Srbija je zaboravila istinu, ali još nije kasno da se probudi
Dučić je potpuno u pravu. Srbija je odavno postala zemlja u kojoj se istina ne meri činjenicama, već politikom.
Generacije su odrastale su na poluistinama, prećutkivanjima i tumačenjima. Naša prošlost, nekada svetla i bolna u isti mah, danas je konfuzna slagalica koju niko ne ume da složi.
Tamo gde je nekada bila čvrsta porodica, danas je nesigurnost.
Tradicija, nekada stub identiteta, pretvorena je u folklor za turističke brošure. Vernost veri zamenila je pomodna spiritualnost bez dubine. Jezik, koji je bio najsvetije oružje našeg opstanka, danas se reže i siluje tuđicama. Znanje je postalo luksuz, teritorije su izgubljene u tišini, a simboli koji su nas držali na okupu sada se ismevaju ili komercijalizuju.
Srpski domaćin, onaj tihi junak iz kojeg je nikla naša duša, gotovo da više ne postoji. Elitni intelektualci su skrajnuti, a oni koji su ostali bore se u medijskom blatu gde buka zamenjuje argument.
Zdravi seoski razum zamenjen je umorom betonskih stanova i hroničnim osećajem bespomoćnosti.
Zato Dučićeve reči odzvanjaju kao eho jednog upozorenja: bela Srbija je zaslepljena, drži se u mraku neznanja, zatrpava kompleksima i lažnim ideologijama. Postali smo zemlja izgubljenih duša, narod koji više ne zna ni ko je, ni kuda ide.
Ipak, u toj tami postoji i tračak nade. Dučić nas nije učio da očajavamo, već da mislimo. On je znao da svetlost počinje od pojedinca, od onog ko ne pristaje da mu drugi pišu istoriju, veru i misao.
Narod ne propada kad izgubi bitke, već kad izgubi svest o sebi.
Ipak, svest se može povratiti. Ona počinje u čoveku koji odbije da ćuti, koji neguje svoje pamćenje i čuva reč kao amanet.
Kad se probudi pojedinac, narod više nije izgubljen.
Foto: gpt
