Spomenik večne ljubavi

Laza Kostić rođen je 1841. godine na Tri jerarha, kako se to u ono vreme govorilo, u Kovilju. Ovaj, nesumnjivo najkontroverzniji pesnik svoga doba, za života je, kao uostalom i većina genijalaca koji su živeli „ispred“ svog vremena, više bio slavljen nego shvaćen.

Ipak, Laza Kostić je bio i ostao jedan od najučenijih Srba 19. veka. Posle završene gimnazije, studirao je prava u Pešti gde je 1866. godine stekao titulu doktora pravnih nauka.  Najveći poliglota posle Dositeja Obradovića, govorio je grčki, latinski, nemački, engleski, francuski, ruski  i mađarski. Na svim tim jezicima je čitao, a na nemačkom, francuskom i latinskom je i pisao.

Laza Kostić je prvi u Srba sa engleskog preveo Šekspira, sa nemačkog Hajnea, sa grčkog Homera. Istina, prevodi su uvek bili u duhu tada aktuelnog srpskog jezika, pa je tako čuvenu hamletovsku dilemu “biti ili ne biti“, Laza šeretski preveo sa “nema više trt-mrt, ili život ili smrt“. Iako poreklom iz Kovilja kraj Novog Sada, Lazu Kostića smatraju svojim i najviše ga svojataju Somborci. Ipak, Laza Kostić i jeste na neki način bio Somborac. Taj status je stekao 22. septembra 1895. godine stavši pred oltar pravoslavne crkve u Somboru sa izabranicom svoga srca, bogatom miradžikom Julijanom Palanački.

Laza Kostić „Šesti dan”

A iz grožđa rujno teče vino: ko ga pije da se ne opija, a ko ljubi da se ne ubija.

I danas se kaže “odande si, odakle ti je žena“. E sad, reklo bi se da je Julijana u suštini više bila izabranica njegovog razuma. S druge strane, on jeste zaista bio izabranik njenog srca. Naime, još kao mlada devojka Julijana je na nekakvoj svadbi upoznala pesnika čak dvadeset pet godina pre njihovog venčanja. Opčinjena mladim genijem, ona je četvrt veka odbijala brojne prosce, čekajući i želeći samo njega. I dočekala ga je. Tašta, kako to obično biva, nije bila zadovoljna njenim izborom. Između ostalog, najviše joj je smetala činjenica da se njena ćerka udala za starca, iako je Lazi tada bilo 54, a Juci čak 46 godina. Ovaj raspušteni genij, svoju taštu je izluđivao i istorijom svoga boemskog života, zahvaljući kome je potrošio čitavo bogatsvo i sada pod starost došao u njihovu bogatu i prebogatu kuću. Od njenog otrovnog jezika, Laza Kostić je pobegao pravo u manastir Krušedol, na Fruškoj Gori, a u Sombor se vratio tek po njenoj smrti.

Julku jeste oženio, ali Lenku je voleo. Priča o Lenki započinje četiri godine ranije. Pesnik je tada imao 50 godina, a ona samo 21. Kao veliki prijatelj njenog oca, najbogatijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog, nije se usudio da započne nov, uzbudljiv, ljubavi pun život sa bezmalo 30 godina mlađom devojkom. Zadovoljio se nežnim pogledima, dugim šetnjama, slušanjem klavira i dubokom patnjom koja nije znala za milost. Upravo da bi se odvojio od Lenke, a na predlog njenog oca, oženio je Julku. Iste godine, u Beču, od tifusne groznice preminula je Lenka. Bol zbog tog gubitka Laza je nosio u sebi do časa svoje smrti.

Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite

1879. godine napisao je pesmu “Dužde se ženi“ u kojoj opisuje kako Venecija u srtrahu od kuge, a u znak zahvalnosti Bogorodici, gradi crkvu Santa Maria della Salute (Sveta Marija od Spasa). U pesmi, on žali za posečenim dalmatinskim borovima koji su korišćeni za gradnju crkve. Šest godina ranije pisao je negativno i o samoj Bogorodici i madonizmu u katoličkoj veri. A onda, te 1909. godine, posećuje Veneciju u Julkinom društvu i dalje neprekidno sanjajući mrtvu Lenku, čak reklo bi se priželjkujući smrt kako bi konačno ponovo bio sa njom. Svoje snove, u kojima stalno vidi Lenku kao živu, Laza Kostić je zapisivao u svom „Dnevniku snova“ na francuskom jeziku. Ovaj „Dnevnik snova“ i danas se smatra „najhalucinantnijom prozom“ srpske književnosti i predstavlja ključ za razumevanje pesme koja ga je proslavila.

Iste godine, u Beču, gradu nekako pogubnom za Kostićeve i Dunđerske, umire i Julijana, žena koju je pesnik cenio i poštovao, ali nikad onako strasno i iskreno voleo. Ipak, Julijana Palanački živela je te godine zajedničkog života spokojna i srećna samo zbog toga što je ovog genija mogla mirno nazivati svojim. Dr. Radivoj Simonović, poznati somborski lekar i prijatelj Kostićevih, zapisao je kasnije u studiji „Uspomena na dr Lazu Kostića“ svoje viđenje pesnikovog životnog dela: „što god je u toj pesmi rečeno, to mu se sve prikazivalo u snu, noću“.

Na kraj sveta

Ostao je zabeležen događaj kada je Laza Kostić jednom prilikom ušao u do skora veoma popularnu čardu “Na kraj sveta” u Kovilju: „Čašu vina, dete!“- viknuo je.

U trenutku kada je konobar spuštao čašu pred njega na sto, odlomilo se parče plafona tipične vojvođanske nabijače, kuće građene od blata i pleve, te palo Lazi direktno u čašu.
Konobaru bi neprijatno pa htede da odmah zameni čašu:
“Gospon Lazo, ništa ne brinite, evo odmah ću vam zameniti čašu da ne pijete ovo vino sa zemljom”, izvinjavao se.
“Ništa ti ne brini, kad sam već popio jedno 100 jutara zemlje, ni ovo malo mi neće ništa škoditi” reče i iskapi čašu do dna.

Nevolja je jedino u tome, što se Rade, kako su ga Juca i Laza zvali, naravno, iz krajnje prijateljskih pobuda, usudio razmišljati o tome šta su „sitnice“, a šta je „književnosti dostojno“, pa je delove Lazinog dnevnika snova uništio.  Kada su ga kasnije pitali zašto je to učinio, on je to ovako objasnio: „Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite – nesrećnijeg čoveka od njega u životu nisam sreo“. Bojao se stari doktor da će se „tamnih“ mesta, pesnikove duše dočepati pogrešni ljudi, te ih je zato predao pepelu.

Ljubav, dostojna da ostane večna.

Ljubav oličena u telu mlade, obrazovane devojke, s očima boje različka, bila je najznačajniji događaj pesnikovog života. Ljubav koja ga nikada nije napustila, čak ni tog dana u Veneciji. Stojeći tako pred hramom, pred likom Bogorodice, Laza vidi tu tanku nit, vertikalu koja povezuje ovozemaljsko sa božanskim, i shvata suštinsko postojanje dva hrama: jednog pred njim i jednog u njemu. Jedan posvećen Bogorodici, a drugi Lenki. I tada, tog 3. juna 1909. godine, nastala je ova jedinstvena kajanka srpskog pesništva, zvanično najlepša ljubavna pesma srpske poezije Santa Maria della Salute, za koju je i sam autor govorio da je to njegova “labudova pesma“. Živeći ostatke svoga tragičnog života bez nje, u “beznjenici“ kako je znao da kaže, još samo godinu dana, Laza Kostić se 9. decembra 1910. godine “preselio“ tamo “gde svih vremena razlike ćute“, “u raj, u raj u njen zagrljaj“.

Izvor: womenandwineserbia.com