SVA LICA DOBROTE Vredi li odlaska u bioskop?

Premijera filma Sva lica dobrote ili u originalu Kinds of Kindness donosi povratak Jorgosa Lantimosa u svet u kojem se proslavio, čudne priče o ličnim, porodičnim i društvenim padovima. MTS dvorana je bila puna, sa sve crvenim tepihom (što nekako nisam očekivala za ovaj film) i dosta novinarskih ekipa. Da li ovaj film donosi nešto novo i vredi li odlaska u bioskop, saznajte u ovoj recenziji!

Osnovno

Ja iskreno nisam ljubitelj Lantimosovih dela ali znam da je Poor Things prošle godine bio bar malo optimističniji. Ono što takođe spaja ova dva filma su i Ema Stoun i Vilijem Defo u glumačkoj podeli. Inspirisan knjigom Kaligula, Lantimos kroz tri odvojene priče, koje spajaju isti glumci ali u različitim ulogama, neverovatno uživa u apsurdnim situacijama koje nam donose surovost ponižavanja, opsesije, psihičkih bolesti, kanibalizma, samopovređivanja, vere…

Film traje 167 minuta i nudi nam tri zasebne priče, sve smeštene u Ameriku, ali nisam digurna u koji period jer enterijer i odeća nude miks šezdesetih i današnjice.

Lantimos na ovom filmu sarađujuje sa Efthimisom Filipuom, sa kojim je radio i na The Lobster i The Killing of a Sacred Deer. Glumačka ekipa, predvođena Emom Stoun, Džesijem Plemonsom, Vilijem Defoom i Hong Čau, stvarno savršeno prenosi tu atmosferu napetosti i apsurda, i na kraju će vas ostaviti da odete kući sa bezbroj pitanja u glavi.

• Ko zaslužuje našu odanost, krv, znoj i suze?
• Šta smo spremni da damo i šta očekujemo zauzvrat?
• Koje su to granice koje mislimo da nećemo preći i šta je ono što nas može slomiti?
• Da li u današnjem svetu važe ista pravila ili smo postali zavisni od materijalnih stvari, ili pilula koje nam pomažu da ostanemo “normalni”?
• Da li su nam životi toliko loši da moramo da verujemo u život posle smrti?

I da, ima tu i ono finalno pitanje, da li sam dobro razumela i shvatila ono što je režiser želeo da nam kaže pojedinim scenama?

Priče

The Death of R.M.F

Početak filma, i prve priče započinje fenomenalnim hitom Sweet Dreams grupe Eurythmics i najbolji je uvod i opis prve priče “The Death of R.M.F.”

Some of them want to use you.
Some of them want to get used by you.
Some of them want to abuse you.
Some of them want to be abused.
Well, who am I to disagree?

Neki žele da te iskoriste.
Neki žele da budu iskorišćeni od tebe.
Neki žele da te zlostavljaju.
Neki žele da budu zlostavljani.
Pa, ko sam ja da se ne složim?

U prvoj priči filma The Death of R.M.F., pratimo Roberta, poslovnog čoveka zarobljenog u čudnu i veoma toksičnu vezu sa svojim šefom Rejmondom (Viljem Defo). Rejmond deset godina kontroliše svaki aspekt Robertovog života. On mu naređuje šta će obući i jesti, pa čak i kada će imati odnose sa suprugom Sarom (Hong Čau). Instrukcije dolaze u obliku dnevnih, rukom pisanih poruka. Rejmond je nedodirljiv bogataš koji se ponaša kao bog prema svima u svojoj okolini, darujući Roberta (i ostale) skupocenim poklonima. Pare mogu sve pa Robert ima fantastičnu kuću, opremljenu skupocenim nameštajem (kao i svi ostali oko Rejmonda) a za svaku poslušnost dobija i skupe sportske eksponate. Ono što Rejmond traži u toj igri sa ljudima i njihovoj zavisnosti od novca je potpuna poslušnost.

Kada Robert odbije da izvrši sigurno do tada najestkremniju naredbu, namerni sudar automobila, njegov svet počinje da se raspada. Rejmond mu oduzima sve, uključujući i vredne poklone (razbijeni reket Džona Mekinroa). U momentu iskrenosti, Robert govori supruzi šta je sve uradio, pa čak i da je Rejmond plaćao lekare da bi Sara imala pobačaje, i ona ga ostavlja. Od tada on tone sve dublje dok raste očajnička želja da se vrati u Rejmondovu milost. Sve kulminira kada posumnja da ga je u Rejmondovom životu zamenila Rita (Ema Stoun).

Ovo je nekako najjasnija priča od ponuđene tri, i kritikuje opsesiju za moći i statusom. Čini se da je danas sve povezano sa novcem i da se delimo na one koji imaju i one koji nemaju. Ti koji nemaju su nekada spremni na sve pa dopuštaju drugima da upravljaju njihovim životima. Vidimo svet u koji se možda već polako pretvaramo, svet u kojem je poslušnost prirodno stanje, a otpor deluje kao pobuna protiv same božanske volje. Robert postepeno gubi identitet pod Rejmondovom kontrolom, što opet asocira i na čoveka današnjice uhvaćenog u ciklusu moći i pokoravanja. Kako neko može da postane zarobljenik tuđih očekivanja i normi, bez želje da donese neke vlastite odluke, pa čak i uradi nešto krajnje destruktivno kao što je ubistvo, pitanje je koje ostaje u vazduhu čak i kada izađete iz bioskopa.

Dodatna napomena

Možda će nekome ovaj komentar biti čudan kada je u pitanju recenzija filma ali ja nikako nisam mogla da ne razmišljam o tome kako bi ovo bila dobra predstava!

