Svakodnevni, običan život čoveka je inspirisao Užičanku Lelu Milosavljević da među korice svojih knjiga umetne više od 30 različitih sudbina.

Ljubitelj je umetnosti i kolekcionar uspomena. Piše satiru i lirsku prozu, autor knjiga „Tragovi bosih stopala“ i „Ples među svicima“, kao i tekstova objavljivanih u više elektronskih i štampanih časopisa za umetnost i kulturu.

U nastavku prenosimo dve njene objave o poštovanju i poštenju.

Lekcija o domaćinu

„U današnje vreme kad čoveka hoće da pohvale kažu da je uspešan, obrazovan, vredan, imućan, dobar… Nekada je postajala jedna reč koja je govorila sve. Domaćin.

Domaćin nije bio svako. To je bio čovek koji zna red i običaj, koji ima vaspitanu decu, časnu porodicu, onaj kome se veruje. Domaćin je znao kako se poštuju roditelji, za života i posle smrti. Kako se dočekuje kum i ispraća putnik namernik. Sa takvim se čovekom lomio slavski kolač, kumovalo i sedelo u gornjem kraju.

Njegova reč bila je jača i od bogatstava i od siromaštva. U zlu nepokoran, u dobru ponizan. Častan. Jasnih načela i moralnih normi. Nepotkupljiv i nepokolebiv.

Domaćin je mogao imati mnogo, ali i malo, ako je pitanje materijalnih vrednosti. Vredeo je kao čovek. Mogao je živeti u selu ili u gradu, biti obrazovan ili nepismen. Nije ga domaćinom činilo ni odelo, ni kola, ni kuća. Time ga je činilo časno poreklo, sloga u kući, način razmišljanja, a ponajviše odnos prema ljudima.

Ko ne valja u svojoj kući, ne može biti dobar čovek. Ko je previše glasan nije siguran u ono što priča. Ko nema milosti, nema ni hrabrosti.

Sećam se nekih ljudi koje su nazivali domaćinom. I njih nisu svi voleli, ali im nisu poricali stečenu titulu. Sve što misle o njemu izgovarali su posle priznanja da je, Domaćin čovek.“

Lekcija o kulturi života

“Dok mi niste mahali titulama i novcem, mislila sam da ste gospodin. Dok me niste opomenuli na položaj i moć, mislila sam da ste čovek. Kad ste mi rekli: “Znaš li ti ko sam ja?” I sama se zapitah, a ko ste? Evo ja nikad nikoga ne zapitah zna li ko sam ja, a jednako zemljom hodam. Jer, ko me ne zna, čemu to pitanje, a ko me zna, zašto bih ga pitala?

Koreni su moji od dva deda Dragoljuba, od dva domaćina, što ne bejahu ni vojskovođe, ni gazde. To su vam oni, obični ljudi što im u sobu i kujnu sva čeljad stanu. Oni ljudi što na tuđu nesreću kao na svoju plaču i tuđem se dobru raduju da bi se svome nadali.

Nemam ja račune ni titule, moji su preci bogatstvom smatrali bistar bunar i jabuku što rađa. Moć je za njih imao samo Bog i kućni svetac a položaj, kum što nas je krštavao. Mene su učili da volim dobro a od zla da bežim, da ono što sejem, to ću da žanjem.

Učili su me da se kitim bosiljkom i jorgovanom, ali da znam da je miris njihov. Učise me da časno hodam, ali da glavu ne saginjem i na kolena ne padam.

Možda zato ne znam ko ste Vi.

Ne znam i ne želim znati, jer ako niste čovek, sve Vam je badava.”

Foto: Lela Milosavljević

Ko je Lela Milosavljević?

Užičanka Lela Milosavljević, po zanimanju medicinska sestra, radi u užičkoj bolnici. Odrasla je uz pisanje poezije i proze, voli umetnost. Pisanje i stvaranje su joj duhovna hrana, a knjige, poput ljudi, smatra učiteljima i vodičima života na putu do sazrevanja, spoznaje.

Izvor: sedmasila.rs, Foto: Imagine.art