijena. Iz trećeg puta, a posle mature, položila je. Bila je u klasi Mate Miloševića.

Karijera
U teatru, gde je najviše ostvarila i ostavila, nagrade su je nekako zaobilazile. Dobila ju je tek za ulogu Meri Tajron u “Dugom putovanju u noć”. Priznanje je primila sa blagom ironijom – “Možda su konačno, posle trideset pet godina, uspeli da sastave žiri koji ima ukus…”

Bez šminke, pred ogledalom u garderobi Narodnog pozorišta, umorna, opuštena, posle proba koje su znale da potraju i po celu noć, pušila je cigaretu za cigaretom. Na sceni, na daskama koje život znače, odživela je život glumice. Onda je došla pauza, u pozorištu nije bilo uloga, a u njen život stigao je drugi sin, Ivan. Kako je Ivan rastao, Stanislava Pešić je bila sve češći gost Pozorištanca “Puž”. Nadala se, iskreno, da će stići da odigra još i Matildu de Spin u Pirandelovom “Henriju IV”, i da uz tu ulogu stavi posvetu, ali je pozorišnu karijeru završila sa “Dugim putovanjem…”.

Nije se opredeljivala ni za jedan fah. Govorila je “uvek sam volela glumce koji mogu sve da igraju”. “Pesma” (1961), “Medaljon sa tri srca” (1962, režija Vladan Slijepčević, scenario Puriša Đorđević), “Kapetan smelo srce” (1963), “Štićenik” (1966, režija Vladan Slijepčević, scenario Jovan Ćirilov), “Kuda posle kiše” (1967, režija Vladan Slijepčević, scenario Jovan Ćirilov) “Tri sata za ljubav” (1968), “Možda spava” (1968), “Bog je umro uzalud” (1969), “Kod zlatnog papagaja” (1969), “Frede, laku noć” (1981), “Kako je propao rokenrol” (1989), “Mi nismo anđeli” (1992), samo su neki od naslova filmova u kojima je igrala. Kad se zbroji, bilo ih je dvadeset. Neki od njih su nezaobilazni u istoriji filma na ovim prostorima.

S fil­mom se Sta­ni­sla­va Pe­šić pr­vi put sre­la 1958. u „Sno­vi­ma od ve­tra” Ko­ka­na Ra­konj­ca, po­tom i u „Di­li­žan­si sno­va” So­je Jo­va­no­vić. Za ulo­gu u „Pe­smi” po isto­i­me­nom ro­ma­nu Oska­ra Da­vi­ča do­bi­la je „Zlat­nu are­nu” u Pu­li (1961), a 1964. i 1966. godine nagrade Niškog festivala.

U ka­ri­je­ri je bi­la i Ana u „Šva­bi­ci”, Ma­ša u „Ga­le­bu”, An­đe­li­ja u „Mak­si­mu Cr­no­je­vi­ću”. Oprobala se i u mo­no­dra­mi po knji­zi „Pi­smo ne­ro­đe­nom de­te­tu” Ori­ja­ne Fa­la­či, s že­ljom da pi­ta­nje ma­te­rin­stva pro­du­bi pro­fe­si­o­nal­nim kon­flik­ti­ma. „Ose­ti­la sam da je to mu­ka svih nas sa­vre­me­nih že­na i že­le­la sam da go­vo­rim o ono­me što se i me­ni de­ša­va, što se uop­šte de­ša­va u sva­kom tre­nut­ku”. Svet­ska pre­mi­je­ra, jer Fa­la­či­je­va do ta­da ni­kom ni­je do­zvo­lja­va­la da eks­pe­ri­men­ti­še s nje­nim tek­sto­vi­ma, bi­la je 18. no­vem­bra 1982. u Džez klu­bu Do­ma omla­di­ne, u re­ži­ji Slo­bo­dan­ke Alek­sić, na­ve­de­no je u ka­ta­lo­gu iz­lo­žbe.

Po­pu­lar­nost na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je do­neo joj je lik Ol­ge u se­ri­ji „Po­zo­ri­šte u ku­ći”. Re­kla je ta­da: „Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Sko­plju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci La­ši­ne (Lji­lja­ne La­šić).” U seriji smo je gledali kao jednostavnu urbanu ženu koja se može sresti na svakom koraku. Heroina svakodnevice, mlada žena, arhitekta, savremena, dinamična, suptilna, nežna, romantična – plenila je gledalište.

Rođina supruga, ćerka gospođe Nikolajević ponosne na predratni građanski pedigre, ali neminovno pritisnuta svakidašnjicom, bila je uloga koju je Staša Pešić učinila dragom i prepoznatljivom. Ona sama, u jednoj od epistola, opisujući svoj “televizijski život”, ovu ulogu jedva pominje. Mada je, ilustrujući popularnost uloge u “Pozorištu”, izgovorila – “žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja”…

Sta­ni­sla­va Pe­šić pre­mi­nu­la je u 56. go­di­ni. Jo­van Ći­ri­lov je za­pi­sao ta­da: „Na­mer­no je ga­ji­la kod se­be ne­ku vr­stu na­iv­no­sti, ko­ju sam uvek shva­tao kao či­sto­tu nje­nog po­gle­da na svet. Iz po­ro­di­ce in­te­lek­tu­a­la­ca po­ne­la je du­bo­ku po­tre­bu da i sa­ma bu­de vi­so­ko­ci­vi­li­zo­va­na i da te­ži da ži­vi u ci­vi­li­zo­va­noj sre­di­ni. U to­me, me­đu­tim, uop­šte ni­je bi­la ri­gid­na. Spa­da­la je u ra­do­sne lič­no­sti. Ta­kva je bi­la u naj­lep­šim go­di­na­ma ži­vo­ta, a ista ta­kva u go­di­na­ma pra­šta­nja od ži­vo­ta.”

Borba sa bolešću, koju je hrabro vodila, poslednjih pet godina, ostala je zapisana u njenom dnevniku, poslednjem dokumentu o nadanjima, snazi i svemu onome što je činilo njen privatni i scenski život. U tom smislu, rečenice iz knjige “Devetnaest društvenih igara” (Beogradski krug, 1997), su po formi epistolarne, a po smislu testamentarne. U životu, u kojem je, kako je govorila u jednom pismu “sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša,…”, Stanislava Pešić je imala punoću onoga koji voli i koga vole – majku, sestre, prijatelje, supruga (vajar Vava Stanković), sinove Peru i Ivana, unuka Vladana. Njima je posvetila svoju potresnu priču, gledaocima svoj dar.

Političarka Vesna Pešić njena je rođena sestra. Imala je dvojicu sinova — Peru, sa vajarom Slavoljubom Vavom Stankovićem i Ivana, sa kompozitorom Vojislavom Vokijem Kostićem.

Preminula je od raka 20. novembra 1997. godine u Beogradu.

Izvor: Stil/Politika.rs/Dnevnik