Šta je to što ljudi žele? Preživljavanje ili istinsko življenje

Intenzivna, “prejaka” iskustva, su ključna na putu ka samospoznaji, a haos i nered nas teraju da se suočimo sa svojim najdubljim Ja.

Zavisi od toga koga pitaš. Većina ljudi će reći da žele negde da pripadaju, s nekim da se povežu, dok će neke moje kolege egzistencijalisti reći “smisa”. Ali mislim da je odgovor mnogo veći i važniji od svega toga.

Šta ako je sve što zaista želimo da se osećamo – živima?

Od većine ljudi na ovom svetu očekuje se da vode poslušne, gotovo prepisane živote – takve zahteve pred nas stavljaju društvo, kultura, porodica. Preživljavamo prolazeći kroz očekivanja, pritiske i zahteve drugih. I upravo je u tome poenta: umesto da živimo, mi samo preživljavamo. Možda krv kola našim venama i možda nam vazduh puni pluća, pa se ipak osećamo utrnulo, šuplje, umrtvljeno.

Šta ako razumemo svu tu odvojenost i obamrlost, koji neminovno prete samom našem postojanju, šta ako shvatimo da neki naši ekstremni životni izbori nisu ništa drugo do odmazda?

Često me frustrira kad vidim 20-godišnjake koji se vrte u krugu loših veza, koji se odaju alkoholu i drogama, koji zanemaruju svoja tela ili impulsivno kupuju iako sebi to ne mogu da priušte.

Često kažem da mi je anksioznost spasla život. Da me je sačuvala od besmisla i rutine koje mi nisu priličile

Šta ako ovi postupci nisu simptomi dosade ili gluposti, već predstavljaju našu borbu za opstanak?

Moguće je da su naše naizgled promišljeno ponašanje i kolosalne ‘greške’ način da oživimo svoje postojanje. Najgora stvar koju ste ikada uradili mogla je da bude ponukama štetnim verovanjima, ponašanjem po modelu, problemima sa mentalnim zdravljem ili je možda, samo možda, ta apsurdna i hrabra akcija bila vaša ‘Ave Marija‘ – poslednji, očajnički pokušaj da se osećate živim.

U duhu Hermana Hesea (nemačko-švajcarskog pisca, pesnika, slikara i počasnog egzistencijaliste), uronimo dublje u ovu žudnju. Hese je često istraživao lutanje jedne duše između običnosti i individualnosti, između preživljavanja i istinskog življenja. On bi nas podstakao da na svoje samodestruktivno ponašanje gledamo ne kao na puke propuste u rasuđivanju, već kao na duboke, iako očajničke, pokušaje da se oslobodimo zagušljive svakodnevice.

Kada mi je bilo dvadesetak godina, počela sam da dobijam napade panike. Ako ne znate kakav je to osećaj, to je kao da vam se telo zapali, i obuzme vas panični strah da ćete umreti – i to traje satima. Nekada sam se zaista plašila svog tela i stidela svog uma zbog tog iskustva koje nisam uspevala da kontrolišem. Nekada sam mislila da je to ‘slabost’.

Ali kako sam polako počela da stavljam svoje napade panike u kontekst, shvatila sam da oni igraju važnu ulogu. Tiho brujanje ništavila prestajalo bi kad bi počela moja anksioznost. Često sam govorila da mi je ona spasla život. Da me je sačuvala od besmisla i rutine koje mi nisu priličile. Anksioznost me naterala da pod hitno promenim svoj život.

Nekada sam se bezosećajno smejala simptomima očigledne krize srednjih godina: skup auto, promena karijere, mlada ljubavnica, neizbežno strmoglavljenje ka razvodu. Ali, to je bilo pre nego što sam i sama osetila tu pretnju ništavila

Panika je učinila da se osećam otelotvoreno i ŽIVO (iako bih ponekad poželela da sam mrtva). Napokon sam mogla da osetim kako mi kuca srce, kako mi energija struji kroz telo, kako mi se znoj sliva niz leda. Tako me anksioznost spasla od obamrlosti. Iako su napadi panike bili intenzivni, moje telo je bilo spremno da podnese taj bol – bilo je to bolje nego da ne oseća apsolutno ništa.

Hese nas podseća da su intenzivna, “prejaka” iskustva, ključna na putu ka samospoznaji. Haos i nered nas teraju da se suočimo sa svojim najdubljim Ja, da prevaziđemo ovozemaljsko, da dodirnemo uzvišeno. Često se takva ponašanja smatraju iracionalnim ili se nazivaju egzistencijalnim krizama, ali su sve samo ne iracionalne. To je jedina razumna stvar kada se osećamo udaljeno od sebe, kada smo umrtvljeni, kada ne ne osećamo ništa.

U lavirintu postojanja konformizam vreba na svakom koraku, i naše povremene potrage za tim osećajem da smo živi umnogome pomažu našoj duši. Kada osvestimo šta je to za čim tragamo, možemo da preuzmemo kontrolu nad svojim životom i živeti ga odgovornije i autentičnije.

Nastavak možete pročitati na sajtu velikeprice.com

Izvor: Sara Kuburić/Velike priče, Foto: AI/Midjourney