Bezbednost u saobraćaju: ključni problemi i moguća rešenja

Saobraćajne nesreće u Srbiji već godinama odnose na stotine života. Uzroci tog problema odavno su poznati.

Slaba kontrola, nedovoljno efikasna obuka vozača, niska saobraćajna kultura, loše održavanje puteva i kaznena politika koja ne daje rezultate glavni su faktori. Umesto povremenih reakcija nakon tragedija, potreban je sistemski pristup. On podrazumeva doslednu primenu propisa, veću odgovornost učesnika i spremnost države da bezbednost postavi kao prioritet.

Kako povećati nivo bezbednosti u saobraćaju?

Neshvatljiva je lakoća sa kojom se gube životi u saobraćajnim nesrećama na srpskim drumovima. Svedoci smo da čitave porodice nestaju zbog nečije bahate i bezobzirne vožnje. Nakon takvih tragedija uglavnom se sablažnjavamo i zgražavamo. Retko kada iz toga izvlačimo konkretne zaključke i još ređe preduzimamo ozbiljne korake kako se slične situacije više ne bi ponavljale.

O problemima bezbednosti u saobraćaju često se govori kao da su u pitanju sile na koje nemamo nikakav uticaj, a ne posledice sistema, odluka i ponašanja koje su odavno rešene u stabilnijim i uređenijim društvima.

Stanje u saobraćaju – zapušteno

Stanje bezbednosti saobraćaja na srpskim putevima moglo bi se, bez mnogo ulepšavanja, opisati jednom rečju – zapušteno. Broj poginulih i povređenih, kao i visina materijalne štete, već godinama predstavljaju ozbiljan društveni problem. Utisak javnosti je da drumovi često više liče na neuređena i rizična mesta nego na bezbedne saobraćajnice prilagođene savremenom saobraćaju.

Kako je do toga došlo, pitanje je za mnogo širu društvenu analizu, ali je jasno da posledice osećamo svi, svakodnevno i neposredno.

Zašto nema patrola saobraćajne policije?

Saobraćajna policija je, po prirodi stvari, jedan od ključnih stubova poštovanja i sprovođenja saobraćajnih propisa. Međutim, utisak velikog broja građana jeste da je prisustvo patrola na putevima poslednjih godina znatno ređe nego ranije, naročito van urbanih sredina.

U takvom ambijentu neminovno dolazi do opuštanja discipline, jer odsustvo kontrole kod dela vozača stvara osećaj da se propisi mogu nekažnjeno kršiti. Iskustva iz prethodnih decenija, ali i iz drugih zemalja, pokazuju da vidljivo i kontinuirano prisustvo saobraćajne policije ima snažan preventivni efekat.

Važno: Bez redovne kontrole, doslednog postupanja i dugoročne strategije, ni najstrože zakonske odredbe same po sebi ne mogu dati očekivane rezultate.

Prevaziđen model obuke vozača

Jedan od važnih faktora bezbednosti saobraćaja jeste i način obuke budućih vozača. Postojeći sistem u velikoj meri se oslanja na formu, dok se suština često gubi. Kandidati se u praksi tretiraju gotovo identično, bez obzira na razlike u sposobnostima, zrelosti, iskustvu i načinu razmišljanja.

Instruktori vožnje, iako neposredno rade sa kandidatima, imaju ograničenu mogućnost da utiču na obim i kvalitet obuke. Njihovo profesionalno mišljenje o spremnosti kandidata često nema realnu težinu u završnoj proceni. Iako su upravo oni ti koji najbolje mogu proceniti koliko je neko zaista sposoban da bezbedno upravlja vozilom.

U takvom sistemu instruktor je često sveden na puko sprovođenje unapred definisanih pravila, umesto da ima aktivnu ulogu u oblikovanju obuke. Upravo on bi morao da bude taj koji definiše obim i način obuke kandidata, u skladu sa njegovim sposobnostima i napretkom, a ne da slepo sprovodi propisanu formu. U suprotnom, i dalje ćemo imati „nesvršene“ vozače, za koje niko pouzdano neće moći da proceni kakvi će biti za volanom i na koji način će učestvovati u saobraćaju tokom čitave svoje vozačke karijere.

Važno: Fleksibilniji sistem, koji bi omogućio individualniji pristup i veću odgovornost instruktora, dugoročno bi mogao doprineti stvaranju sigurnijih i svesnijih učesnika u saobraćaju.

Kako se prelazi preko pešačkog prelaza?

Opšte nepoštovanje saobraćajnih propisa postalo je gotovo svakodnevna pojava. To se odnosi kako na vozače, tako i na pešake. Individualna kultura učestvovanja u saobraćaju često je na zabrinjavajuće niskom nivou.

Primer koji se svakodnevno može videti jeste prelazak pešaka preko pešačkog prelaza bez prethodne procene da li je to zaista bezbedno. Zakon jasno propisuje obaveze i jednih i drugih, ali se u praksi često ponašamo kao da su propisi stvar lične interpretacije, a ne zajedničkog dogovora radi bezbednosti svih.