Muzika u prvoj priči, atmosfera, napetost između likova…

Sve to vrišti Jugoslovensko dramsko pozorište i Gorčin Stojanović kao režiser. Već vidim Šušljika ili Mićanovića kao Rejmonda.

MCF

R.M.F. is Flying

Druga priča R.M.F. is Flying donosi jezive momente paranoje i sumnje. Plemons ovde glumi Daniela, policajca čije mentalno zdravlje postaje upitno dok se suočava sa gubitkom supruge Liz, morskog biologa nestalog u dalekim morima. Nekada lekovi pomažu, nekada osoba koja je bolesna nije ni svesna svog stanja i potrebe za lekovima, a nekada su lekovi pogrešni. Na žalost, ova priča me je podsetila na činjenicu da je kod nas se više ljudi na antidepresivima i koliko je malo potrebno da nešto postane okidač neočekivanih i ponekada morbidnih situacija koje viđamo ili doživljavamo svakodnevno.

Liz pronalaze a njihov prvi susret je jedino lepo u kompletnom nizu događaja koji slede. Daniel počinje da sumnja u to da je žena koja se vratila zaista njegova supruga jer mala, gotovo neprimetna odstupanja u njenom ponašanju i izgledu postaju okidači. Ona kao zakleti protivnik čokolade sada pojede celu čokoladnu tortu, cipele su joj odjednom male, seksualni apetiti drugačiji i povrh svega, ne može da se seti njegove omiljene pesme.

Priča postaje sve bizarnija i mračnija kako Daniel postavlja sve luđe zahteve svojoj supruzi, očekujući od nje da dokaže svoj identitet na ekstremne i užasne načine. Kako njegova paranoja raste, tako se i ona gubi u pokušajima da mu se dokaže i pokaže ljubav, sve do finalne scene posle koje se pitate da li je moguće otići tako daleko zbog nečije ljubavi…

Videla sam, na žalost, kako paranoja ponekada menja način na koji onaj ko je bolestan vidi stvari oko sebe. Ono što je belo, njima je crno, a potreba da se bude destruktivan ogromna. Paranoja može veoma lako preuzeti osobu ako se ne leči i drži pod kontrolom, i onda će uništiti sve odnose pa i ljude koji su im bliski. A dodatno je tu i ono večno pitanje, koliko je jedan partner u vezi spreman da prati razvoj onog drugog. Da li poznajemo one koje poštujemo, sa kojima se družimo ili volimo, ili je naš pogled na njih samo odraz naših sopstvenih nesigurnosti i strahova (i obrnuto)?

Dodatna napomena

Ukoliko se budete pitali kako je Liz promenila ponašanje, imajte u vidu da je bila suočena sa tragičnom situacijom, gubitkom tima i životom na ostrvu u krajnje drugačijim uslovima. Nakon sirove ribe, životinja i voća, moguće je poželeti nešto drugo. Noga poraste ukoliko idete bosi a to se upravo njoj desilo. Stres izaziva nekada amneziju pa njeno i njegovo viđenje omiljene pesme može biti različito nakon povratka.

Ukoliko vam se desi da osobe koje dugo poznajete, sa kojima se družite ili volite počinju da padaju u depresiju, ili ih povremeno hvata paranoja, pokušajte da razgovarate sa njima i naterate ih da posete lekara. Bitno je i da se pridržavaju terapije i ne menjaju je na svoju ruku. Onoga momenta kada shvatite da vodite uzaludnu borbu pokušavajući da objasnite sebe i ono što se stvarno dešava, ma koliko bilo teško, krenite dalje!

Ostaje mi još samo da shvatim poentu sna sa psima koji tretiraju ljude kao pse, koji je Liz toliko puta sanjala na ostrvu. Ima tu ono o odanosti psa prema čoveku ali … Jedno je sigurno, taj san je uzrok njene želje za tortom.

R.M.F. Eats a Sandwich

Treća priča u filmu, bavi se bizarnim kultom kojim upravlja par (Dafoe i Chau). U središtu radnje je Emily (Stone), visoko rangirani član ovog kulta, koju odbacuju zbog kršenja strogih pravila higijene. Očajnički pokušavajući da se vrati u redove kulta, Emily prolazi kroz niz sve čudnijih i mračnijih situacija koje uključuju drogiranje, otmicu i zlostavljanje životinja.

Ova priča najdirektnije istražuje odnos između slepog sledbeništva i božanskog, prikazujući kako kršenje svetih pravila vodi do ekstremnih, pa čak i brutalnih posledica. Likovi i njihov odnos prema kultu nas teraju na razmišljanje o odnosu između ljudske čežnje za čudima i surove realnosti.

Dodatna napomena

Ova tema me nekako odmah asocira na to koliko su poslednjih godina svi odjednom postali veliki vernici ali na žalost, svako ima neko svoje viđenje pravila ponašanja ne samo u crkvi već i u životu. Koliko je samo onih koji svaki praznik i vikend idu u crkvu, poste, propagiraju veru a lično ne poštuju stvari kojim ih vera uči, počev od onih osnovnih o porodici i kako biti dobra osoba. Sa druge strane, suočavamo se sa kultovima ličnosti kojima ili kojoj se slepo veruje. Koliko je neko spreman da izgubi sebe verujući u bolje i kvalitetnije sutra, pa bilo to sebično i samo za sebe?

Zaključak

Nasilje, seks, igre moći i potreba za dominacijom su na jedan sirov i teško svarljiv način prikazani u ovom filmu. Surovo do kosti u svetu koji podseća na naš. ili se ja zavaravam jer je već postao realnost? Sve zavisi od toga kako neko želi da vidimo stvari jer lepo pakovanje nekada krije trulež, a obećanja kriju laž.

Iako naziv u sebi ima reč dobrota, ovde je nema ni u tragovima!