Jedna od stvari koje sam oduvek voleo bilo je brčkanje. Od limenog korita i tuša u zgradi u kojoj sam odrastao do ovog sada u Budimpešti.

Prelazimo Eržebet most i na Budimu smo.

Gelert zatvoreni bazen izgrađen u art-nuvo stilu sa stubovima koji ga okružuju. Ovde je snimljen film „Čaura“. Hotel Gelert imao je mašinu za pravljenje talasa 1920. godine. Prvi u Evropi. Talasi pored Dunava. Baš ne mogu da prežale Panonsko more u kojem su se brčkali dinosaurusu.

Od turskih kupatila tu su Rudaš, Kiralju, Rac i Lukač. Lukač radi kombinovano – po turski – žene i muškarci odvojeno, a u nekim terminima pomešano. Najstarija je Vli Bejovo kupatilo.

Mi se, ovaj put, odlučujemo za Rudaš. Obični i termalni, sa brboć mehurićima gore i dole, slana soba, parna kupatila i saune finske i aromatične, moderan deo i deo iz turskog vremena, mesto za plandovanje, a na vrhu ali vrhu bukvalno, Rudaš banje, panoramski bazen sa delfinarijumom. Jedan lep i običan junski dan u Pešti.

A onda natrag preko Sisinog mosta u Veres Palne. Prolaze biciklisti pod policijskom pratnjom, žuti tramvaj broj 2, kiša opet počinje i iz bašte nas tera u lokal. Gulaš čorba uz lagani roze. Dok gledamo kako kiša rasteruje šetače, konobar nam nudi još jedan bokal rozea. Oštrouman neki čovek. Ima osećaj i za trenutak i za meru. Kupovina u CBA i na bas. Beograde evo me, Pešto vratiću ti se. Uskoro.

Na nas se namerio i uporno nas prati sivksto-modri oblak, koji seva očima, grmi na sav glas i u gluvo doba noći dolazi u Beograd, izručujući iznenadni pljusak.

I na kraju, ali ne i nevažno – Mađari su smislili ono „nemam ni filera“. Normalno!

Autor teksta je Nenad M Perić / Putokaz