Posledice takvog ponašanja često su tragične. Godinama unazad svedoci smo da deo pešaka na kolovoz stupa krajnje nesmotreno. U takvim situacijama, neretko dolazi do teških povreda, trajnog invaliditeta, pa i gubitka života. I pored toga, svakodnevno se može videti prelazak ulice sa dozom prkosa i potpunim ignorisanjem realnih saobraćajnih okolnosti.

Važno: Pravo prvenstva prolaza nije apsolutna garancija bezbednosti, već pravilo koje zahteva odgovornost i pažnju svih učesnika u saobraćaju.

Preduzeća za održavanje puteva

Jedan od hroničnih problema bezbednosti saobraćaja jesu neadekvatno obeleženi radovi na putu. Takođe i potpuno neosvetljene ili nedovoljno jasno označene prepreke na i pored kolovoza. Građevinski objekti, nasipi, betonske ograde i blokovi često se nalaze u neposrednoj blizini saobraćajnica, bez odgovarajuće signalizacije i zaštitnih barijera koje bi jasno upozorile vozače na opasnost.

Potpuni ili delimični nedostatak svetlosne signalizacije i putarskih oznaka, naročito u noćnim uslovima ili pri smanjenoj vidljivosti, značajno povećava rizik od saobraćajnih nezgoda, sa teškim posledicama po živote i zdravlje učesnika u saobraćaju, ali i po materijalnu imovinu.

Utisak javnosti je da se u ovakvim slučajevima odgovornost retko jasno i javno utvrđuje, što dodatno podstiče neodgovornost i odsustvo sistemskih rešenja. Zbog toga se stiče poražavajući osećaj da ljudski život u Srbiji prečesto nema težinu kakvu bi morao da ima u jednom uređenom društvu.

Kaznena politika – efekti i ograničenja

Kaznena politika u saobraćaju često se svodi na visinu novčanih kazni, uz mogućnost njihovog umanjenja brzom uplatom. Iako je cilj ovakvog sistema povećanje discipline, ostaje otvoreno pitanje koliko on zaista utiče na dugoročno ponašanje učesnika u saobraćaju.

Ni do danas nije jasno koliko trenutni sistem umanjenja kazni brzom uplatom zaista doprinosi povećanju bezbednosti saobraćaja. Izgleda da ovakve prakse retko menjaju ponašanje učesnika u saobraćaju. Najave drastičnog povećanja kazni deluju više kao deklaracija nego kao stvarna mera, jer bez dosledne primene i kontrole propisa, broj nezgoda i dalje raste.

Mnogo značajniji efekat ima izvesnost sankcije i njena dosledna, pravovremena primena.

Razumno je razmišljati i o strožim merama prema vozačima kod kojih se utvrdi da svojim ponašanjem predstavljaju ponovljen i ozbiljan rizik po bezbednost drugih učesnika u saobraćaju, uz jasno definisane kriterijume i zakonske procedure. Takve mere mogu uključivati privremeno ili trajno ograničavanje prava upravljanja vozilom, u skladu sa zakonom i postupcima koje propisuje Zakon o bezbednosti saobraćaja.

Važno: Kazna koja se ne sprovodi ili se lako umanjuje ne menja kulturu vožnje. Samo kombinacija jasnih pravila, redovne kontrole i odgovornog postupanja može učiniti drumove bezbednijim.

Prinudno parkiranje vozila (PPV) kao mera

Umesto beskonačnog povećanja novčanih kazni, razumno je razmotriti alternativne mere za vozače koji ponovo i ozbiljno krše propise. Jedna od takvih mera moglo bi biti privremeno prinudno parkiranje vozila (PPV). U trajanju koje odgovara težini i učestalosti prekršaja. Za mnoge učesnike u saobraćaju, privremeni gubitak vozila može biti snažniji podsticaj za promenu ponašanja nego novčana kazna.

Paralelno, modernizacija rada saobraćajne policije, kroz digitalizaciju zapisnika i bržu razmenu podataka, omogućila bi efikasniju kontrolu i smanjenje prostora za zloupotrebe. To bi dugoročno povećalo bezbednost na drumovima.

Saradnja sa građanima – neiskorišćeni potencijal

Otvorena saradnja građana i policije može unaprediti bezbednost. Mobilni telefoni i digitalne tehnologije omogućavaju brzo beleženje rizičnih situacija.

Ako je saradnja jasno zakonski uređena i fokusirana na prevenciju, građani postaju važan partner policiji. Broj nezgoda može značajno da opadne.

Psihofizička sposobnost vozača – ključna za sigurnost

Periodične provere psihofizičke sposobnosti, uključujući testove na alkohol i supstance, povećavaju bezbednost. Hronični stres i zloupotreba psihoaktivnih supstanci smanjuju koncentraciju i brzinu reakcije.

Važno: Stručno vođene, zakonski uređene provere deo su strategije unapređenja bezbednosti. Cilj im je preventiva, a ne kažnjavanje.

Foto: Freepik